Dozvolimo im da shvate

Prošle nedelje je glumica Ružica Sokić, dobitnica nagrade Žanka Stokić, u intervjuu na stranicama ovog lista, kazala:

“Kao što je Žanka Stokić posle rata bila odstranjena iz društva, tako je posle pobede demokratije 2000. godine odstranjen LJubiša Jovanović.”

Tako je velika umetnica još jednom uprla prstom u one koji su krajem 2002. skinuli njegovo ime sa pozorišta koje se 20 godina zvalo po jednom od najvećih jugoslovenskih i srpskih glumaca. Tadašnji predsednik opštine Šabac, danas potpredsednik Demokratske stranke Dušan Petrović, stajao je iza odluke kojoj su se protivili i ljudi iz pozorišta ali i mnoge kolege slavnog glumca. U jednoj televizijskoj emisiji neposredno posle tog događaja on je objasnio: “LJubiša Jovanović je bio komunistički funkcioner i naneo je zla ljudima.” Advokat Dušan Petrović nikada nije dokazao nijednu od ove dve tvrdnje, jer one, naprosto, nisu tačne. Velikan scene LJuba Tadić pričao je autoru ovog teksta kako je jednom prilikom prekorio visokog funkcionera DS da je loše to što je uradio sa LJubišom Jovanovićem. Ovaj mu je s nelagodom rekao da je bio obmanut.

Zbog čega je ovo ubistvo glumca (1908-1971) kamen u grlu kulturnoj javnosti Srbije, i zbog čega je rečenica Ružice Sokić jedna od najvećih optužbi na račun pobednika demokratske revolucije iz 2000. godine?

“LJubiša Jovanović je bio jedan od najvećih glumaca 20. veka, jedan od ređih velikana scene koji bi sa jednakim uspehom igrali Srećkovića i Nesrećkovića, komičara i tragičara scene i života, protagonista Šume, etalona sudbine, moralnosti, uzvišenosti i muke da se u svetu egoistične i ohole ekonomije i ideologije bude šekspirovski, krležijanski, nušićevski glumac, ili glumac Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. LJubiša Jovanović svakako nije političko, a još manje politikantsko biće. Ako je reč o zaslugama i krivicama, savremenici LJubiši nisu dali i pružili suviše. Pre bih rekao da LJubiši Jovanoviću štošta dugujemo”, reći će nesumnjivi pozorišni autoritet, višedecenijski teatarski arbitar Politike Muharem Pervić. Ni Mira Stupica ne oprašta onima koji su mu skinuli ime sa šabačkog pozorišta: “LJubiša, vratiću te kao što sam vratila Žanku!”

Priča o pobednicima, o njihovoj bahatosti i osvetništvu, stara je koliko i revolucija kao način osvajanja vlasti. Krvava ili plišana, svejedno. U zemljama koje nisu imale tu sreću da svakih dvadesetak godina na silu nekoga moraju da zbace sa vlasti, umetnika i njegovo mesto u istoriji po pravilu određuje delo. Nema revizije doprinosa jednog Yona Gilguda britanskom teatru, u zavisnosti od toga da li su na vlasti laburisti ili konzervativci. Ovde su komunisti 1945. uglavnom mislili da istorija počinje od njih, Miloševićeva vlast je imala slične iluzije. Za mnoge pobednike od pre sedam godina, tužna je istina da su neznalice koje misle kako su Andrić i Krleža veliki pisci jer su živeli u vreme Broza i poznavali ga lično, da je Bata Živojinović dobar glumac jer je bio Miloševićev poslanik, a Kusturica svetski reditelj zato što ne krije svoju bliskost sa Vojislavom Koštunicom. Za njih su kultura i umetnost uglavnom ono što se događa na estradi, a na umetnike gledaju pre svega kao na partijske pripadnike svoje, ili neprijateljske stranke. Taj pristup je toliko poguban da može da potiče samo iz beskrajne sujete i ograničenosti koje sugerišu ideju o večnoj vlasti i ogoljenu sebičnu misao da će do smrti biti pobednici na svim izborima. Kada ne bi bili toliko bahati, valjda bi bar osećali nelagodu zbog činjenice kako se u zemlji kojom se toliko ponose, a pod njihovom vlašću, za kulturu izdvaja ispod jednog procenta nacionalnog dohotka, što je po svetski prihvaćenim standardima ispod civilizacijskog minimuma.

Neko će reći da u tom svetlu ne čudi što kandidat za ministra pravde iz redova DS ni posle pet godina od nasilnog oduzimanja imena šabačkom pozorištu i biblioteci (Žika Popović, osnivač biblioteke u Šapcu, bio je viđeni član Demokratske stranke) nikada nije javno priznao da bi grešku valjalo ispraviti. I da će verovatno neki novi revolucionari vratiti ime LJubiše Jovanovića tamo gde je bilo 20 godina. Ali, nije poenta u tome. Naprotiv.

Važniji je danas društveni napor da se utemelje demokratska načela za koja je većina u Srbiji dala glas, da se očuvaju istorija i kultura naroda, i učini sve da ne budemo zemlja u kojoj je lakše ubiti glumca, nego sudu privesti kriminalca. Utoliko je borba za povratak LJubiše Jovanovića u istoriju njegovog rodnog Šapca i srpskog pozorišta nacionalni, a ne pojedinačni problem. Jer, kako reče Muharem Pervić, “životom i ulogama, ovaj čovek i umetnik bogate i darežljive ljudskosti motivisao je dobro, lepotu, umetnost, razumevanje, toleranciju, nikako omrazu, nipodaštavanje, osvetoljubivost. Ako se nije nametljivo propinjao i ubacivao u ulogu nadmenog junaka svog vremena, ovaj vrsni umetnik nije zaslužio da bude njegova žrtva, ili negativni junak koga će bilo ko, bez poznavanja i argumenata, u loše priče i pamćenje udevati i odevati”.

Istine radi, treba podsetiti da je početkom 2003. godine, tadašnji ministar kulture u Vladi Srbije, Šapčanin, glumac Branislav Lečić, povodom skidanja imena LJubiša Jovanović sa pozorišta u Šapcu rekao: “Katastrofa je nakon toliko godina negirati nečije zasluge. Iako imaju pravo na to, ne znači da su u pravu. Dozvolimo im da shvate. Jer, kad rešite da uklanjate nečije ime, trebalo bi najpre dobro da razmislite, da ne budete u situaciji da se kajete.” Naravno, nikakve akcije ni iz partije, ni iz države tada nije bilo. Tako da sve liči na lične razlike u gledanjima na stvari.

Ali mi, ipak, želimo da verujemo da još uvek ima nade da spoznaja o grešci nadvlada ličnu sujetu, partijski front i državnu inertnost koja zna da se hrani i brani i golom obesmišljenom voljom za moć?!