Plejboj iz podzemlja

Nije poznato koliko je miran beogradski biznismen Andrija Drašković dok sedi u nemačkom ekstradicionom zatvoru i čeka da bude izručen vlastima Italije. Razloga za strepnju ima – i zbog optužbi za učešće u organizovanom švercu cigareta, onom preko Crne Gore koji je Evropsku uniju oštetio za milijarde evra neplaćenog poreza, ali i zbog svojih poslovnih saradnika o čijim poduhvatima sigurno zna mnogo više nego što je to dobro za njegovo zdravlje. U svakom slučaju, iznenadno hapšenje na aerodromu u Frankfurtu, 11. marta, zasad je poslednja etapa živopisne karijere ovog saradnika srpske i crnogorske tajne službe, zavodnika iz podzemlja, navodnog biznismena i navodnog ubice, švercera cigareta, heroina i kokaina... Odrastao je u Italiji, gde mu je otac Milorad bio predstavnik državne spoljnotrgovinske firme “Jugometal”; po vlastitom priznanju, već kao tinejdžer je u Beogradu veselih osamdesetih godina važio za šmekera. Što zbog dobrog izgleda, što zbog tatinih para, automobila, firmirane garderobe... Bekgraund potpuno različit od urbane sirotinje iz koje su potekli gotovo svi ostali junaci crnih hronika sa kojima se družio po tada ekskluzivnoj “Dugi”, “Luvu”, “Nani”... Kako je i kada Andrija Drašković počeo dublje da ulazi u podzemlje, nije poznato. Ali, prema policijskim informacijama, već krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina on je angažovan kao saradnik saveznog DB-a u suzbijanju neprijateljske emigracije. Navodno, učestvovao je u likvidaciji Envera Hadrija u Briselu februara 1990. godine. Enver Hadri, inače, bio je vođa Komiteta za zaštitu prava čoveka na Kosovu, a slovio je za agenta albanske tajne službe Sigurimi kao i nekih zapadnih službi. U ovom poduhvatu, prema informacijama do kojih je NIN došao, organizovanog od strane Službe državne bezbednosti tadašnje savezne policije, osim Andrije Draškovića učestvovali su i Veselin Vukotić (uhapšen pre godinu dana u Španiji, baš zbog ovog ubistva), te pokojni Jusa Bulić, Branislav Matić Beli, Darko Ašanin... – sve poznati kriminalci koji su radili i za potrebe DB-a u inostranstvu pre raspada SFRJ. Veze su detektovane što u sudskom postupku posle ubistva Andrije Lakonića u “Nani” 1990. godine (kada su se sami akteri pohvalili svojim doprinosom u radu za DB), što u poverljivim policijskim papirima obelodanjenim posle 5. oktobra. Da li kao izdanak stare crnogorske familije, posle raspada nekadašnje savezne službe bezbednosti Andrija Drašković, izgleda, dospeva i pod skute crnogorske službe. Što preko svog saradnika u Atini, ubijenog trgovca cigaretama Vanje Bokana, preko Vukašina Maraša... U intervjuu NIN-u novembra 2004. godine Drašković je priznao da poznaje Mila Đukanovića (“To je poznavanje na distanci, puno poštovanja i ništa više od toga”), ali NIN u srpskim policijskim izvorima saznaje da postoje informacije i o njegovim mnogo čvršćim vezama sa crnogorskim vlastodršcima – kao saradnik crnogorskog DB-a pripremao je, navodno, likvidaciju radikalskog vođe Vojislava Šešelja. Postoji, takođe, i informacija da je zajedno sa Darkom Belim Raspopovićem (nekadašnji pomoćnik načelnika crnogorske tajne službe, zadužen i za kontrolu tranzita cigareta kroz Crnu Goru. Ubijen u januaru 2001. godine) učestvovao u pripremi atentata na predsednika SPO Vuka Draškovića u Budvi. Treba napomenuti da ovakva mogućnost, u procesu protiv Legije i pripadnika zemunskog klana, na sudu nije spominjana. Isto kao što je demantovao skoro nesumnjivu povezanost sa crnogorskom tajnom policijom, Andrija Drašković uporno je – i bezuspešno – negirao i svoju vezu sa šefovima srpskog DB-a. Iako je zdravom razumu bliska pretpostavka da je bio blizak Jovici Stanišiću, mnogo se više govori o njegovom prijateljstvu sa Stanišićevim naslednikom, Radetom Markovićem. U upućenim krugovima poznato je, na primer, koliko se Rade Marković upinjao da Draškovića izvuče iz pritvora posle ubistva Zvonka Plećića u beogradskom restoranu “Knez”; što u tome nije uspeo, zasluga je postpetooktobarskih promena. U svakom slučaju, dobrim vezama u DB-u i Srbije i Crne Gore Andrija Drašković imao je da zahvali na razgranatim poslovima kojima se bavi(o). Ako je verovati pričama da je jedan od glavnih srpskih narko-dilera (kokain iz Južne Amerike, heroin iz centralne Azije), švercera cigareta, reketaša i organizatora poslovne pratnje na visokom nivou, nelegalnih trgovaca dragim kamenjem... Malo je poznato da je tokom 1999. godine austrijska policija sprovodila istragu Draškovićeve kriminalne grupe. Navodno, bio je jedan od glavnih snabdevača austrijskog tržišta kokainom; zabeleženi su njegovi direktni kontakti sa narko-bosovima iz Kolumbije, preko kojih je pokušao da od Beča napravi “kokainsku bazu” za dalju distribuciju ove droge u zapadnu Evropu. Uočene su i njegove veze u Beču sa nekoliko Srba, od koji su mu neki pomagali u poslu oko droge, drugi su imali veze u Belgiji, u Antverpenu, što je koristio za krijumčarenje dijamanata, dok su treći prali novac ili imali kontakte u bečkim političkim krugovima. Između ostalih, nepoznatih ovdašnjoj javnosti, spominje se i jedan ovdašnji medijski magnat, osnivač tiražnih dnevnih novina i vlasnik televizijske stanice... Neprocesuirane policijske informacije govore da Draškovićevo utrčavanje u posao sa kokainom počinje krajem 1993. godine, posle ubistva Radojice Nikčevića, direktora stambene zadruge “Šumadija”, ličnog prijatelja Pabla Eskobara (čak mu je objavio i čitulju u “Politici”), ali i prijatelja Željka Ražnatovića Arkana, za čije će ubistvo Drašković takođe biti neformalno sumnjičen. Elem, poslujući s kokainom i cigaretama, junak ove priče ostvaruje sve bliži kontakt sa italijanskom mafijom; izvesni Umberto Vitelar Draškoviću obezbeđuje link sa sicilijanskom mafijom i čak ga “imenuje” za glavnog poverenika mafije za područje tadašnje SR Jugoslavije. I italijanska istraga, pokrenuta u državnom tužilaštvu u Bariju još 1998. godine, saznaje NIN, utvrdila je Draškovićeve veze sa izvesnim međunarodnim krijumčarskim grupama stacioniranim u Švajcarskoj, kao i sa italijanskim kriminalcima tada stacioniranim u Crnoj Gori. Takođe, kako je NIN već pisao, o Draškoviću je tužiocu Šelziju govorio i svedok-pokajnik Đuzepe Leo. “Pokajnici su u stanju svašta da kažu ne bi li se iščupali” odgovorio je Drašković novinarima NIN-a u spomenutom intervjuu. Ubistvo Željka Ražnatovića Arkana, 15. januara 2000. godine, u kome zvanično nije učestvovao, Andriji Draškoviću stvorilo je velike probleme. Arkanovi saborci od starta su ga označili jednog od organizatora ovog spektakularnog ubistva; i jedan od krunskih svedoka, kasnije ubijeni šef lozničke policije Vojislav Jekić video ga je posle atentata u Loznici, u društvu Arkanovih ubica. Ono što se dosad nije znalo, međutim, jesu kasniji Draškovićevi kontakti i poslovne veze sa ekipom koja je optužena za ubistvo Arkana, Milanom Đuričićem i Dobrosavom Gavrićem. Zabeleženo je da su se makar u dva navrata sretali na području Loznice u drugoj polovini 2004. godine; postoji informacija da su Đuričić i Gavrić zajedno sa Draškovićem učestvovali u privatizaciji društvenog preduzeća “Drina” iz Loznice – navodno, Drašković im se na ovaj način revanšira za to što su policiji i istražnim organima priznali da njega uopšte ne poznaju. Da li i u ovome leže razlozi zbog kojih Arkanovo ubistvo ni posle sedam godina nije dobilo sudsko razrešenje, o potpunom rasvetljavanju slučaja da i ne govorimo? Ono što je evidentno, jeste da su posle Arkanovog ubistva usledile brojne likvidacije svedoka i osumnjičenih – i formalno i neformalno osumnjičenih – među kojima je i pokušaj Draškovićevog ubistva u oktobru 2004. godine, kada je nastradao jedan njegov telohranitelj. Jedan od okršaja dovođenih u vezu sa ovim krvavim nizom jeste i ubistvo Zvonka Plećića Pleće u restoranu “Knez” 11. septembra 2000. godine, koji je i posle četiri suđenja nerešen pošto je srpsko pravosuđe beznadežno raspeto između Draškovićeve tvrdnje o samoodbrani i činjenice da je Plećić ustreljen u leđa. Zbog Plećića, u zatvoru je proveo izvesno vreme. I tamo je živeo lagodno, skoro kao što je navikao. Zahvaljujući prijateljskim odnosima sa upravnikom zatvora Milanom Mišićem (da li samo zahvaljujući njemu?), Drašković je neometano, i nedozvoljeno, koristio mobilni telefon, bio povlašćen kada je reč o posetama, neuobičajeno često dobijao dozvole za izlazak... Iz zatvora je, govore policijska saznanja do kojih je došao NIN, održavao kontakte sa biznismenima poput Predraga Rankovića Peconija, vlasnika “Madere” Zorana Lazarevića Brije, “Sineme” Zorana Maljevića Šoka... Kupovao luksuzne nekretnine po Beogradu, pokušavao da se nametne kao generalni distributer MB piva za Hrvatsku; usput, navodi se u policijskim izveštajima, nastavio je i sa trgovinom narkoticima iz Albanije, cigaretama, dragim kamenjem... Ovakav veletrgovac, naravno, imao je dobre veze i u zapadnim krajevima bivše nam domovine. U Bosni, čiji je pasoš (nekako) stekao 16. marta 1999. godine, i Hrvatskoj, u koju se u poslednje vreme često sklanjao, koristeći prijateljstvo nedavno uhapšenog Vlade Brkića. Sklanjao se, sada je to sasvim jasno, ne pred srpskim organima gonjenja – jer ga i pored svega što o njemu znaju baš i nisu previše revnosno gonili – nego pred raznoraznim osvetnicima. Takvih, izgleda, nije malo, ali šta drugo i očekivati kada je lično Drašković u jednom intervjuu ovako opisao svoje delovanje: “Radio sam svašta. Radim sve što pravi pare. Uglavnom, legalno.” Uglavnom.