Uzlet domaćeg izvođaštva

Kao i pre četiri godine, kada je imao koncert u okviru evropske turneje kojom je obeležavao sedamdeseti rođendan, sa Kšištofom Pendereckim smo se sreli u Kolarčevoj zadužbini. Ovoga puta bez slavljeničkog povoda ali, po običaju, u društvu odličnog orkestra i solista kao i premijernim izvođenjem dela iz sopstvenog opusa.

Slavni Poljak, umešan i u filozofiju, književnost, istoriju umetnosti, veoma vodi računa o promovisanju stvaralaštva svoje otaybine. Tako je, uz svoj Končerto groso, sa orkestrom Sinfonietta Cracovia predstavio i Koncert za orkestar kompozitorke Gražine Bacevič (1909–1969), tradicionalno koncipiranu formu datu kroz muzički govor 20. veka i sa umerenom prisutnošću nacionalnog/folklornog idioma (čak povremeno podražavanje narodnih svirača): partitura koja možda nije najoriginalnija ali je zauzvrat fino artikulisana i – izuzetno pristupačna.

Troje vrhunskih violončelista, Tatjana Vasiljeva, David Geringas i Laslo Fenjo, angažovani su za izvođenje Končerta grosa koji podrazumeva končertino sačinjen od tri istorodna instrumenta: autor referira na virtuozno natpevavanje “tri tenora” i preuzima barokni obrazac koncertantne muzike, sa jezikom što govori o uplivu mnogolikih uticaja (najizrazitiji je možda onaj koji duguje Šostakoviču). Kretanjem unatrag, ova stilska interpoliranja sežu do gregorijanskih hrišćanskih uzora. Opet, (neo)barokno izvorište Končerta grosa ne znači kanonizaciju, prepisivanje ili “zamrzavanje” nekadašnjeg stila: radi se o formi koja je nastala kao rezultat autorove potrebe za obogaćivanjem razumevanja savremenog sveta. Končerto groso sa barokom deli oduševljenje spektaklom i senzornim iskustvima; konstitutivni elementi su kombinovani na način paralelan dinamizmu epohe baroka ali su, logično, tehnološki i kulturalno sasvim drugačiji.

Dan kasnije (1. mart), na istoj sceni, solista u drugom klavirskom koncertu Rahmanjinova bio je Henri Sigfridson (Finska), moćan, ubedljiv pijanista i kooperativan saradnik simfonijskog orkestra RTS i dirigenta Bojana Suđića. Ove večeri, publika Kolarčeve zadužbine je prisustvovala i (beogradskoj) premijeri kantate Stiks gruzijskog kompozitora Gije Kančelija, obimnoj vokalno-instrumentalnoj celini koja umesto soliste-pevača ima – violu. Violista Dejan Mlađenović, po običaju, demonstrira afinitet za savremenu muziku i retku sposobnost da zaviri u poetiku teksta pred sobom dajući tako svojim tumačenjima unikatnost.

Upravo na ovom mestu moramo da primetimo nešto što je bitnije i od najatraktivnijih gostovanja a to je, nakon poduže pauze, ponovno uspostavljanje statusa zvezde u domenu domaćeg izvođaštva umetničke muzike. Mislimo na Bojana Suđića, čiji je rad sa ansamblima Muzičke produkcije RTS za nepune dve sezone kontinuirane saradnje doveo do čudesnog njihovog napretka (što možemo da konstatujemo poređenjem sa prethodnom večeri). Već neko vreme, Suđić je umetnik čije ime garantuje uspeh koncerta a njegova pojava, kao po pravilu, ispunjava publikom dvoranu u kojoj diriguje.

Marija Ćirić