DŽukci iz visokog društva

Smeštaj u elitnim apartmanima; ekskluzivna ishrana po želji – vitaminska ishrana na principu švedskog stola; organizovane šetnje – dva puta dnevno u našem ograđenom i uređenom parku površine 15 ari, samostalno; učenje uz igru – na lak i lep način, uz druženje.

Iako zvuči kao preporuka za novootvoreni vrtić, ove poruke su zapravo reklame sa Interneta za jedan ovdašnji hotel za pse. Beograd očigledno postaje metropola sa raznovrsnom ponudom, pa i sa “psećim hotelijerstvom”. U Srbiji već postoji pseći džet-set.

Seka Aleksić, jedna od čuvenijih srpskih (i njene dijaspore) folkerki, svoje kučence nosi u psećoj nosiljci prestižne francuske modne marke “Luj Viton” koja košta 1 500 dolara. u bizarnostima najdalje je otišla folk pevačica Vesna Rivas, koja je, pre nekoliko godina, čak “krstila” svoje tri čivave, onako, po pravoslavnom obredu. Pop pevačica Ksenija Pajčin nikuda ne ide bez svog Milisava, patuljastog pinča. Ksenija tvrdi da svog ljubimca nije kupila da bi kopirala svetski trend, već da je upravo ona, kao dokazana trendseterka, lansirala ovaj trend u Srbiji i da je sada patuljasti pinč “jako popularan na našoj estradi”. Ksenija u pet-šopovima često naručuje štrikanje garderobe za svog psa, koji dobija išijas ako ne nosi garderobu. “On, sem kaputića i šala, nosi i helankice, a ima čak i svoje cipelice.” Iako je provela čak dva meseca na turneji u Australiji, Milisava nije vodila sa sobom jer je “osetljiv i ne bi mogao toliko dugo da se vozi u kargu aviona, zatvoren sa drugim psima”. Dosad, ipak, nije koristila usluge pansiona za pse. Milisava su čuvale njena mama ili tetka.

Pansiona i hotela za pse u Beogradu i okolini ima desetak. Precizan broj, ipak, nije lako utvrditi pošto se mnogi otvaraju i gase posle samo nekoliko meseci. Pseće hotelijerstvo u Srbiji se, naime, zasad pre može smatrati avanturističkim poduhvatom preduzimljivih entuzijasta nego razvijenim biznisom kakav je na Zapadu već uveliko. U Evropi, gde su i ponuda i potražnja daleko veći (veći standard se podrazumeva), dan u psećem hotelu košta između 20 i 30 evra. U Srbiji, cena se kreće između četiri i 10 evra dnevno. To vlasnicima donosi tek minimalnu zaradu. Tako, bar, pseći hotelijeri tvrde. Zato je pseće hotelijerstvo kod nas još uvek uzgredna delatnost.

Posetili smo Dog centar u Ritopeku i Rufus pansione na bežanijskim Ledinama. Dog centar je, za razliku od Rufus pansiona, pseći hotel. Vlasnik Dog centra Dušan Đukić ističe razlike u “nivou usluge i pratećih delatnosti”. Dan u Rufusu na Ledinama košta šest evra, u ritopečkom Dog centru deset evra.

Elem, Đukićev Dog centar nudi apartmane za pse, bez kuhinje ali sa ograđenim dvorištem od 20 kvadrata za svaki apartman. Sami pseći apartmani u Dog centru i Rufusu slične su veličine, po desetak kvadratnih metara, s tim što u Dog centru psi dobijaju i gumene igračkice, velike jastuke za spavanje i cveće u saksiji neutvrđene namene, a do leta će im biti izgrađena i fontana.

Zaposleni u Dog centru psima garantuju svakodnevne individualne šetnje, dok ih u Rufusu na poligon puštaju sve zajedno, i po dvadesetak odjednom. Duško Jovanović, vlasnik Rufus pansiona, objašnjava da problema između pasa nema, budući da je reč o “dobro socijalizovanim psima koji se uglavnom poznaju od ranije”. On kaže: “Moj pansion se ne reklamira već funkcioniše po principu preporuke, tako da imamo već ustaljen krug mušterija i njihovih ljubimaca.”

Ekskluzivniji Dog centar nudi i niz drugih “pratećih sadržaja”, za koje bi neki rekli i da su preterani: pseći švedski sto, obaveštavanje vlasnika pasa SMS porukama o stanju njihovih ljubimaca, veterinarske preglede pre čekiranja u hotelu, prevoz pasa automobilom i to na suvozačevom mestu jer tako nalažu evropski standardi. Standard je i da se svaki pseći apartman prekreči posle svakog posetioca; u svakom slučaju, zidovi jesu beli. Vlasnik Dog centra Dušan Đukić kaže da će zahvaljujući svemu tome njegov hotel ispuniti sve uslove za uvođenje međunarodnog sertifikata u ovoj delatnosti ISO 9001.

U Rufus pansionima, pak, “vlasnik popunjava upitnik iz koga saznajem dovoljno o navikama i ponašanju njegovog ljubimca i tako mogu da mu pružim adekvatnu negu”, kaže Duško Jovanović.

Sumirajući svoju ponudu, Dušan Đukić kaže da je njegov hotel namenjen “ljudima koji žele najbolje za svog psa”. Jovanović, iz skromnijeg Rufusa, navodi da je njegov pseći pansion “otvoren za sve”. Razlika u pristupu mogla bi da se objasni i motivacijom za otvaranje hotela i pansiona; dok je hotelijer Đukić ugledao prazan prostor na tržištu i time priliku za zaradu, vlasnik pansiona Jovanović je poslom počeo da se bavi tako što su ljudi sami počeli da mu dolaze s molbom da smeste svoje pse u neki od njegovih 20 boksova. Zatim je uvideo da od iznajmljivanja prostorija može i da zaradi i time pokrije troškove odgoja sopstvenih pasa – što mu je, inače, i osnovna delatnost. “Pansioni su mi jedini način da izdržavam svoje pse”, kaže Jovanović. Ali vlasniku Dog centra pseće hotelijerstvo je tek sporedno zanimanje; osnovno je, kaže, “odgoj službenih pasa i obezbeđenje objekata”.

Vlasnici Dog centra i Rufus pansiona ističu da su im kapaciteti popunjeni tokom čitave godine, u šta smo se i sami uverili. Najveća gužva je, naravno, leti tokom godišnjih odmora i tokom novogodišnjih praznika i skijaške sezone. Jovanović iz Rufus pansiona kaže: “Preko leta, kada je najveća potražnja pansiona, neke od svojih labradora sklanjam na selo da bih oslobodio veći broj boksova za izdavanje. Ali i tada dolazak psa mora da se najavi i po mesec dana unapred.”

Kakva je klijentela hotela i pansiona za pse?

Već sama činjenica da je reč o ljudima koji mogu sebi da priušte letovanja i zimovanja, plus smeštaj za pse, govori da je reč o nešto imućnijem delu srpskog društva. Sagovornici NIN-a, međutim, drže se poslovne etike i prilično su diskretni. Đukić, jedino, s nevešto prikrivenim ponosom napominje da se baš kod njega čuvaju i “dosta vredni primerci” iz čega, je l’, može da se izvuče zaključak i o imovnom stanju njihovih vlasnika.

Posao, u svakom slučaju, psećim hotelijerima po svemu sudeći ide dobro, pa najavljuju nova ulaganja, odnosno proširenja svojih kapaciteta. Na radost razmaženih kućnih ljubimaca i njihovih (još razmaženijih?) vlasnika.

Kao i kod ljudi, i razlike u životnom standardu među psima sve su jače u Srbiji. Problem pasa lutalica, među kojima je veliki broj onih koje su vlasnici pustili na ulicu jer ne mogu da ih ishrane, još nije ni blizu razrešenja. S druge strane, povlašćena pseća manjina živi životom koji odgovara životu njihovih vlasnika. Uz srpski džet-set, takav kakav je, stasava polako i pseći džet-set. Obučen u skupe krpice, isfeniran i namirisan. Još samo da i psi počnu da piju pivo i krenu kod psihijatra, pa da znamo da smo postali svet.

Psihoterapija za kućnog ljubimca Pored već odavno poznatih slika belosvetskih bogatašica sa obučenim psetancima u rukama, pojave skupe garderobe, nosiljki i dijamantskih ogrlica za ljubimce, od kojih je najčuvenija ogrlica od 200 000 dolara, u Los Anđelesu je otvorena i klinika za lečenje pasa od depresije. Dan terapije vlasnike, među kojima su bili i ekscentrični košarkaš Denis Rodman i holivudski super-star Vil Smit, košta od 40 do 80 dolara, „u zavisnosti od težine psihičkih problema četvoronožnih pacijenata”. A ako je pas nervozan, može se opustiti uz pseću novotariju iz Holandije – pseće pivo. Ovo pivo po imenu „Knjispel”, na bazi hmelja i govedine, nije nimalo jeftino. Po ceni od 1,65 evra po flaši, premašuje i cenu čuvenog „hajnekena”. Ako vam u pola noći zatreba bilo šta iz psećeg asortimana, a živite kojim slučajem u Majamiju, imaćete tu sreću da posetite “Bar za pse” – prvu robnu kuću za pse koja radi 24 sata, sedam dana u nedelji. Čini se da najviše pažnje psećoj modi poklanjaju Amerikanci. Ako ste vatreni navijač Jenkija, Red soksa ili Metsa, možete obezbediti svom psu povoce za šetnju, odelca i marame sa logom ovih bejzbol klubova. Sem uobičajenih odelaca, američke kompanije specijalizovane za izradu pseće garderobe nude suknje i haljine za venčanja (nije precizirano čija – ljudska ili pseća), bade mantile i kostime. U ponudi su kineski tradicionalni kostimi, japanski kimono i odelca za Božić. Najdalje je, ipak, otišla poznata dizajnerska marka “guči”, koja je nedavno lansirala torbice za pse, koje psi nose na leđima, sa strane, poput ljudi. Sem mesta za razne pseće drangulije, ova torba obezbeđuje i svojevrsni statusni simbol vlasnicima koji se odluče da je kupe. Naime, cela torba je isprintovana Gučijevim logom i košta 410 dolara. Paris Hilton, naslednica lanaca Hilton hotela, među prvima je lansirala trend nošenja psetanceta u rukama, a nedavno je otišla i korak dalje. Nedavno su se, naime, pojavili “memoari” njenog psa Tinkerbola. Knjiga –”Dnevnik Tinkerbola Hiltona – Moj život uz Paris Hilton” može se naručiti za deset dolara. Stilski krevet za pse, koji je dizajnirala Lila Pos, poznata dizajnerka nameštaja za pse iz Londona, košta 535 dolara. Čuveni engleski usisivač “Dajson” lansirao je svoj novi proizvod – usisivač za dlake kućnih ljubimaca, po ceni od 500 dolara. Ipak, najšokantniji proizvod je, svakako, činija za jelo namenjena psima, koju je dizajnirala marka “versaće”, a koja je izrađena od najfinijeg porcelana ukrašenog ornamentima od 22-karatnog zlata. Ova činija košta 754 dolara.