Od čega se boluje u zemlji Srbiji

Ako vas put nanese do nekog manastira, bilo u planinskim vrletima, bilo na Fruškoj gori, nadomak Beograda i Novog Sada, odjedanput vidite da ste se našli na delu Zemlje gde caruju mir i tišina i gde ima malo od svakidašnje vreve na koju smo navikli na našoj profanoj strani života. Monasi žive ustaljenim načinom života: rano ustajanje, molitva, svakodnevni i unapred predviđeni jutarnji poslovi, zajednički obedi, raznorodna zanimanja za koja se tačno zna ko će se njima baviti, molitva – i sve to teče na isti način kao i pre nekoliko stotina godina. Liturgija je ono oko čega se okreće monaški život i što po svoj prilici monasima donosi duhovni mir i daje im životni smisao. Sve ostalo, uključujući i hranu, manje je važno od ravnoteže duha.

Uostalom, nadgrobni spomenici i manastirske knjige mnogo govore, a prvo što pada u oči jeste dužina života ljudi iz bratstva. Ona uveliko nadmašuje prosečnu dužinu života ukupnog stanovništva, ali i dužinu života seljana koji vekovima žive u blizini manastira.

Monasi retko boluju od bolesti srca, hroničnih brinhitisa i astme, ali i od dijabetesa. Zašto? Verovatno zato što nisu pod stresom i što ne preteruju sa hranom.

Ne treba mnogo mudrosti da bi se zaključilo da miran život doprinosi zdravoj dugovečnosti kojoj, inače, svi teže.

Ali, kako stoje stvari izvan manastirskih zidova i zbog čega naš svet ide u bolnice u kojima leči duh i telo.

Dr Snežana Živković, specijalista epidemiolog koja nam je stavila na raspolaganje podatke sa Instituta za javno zdravlje Srbije-Batut, ističe da su razlike između muškaraca i žena u povodima odlaska u bolnicu minimalne. Na primer, više muškaraca nego žena odlazi da bi lečilo srce ili povrede. Odnos izgleda, na primer, ovako: lečenje srca (muškarci 17,4% – žene 15,5%), a povreda (muškarci 7,7% – žene 5,3%).

Može se reći da je u razvijenom društvu, kome i mi pripadamo, poprilično jasno definisan interes za izbor najkraćih i najboljih puteva ka dugom i zdravom, tj. kvalitetnom životu. To je državna strategija koja bi trebalo da život građana učini lepšim i da eliminiše sva stanja koja narušavaju zdravlje. Bolest počinje tamo gde zdravlje popušta, a kad se potpuno ispolji, onda zajednicu strašno mnogo košta. U našoj sredini je na vreme shvaćeno da nauka koja se bavi prevencijom bolesti i koja prati stanje narodnog zdravlja nije ništa manje vredna od onih grana medicine koje privlače pažnju javnosti i koje pored velikih naslova u novinama sebi lako obezbeđuju slavu i novac.

Javnost nije dovoljno upućena u prave herojske poduhvate eksperata sa Instituta za zaštitu zdravlja Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”, koji su znalačkom i preciznom naučnom metodologijom, koja naravno, zahteva visoko specijalističko znanje, a ne samo upućenost u statistiku, načinili fantastične registre različitih bolesti iz kojih se, kao na dlanu, vidi stanje zdravlja nacije i putevi kojima se najlakše dolazi do rešenja opštih zdravstvenih problema.

Koliko su za državu važni pokazatelji stanja nacionalnog zdravlja, govori i projekt “Istraživanje zdravlja stanovništva Srbije u 2006. godini” koji je prošlog septembra i oktobra realizovalo Ministarstvo zdravlja Republike Srbije, uz pomoć Svetske banke i Instituta za javno zdravlje Srbije. Još neispeglani nalazi ankete na uzorku od 6 500 naših domaćinstava, jasno govore kakvi smo ljudi, što će reći, kakve su nam navike i kakav nam je stil života.

Ali dobro, sve ima cenu, pa i životne navike i stil života: od njih zavisi dužina svačijeg, inače, privremenog boravka na Zemlji. Na nesreću ta cena nije svima jasna i otuda potiče neodgovornost koju svi mi povremeno ispoljavamo prema sopstvenom telu i duhu ne misleći mnogo na druge.

Smrtnosti odojČadi i očekivano trajanje života žena, dva bitna indikatora zdravlja, bila su tokom poslednjih godina postojanja “druge Jugoslavije” znatno bolja nego što bi se moglo očekivati na osnovu bruto društvenog dohotka. Ne mora se biti neki veliki poznavalac problema da bi se naslutilo da dobra socijalna politika dosta košta i da je, bar ovde, na nju davano, srazmerno, znatno više nego u mnogo bogatijim zemljama od naše.

Našoj organizaciji zdravstvene službe, lekarima, njihovom osoblju i ljudima koji su vodili ili danas vode zdravstvo, može se prebaciti mnogo toga, ali se mora znati da zaštiti odojčadi i dece kakva je ovde, među nama, nema premca ili ih ima malo u Evropi i u svetu. Malo je poznato da pedijatri u našim domovima zdravlja imaju obavezu da bez naknade odlaze, koliko u najbogatije, toliko i u najsiromašnije kuće i kontrolišu razvoj odojčadi, što je naravno, skupo, te zbog toga nije poznato kao praksa u najrazvijenim zemljama. Od bivših jugoslovenskih republika, Slovenija i Hrvatska pripadaju grupi evropskih zemalja sa vrlo niskom smrtnošću odojčadi, dok ostale članice nekadašnje Federacije pripadaju grupi zemalja sa niskim mortalitetom (mors, lat. – smrt) dece i odraslih.

U svetu je 2002. godine očekivano trajanje života na rođenju bilo 62,7 godina za muškarce, a 67,2 godine za žene. U našoj zemlji, uključujući Kosovo i Metohiju (KiM), odgovarajuće vrednosti u 2001. godini iznosile su 72,2 godine ili nešto više, što je zavisilo od izvora podataka. Međutim, u 2004. godini, u kojoj nema podataka za KiM, očekivano trajanje života ženskog novorođenčeta bilo je 75,4 godine, a za muško 69 godina. U pozitivnom smislu, rekorderi su Švajcarska i Španija (83,4g.), Japan (81,1g.), Švedska (79,6 g.) i tri minijaturne evropske države: Monako (80,6 g.), Andora (80,5g.), San Marino (80,0 g.). Izvor ovih podataka iz 2004. godine je Svetska zdravstvena organizacija (SZO), a podaci se lako mogu naći na njenom odličnom i preglednom sajtu (.http: njnjnj.njho.int/mediacentre/releases/2007/pr41/en/print/html. Očigledno je da nam u očekivanom trajanju života najbolje evropske zemlje beže za oko osam godina. Očekivano trajanje života je sintetički pokazatelj zdravstvenog stanja i ne zavisi samo od razvijenosti zdravstvenog sistema nego i od ukupne socijalno-ekonomske situacije u nekoj zemlji, tako da je naše zaostajanje od osam godina potencijal za poboljšanje zdravstvenog stanja stanovništva, tvrdi zamenica ministra zdravlja Republike Srbije dr Snežana Simić koja je, inače, poznata profesorka na Medicinskom fakultetu u Beogradu.

Tekuće i ne prevelike nejednakosti u visinama stopa mortaliteta odojčadi i male dece na prostorima nekadašnje Jugoslavije, odražavaju raspone u visini nacionalnog dohotka i odgovaraju razlikama koje su i od ranije postojale, kao i u životnim navikama i stilu života. O tome ima više u perfektnoj monografiji “Najčešće bolesti i povrede: epidemiologija, etiologija i prevencija”, koju je uredio profesor dr Zoran Radovanović, a izdao Medicinski fakultet u Beogradu 2004. godine.

Razlozi umiranja su nešto na šta se prvo pomisli kad se govori o zdravlju u nekoj sredini, jer stopa mortaliteta je savršeni indikator načina života u najširem smislu, zatim navika i običaja, razvijenosti i dostupnosti zdravstvene službe, ali i uzrasne, obrazovne i druge strukture populacije.

Danas u svetu tokom jedne godine umire oko 57 miliona ljudi, što je nešto manje od jedan odsto. Sirove stope mortaliteta u svetu bile su i 2001. više od stope mortaliteta bivše Jugoslavije u 1980. godini, ali su zato u 2000. godini bile niže.

Kad se radi o području bivše Jugoslavije, mora se imati u vidu da su se na njemu odigrala migraciona kretanja stotina hiljada ljudi. Sastav stanovništva je promenjen, u Srbiju je prebeglo mahom starije seosko stanovništvo, a ogroman broj mladih otišao je van granica nekadašnje zemlje, tako da je sirova stopa mortaliteta u Srbiji porasla za čitavih 40 odsto.

Kad se posmatraju ovdašnji uzroci smrti u 2005. godini, vidi se da dominiraju a) kardiovaskularne, uključujući i cerebrovaskularne bolesti (krvni sudovi mozga) – 56,8%, b) tumori i maligne bolesti – 18,5 %, kao i da u ukupnom mortalitetu ove dve grupe učestvuju sa 75,3% – 70 odsto muškarci i 76 odsto žene, c) hronični bronhitis i astma 2,1%, d) šećerna bolest 2,4%, e) povrede 3,6%, f) ostalo 16,6%.

Međutim smrtnost je nejednako zastupljena po okruzima Srbije i umnogome zavisi od broja bolnica, budući da se bolesnici nekad leče u drugim okruzima.

„U Srbiji je tokom 2005. godine zbog bolesti srca umrlo 60 684 osoba, tako da je to naš vodeći uzrok umiranja”, kaže dr Dragan Miljuš, rukovodilac grupe epidemiologa u Institutu za javno zdravlje Batut. Četiri grupe poremećaja zdravlja čine 86,2 odsto mortaliteta, od čega 89 odsto muškaraca i 91 odsto žena. Slična je struktura vodećih uzroka smrti i u razvijenom svetu, ne računajući kategoriju nedovoljno definisanih stanja. Smrt je nešto što niko izbeći ne može, što bi pesnik rekao “smert je neumitna” ali, razlozi njenog prevremenog dolaska su mnogo informativniji.

Prevremenost smrti se definiše na najrazličitije načine, a preovlađuje stav po kome se kao kriterijum uzima prosečan ljudski vek u Japanu, gde se najduže živi, pa se prevremenom smrću smatra smrt pre 80. godine (muškarci) odnosno 82,5 godina života za žene. Po toj računici, svaki muškarac koji je umro u 10. godini života, izgubio je 70 godina mogućeg boravka na Zemlji, a ukolio je otišao sa 50 godina izgubio je 30 godina, dok napuštanje Zemlje u 80. godini života nije nikakav gubitak, bar sa statističkog stanovišta. Sabiranjem se može doći do regionalnog, nacionalnog ili svetskog pokazatelja koji se kod nas označava kao izgubljene godine života (IGŽ), a u svetskim statistikama kao Years of Life Lost ( YLL).

Krajem leta 2003. godine, pojavili su se rezultati studije na engleskom jeziku (u štampanoj i elektronskoj verziji) “Opterećenje bolestima i povredama u Srbiji”, koju su sačinile tri eminentne profesorke epidemiologije iz Beograda Z. Atanackovioć – Marković, V. Bjegović i S. Janković, iz kojih se, pored ostalog, vidi da dominantnu ulogu u gubljenju godina života (68 %) u našoj sredini igraju bolesti srca i krvnih sudova, kao i maligni tumori. Na indirektan način je pokazano da Srbija nikad nije bila gladna, jer za razliku od globalne statistike za IGŽ, među nama je učešće bolesti vezanih za nedovoljnu ishranu manje za nekoliko desetina puta nego u ostatku sveta. S druge strane, udeo bolesti srca i krvnih sudova, dijabetesa i malignih tumora u svetu je bar trostruko niži nego u našoj zemlji. Iz studije “tri doktorke” lako se vidi da stopa izgubljenih godina života u svetu iznosi 153 godine na 100 000 stanovnika (podaci se odnose na 2000. i 2001.), dok kod nas ne prelazi 108 godina.

Siromaštvo predstavlja najveću opasnost za zdrav i dugovečan život pojedinca i populacionih grupa, ukoliko se ratovi ostave po strani. Uz nizak dohodak, kao sinonim za siromaštvo, idu i loši uslovi stanovanja, nizak obrazovni nivo i nedostatak hrane. Ono je, na manje upadljiv način, vezano i za socijalnu sigurnost, društvene odnose, socijalnu pravdu, poštovanje ljudskih prava, položaj žene i pravednost, jer to nisu prioriteti u uslovima kad se ljudi bore za goli život i opstanak.

“I samo življenje u siromašnoj sredini, nezavisno od ličnog materijalnog stanja povećava rizik obolevanja, pored ostalog i zbog nedostatka socijalne kohezije”, kaže dr Nataša Mickovski Katalona, čija je specijalnost socijalna medicina, u grupi dr D. Miljuša u Centru za prevenciju i kontrolu nezaraznih oboljenja na Institutu za javno zdravlje Srbije.

Međutim, najveći uticaj na siromaštvo u evropskim zemljama, pa i u našoj, ima novi svetski ekonomski poredak, sadržan u uklanjanju barijera koje ometaju robnonovčana kretanja. Zamah novog ekonomskog poretka, ubrzan padom Berlinskog zida, doveo je do bržeg privrednog rasta u nekim zemljama i sasvim suprotnog efekta u drugim, ali je u celini povećao jaz između bogatih i siromašnih. Globalizacija je proces, koji je (po metafori iz kancelarija Svetske zdravstvene organizacije), kao plima i na nju se ne može uticati, a još manje se može zaustaviti i koja, poput električne struje, može ubiti ali i pomoći. Stotine miliona siromašnih, kao ni mi, uostalom, od nje nismo dosad videli koristi, ali sudeći po onome što se radi, naše društvo shvata da ulaganjem u zdravlje i zdravstvo može dobiti važnu polugu u makroekonomskom razvoju već globalizovanog sveta.

Danas 47 odsto naših ljudi ne daje 70 odsto zarađenog novca na hranu kao 2000. godine, već je taj postotak smanjen na svega 10 odsto što, ipak, govori o relativnom siromaštvu u kome tek svako četvrto dete ima sva tri obroka dnevno. “Preko 45 odsto naših domaćinstava danas ima prihode koji zadovoljavaju osnovne potrebe kao što su ishrana, lična i porodična higijena, odeća, obuća i zdravstvena zaštita, što nije, naravno, idealno ali je dobro u poređenju sa tek prošlim vremenima”, kaže profesorka Snežana Simić, zamenik ministra zdravlja. Profesorka se čudi da nam zdravlje nije višestruko lošije nego što jeste, jer preliminarni rezultati studije “Istraživanje zdravlja stanovništva Srbije u 2006. godini” pokazuju da samo svaki četvrti sugrađanin pere ruke, a zube, više od jedanput dnevno, pere svega 40 odsto stanovništva. Omladina je nešto revnosnija – zube pere njih 55,5 odsto, što je, naravno, katastrofalno mali postotak.

Predstava o relativnom značaju pojedinih činilaca koji proističu iz socijalnog statusa, navika i stila života zavisi od sastava stanovninštva i od stope smrtnosti. Statističko oslanjanje na umiranje vodilo je proceni da su u razvijenom svetu, kome po kriterijumima Svetske zdravstvene organizacije pripadaju i zemlje bivše jugoslovenske federacije, glavni rizici smrtnosti vezani za ponašanje i način života rangirani na sledeći način:

Povišeni krvni pritisak

Gojaznost

Povišeni nivo holesteroila

Duvan

Alkohol

Pothranjenost je na 14. mestu u nizu od 26 vodećih faktora među koje spada i odsustvo koncentracije, doduše, ono se nalazi kao najmanje značajan rizik umiranja na dnu liste.

Postoji jaka povezanost između pušenja, alkohola i upotrebe narkotika. Upotreba alkohola, sa svoje strane, je u čvrstoj vezi sa rizičnim seksualnim odnosima i povredama, uključujući i saobraćajne udese.

PuŠenje je uzrok najsmrtonosnije epidemije modernog doba i najznačajniji pojedinačni uzrok prevremenog umiranja u razvijenom svetu. Od preko 4 000 hemijskih supstanci u duvanskom dimu, neke, poput nikotina, pretežno oštećuju krvne sudove, dok druge, kao što su katrani, deluju kancerogeno. U sredinama sa višedecenijskom navikom pušenja, ono učestvuje sa 90% u strukturi umiranja sredovečnih osoba (35-69 godina) od raka pluća, a za ostale maligne tumore sa 15-20%. Hronični bronhitis i emfizem pluća prouzrokovani su pušenjem u 75% slučajeva, a bolesti srca i krvnih sudova sa nekih 25% slučajeva.

Među nama, u kategoriju svakodnevnih pušača spada 19,4% odsto stanovništva, što je pad od 5,2% u odnosu na 2000. godinu. Profesorka Snežana Simić ističe da je u 2000. godini pušio svaki drugi muškarac, dok ih je danas 39,7%, što nije za potcenjivanje. Ipak, mladi su bili prijemčiviji na propagandu protiv pušenja, tako da danas imamo, umesto 22,9% pušača, svega 15,7%, što je odlično poboljšanje.

U zemljama u razvoju, uključujući istočnu Evropu i Rusiju, živi 930 miliona od ukupno 1,1 milijarde pušača u svetu. Kako je u ovim razmerama pušenje skorašnji fenomen, efekti pušenja će se tek ispoljiti. Za sada je broj od 4,8 miliona “duvanskih smrti” godišnje, ravnomerno raspoređen između razvijenih i nerazvijenih. Kako kažu naši epidemiolozi, petina pušača iz istočne Evrope, ali i ovdašnjih, umreće zbog posledica pušenja pre svog 70. rođendana. U 2000. godini je zbog pušenja umrlo 1,69 miliona ljudi sa bolestima srca i krvnih sudova, uključujući i mozak, 970 000 astmatičara i 850 000 bolesnika od raka pluća.

Iako je danas u industrijalizovanim zemljama pušenje sramota, kazna zbog ranijih grehova, još je na delu. Da bi se rizik bivšeg pušača izjednačio sa rizikom nepušača, potrebno je da prođe 20 godina za rak pluća i 15 godina za anginu pektoris i infarkt. Nije na odmet istaći da je poslednjih godina, zahvaljujući dejstvu antipušačke propagande, rizik prepolovljen.

Svojevremeno strastven pušač, inače, naš epidemiolog sa velikom svetskom reputacijom i vatreni borac protiv pušenja, profesor Zoran Radovanović, ističe da je prevalencija pušenja u nekoj sredini u obrnutoj srazmeri sa obrazovanjem. Sličan odnos postoji između pušenja i prihoda, kaže profesor Radovanović. Što siromašniji ljudi, to veći broj pušača!

Alkohol, posle duvana, ima najgore efekte na zdravlje. Reč je o omiljenoj supstanci koja pod određenim uslovima ima korisne i željene efekte, te je zbog toga odvajkada omiljena u svim društvenim slojevima. Svojevremeno se davala, a i danas se daje čaša dobrog alkohola za smirenje napetosti, bilo da je ova nastala od sreće ili tuge. Ali, “neto efekat” alkohola (razlika između dobrobiti koju je doneo i smrti koje je izazvao) u 1990. godini, bio je negativan za 750 000 smrtnih slučajeva.

Udeo alkohola u opterećenju bolešću u Evropi i kod nas, kreće se u rasponu 8-18% za muškarce i 2-4% za žene. U Evropi je alkohol ubica br.1 mladih ljudi i odgovoran je za četvrtinu svih smrtnih ishoda u uzrastu 15-29 godina, dok je u istočnom delu kontinenta, smrtonosni udeo alkohola za mladu populaciju oko 33 odsto.

Alkohol je jedan od glavnih uzroka što se životni vek muškaraca u Ruskoj Federaciji tokom devedesetih godina skratio za čitavih osam godina. Nedavni članak u beloruskom listu KP Belorusija govori o mladiću koji je uhvaćen u pijanom stanju, sa koncentracijom alkohola u krvi od 11,7 promila što je apsolutno smrtonosna doza i dva puta veća od doze posle koje prestaju sve moždane funkcije, te se pada u komu. Da bi se postigla koncentracija od 11,7 odsto potrebno je popiti pet boca votke ili nekoliko dana piti po dva litra. Inače, dosada najpijaniji Evropljanin bio je Bugarin iz Plovdiva koji je dobro nosio svojih 9,14 promila alkohola u krvi.

Među nama je, verovatno, najpoznatiji slučaj arhitekte Ace T, zvanog Batanga, koji je kao penzioner – povratnik iz Pariza, neprekidno uživao u čarima alkohola, a povremeno je i preterivao. Tvrdi se da u policiji 2003. nije hteo da potpiše nalaz alko-testa, jer je ovaj pokazivao ponižavajućih 1,7 promila alkohola. Naime, g. Aca Batanga je posle svake dobre pijanke u krvi imao najmanje po dva promila alkohola, što mu je bila mera.

Trećina našeg sveta redovno pije alkohol, a svaki treći tinejdžer između 15. i 19. godine povremeno pije, dok 10,7% maloletnika alkohol kupuje u samoposlugama i kafićima, što je fenomen nepoznat u zapadnom delu Evrope i u Americi (podaci Ministarstva zdravlja, dati na konferenciji za novinare 26. decembra 2006. u Beogradu).

Zbog prave epidemije alkoholisanosti, u Beogradu je jedan restoran nabavio aparat za testiranje koncentracije alkohola, tako da gosti koji ustaju od kafanskog stola i sedaju za volan, unapred znaju da li su prekoračili 0,3 promila, koliko je predviđeno novim propisima o upravljanju motornim vozilima.

Zanimljivo je da od ovog posve negativnog konteksta odudara nalaz iz studije “tri doktorke”, iz koga bi se moglo razumeti da alkohol ima neku vrstu zaštitnog dejstva, s čime se potpisnik ovog teksta slaže, ali misli da su uneti podaci možda nepouzdani, što nije krivica autorki.

Opasnost od pogrešne ishrane i fizičke lenjosti ne podrazumeva pothranjenost, već obilje i preterani unos hrane uz predugo sedenje za stolom, bar kad je u u pitnju zapadna polovina Zemljine hemisfere. Iz preobilne, premasne i preslatke ishrane, kao i fizičke lenjosti, proizlazi pet značajnih rizika koji imaju trećinski udeo u mortalitetu prosperitetnih zemalja. To su:

povišeni krvni pritisak

nivo holesterola

gojaznost

nedovoljan unos voća i povrća

fizička nespremnost

Pošto pogleda često sumorne statističke podatke, svako bi se mogao zapitati zbog čega je miran monaški život u proseku duži za šest godina od života s one strane manastirskih zidova i zbog čega jedino u manastirima život monahinja i monaha traje podjednako, dok u svetu koji kao glavnu zabavu ima raznovrsno izazivanje sudbine, ova razlika, i do osam godina, jeste u korist sestrinstva.