Razvod najbogatijeg Rusa

“Ko je ovaj odrpanac na fotografiji?”, upitao je neki davni posetilac ruskog Sibnjefta, čekajući kod osobe zadužene za prijem molbi za zapošljavanje. “Roman. Ovo je njegova kompanija”, odgovorila je sekretarica. Otkad je “taj odrpanac”, pre možda pet ili šest godina kupio “Čelsi”, sličan nesporazum je verovatno nemoguć, pošto su fotografije milijardera Romana Abramoviča prepunile britansku štampu. Baš kao i anegdote, slične citiranoj. NJegova odevenost (pulover, povremeno sako, a jedva ponekad i kravata), nije više “odrpanost”. To je sada ležernost Crvenog Roma. (Za taj engleski nadimak kriva je Romanova šargarepa-kosa.) Romove kupovine, ubrzo po dolasku iz Rusije na Zapad, razvijale su se u cele novinske priče. Jahta nije bila prosto jahta, čim je na njenoj palubi bio i helikopter, a za njom sledila Abramovičeva privatna podmornica. Znalo se da je Romanov “boing” identičan službenom avionu predsednika SAD – ipak, s malom razlikom u tome što je luksuzniji od Bušovog. Obložen je panelima orahovine, mada je, kao i njegov, zaštićen uređajima za ometanje laserski navođenih projektila. Možda je najsenzacionalnije bilo otkriće da je Šato de la Kro, zamak u Francuskoj u kojem su se 1938. nastanili tadašnji princ od Velsa, nesuđeni kralj Edvard Osmi i gospođa Simpson (razvedena Amerikanka zbog koje je princ žrtvovao britanski tron) – takođe Romanovo vlasništvo. Zamak ima istoriju. Nekada je pripadao uglavnom kraljevima, belgijskom Leopoldu Trećem, italijanskom Umbertu i egipatskom Faruku. Kris Hačins, čovek koji zarađuje za život pišući biografije besmrtnih (princeza Dajana, Elvis Prisli, DŽon Lenon) napisao je o Abramoviču knjigu. A Bili Gaf, nekada menadžer Roda Stjuarta, nagovestio je bio nameru da na osnovu podataka o “najbogatijem Rusu” napravi muzički komad, s naslovom “Milijarder ni od kuda”. Verovatno zbog toga što u životu nekadašnjeg pitomca dečijeg sirotišta u ruskom Saratovu (majka umrla pri porođaju, oca ubio kran na radilištu!) postoji “intriga”, obuhvatnija od spiska njegovih skupih, odnedavno pribavljenih igračaka. Na štetu radoznalih, sam Abramovič ne priča. A ono što se o njemu zna sa strane, uglavnom se naslućuje. Navijači “Čelsija” su to izrazili najbolje, pretačući misteriju u himnu: “Želite najbolje? (Čelsi?) Onda ništa ne pitajte. Roman je naš. A odakle to – topovi? Droga? Nafta iz mora? Neka ostane misterija!” “Misterija” je, zapravo, ruska misterija. Ima veze s načinom na koji je jedan od toliko drugih visokoobrazovanih momaka odmaklog dvadesetogodišnjeg uzrasta, dospeo u datom istorijskom trenutku u Kremlj, gde uz pomoć Jeljcinove uticajne kćeri i klana oko Jeljcina dobija priliku da pazari jeftino – u privatizaciji državne nafte. Dokopao se Sibnjefta. Nije bio jedini koji je nagrađen za nepoznate veze ili jaka poznanstva. U isto vreme, Hodorkovski je, na isti način i takođe bez para, dobio Jukos. Ali, Hodorkovski je u vreme Putina prevideo Putinovu opomenu na državni interes i završio likvidacijom Jukosa i robijom u Sibiru. Abramovič je stekao reputaciju “oligarha koji razume i sarađuje”. Od tada postoji i misterija njegovog prijateljstva s predsednikom Putinom. Na mig iz Kremlja, vratio je Sibnjeft državnom Rosnjeftu. Uzeo je ponuđenih trinaest milijardi dolara i (takođe uz savet o državnom interesu) uplovio u vode međunarodnih poslova s metalima. Pre toga, godinama je bio guverner-volonter daleke, večito zamrznute Čuhotke. U jednoj anketi, upitani “ko je za vas Roman Abramovič”, građani prestonog Anadira u svakom trećem slučaju su odgovorili “gubernator”, ali svaki peti put – “bog!” Time nije izražen strah, već je priznat preobražaj kraja za vlasti Riđeg Rusa. Čuhotka je dobila puteve, poslove, satelitsku vezu, Internet, atraktivne zarade i mogućnost da deca malobrojnih naselja svake godine odlaze kolektivno na Crno more. Kao nekad, u “zlatnom socijalizmu” SSSR-a. Abramovičevo ponašanje je primer kako Putin razume dužnosti novoobogaćenih. Kada mu je bilo dosta “vladanja” Čuhotkom, Roman Abramovič je pošao prvo Putinu, a tek zatim javno saopštio odluku. Poslednji put, nepisane obaveze ovog zanimljivog “pakta o prijateljstvu” šefa Rusije i njenog najbogatijeg građanina, demonstrirane su Putinovom intervencijom da Abramovič “dovede u red svoje privatne postupke”. Nesklad “privatnih postupaka” i stvarnosti izražen je ilegalnom ljubavnom vezom bogataša i manekenke Darje Žukove, nauštrb bračne sreće s Irinom Malandinom i porodičnog spokoja njihovo petoro dece, Ane (13), Arkadija (12), Sonje (11), Arine (5) i Ilje (3). Intima Abramoviča (40) i Žukove (23) obrela se na stranicama britanskih tabloida, uz vest da je Irina, nekadašnja ruska stjuardesa, povodom toga već potražila pomoć jedne od britanskih vodećih advokatskih kancelarija. Navodno, Abramovič je oklevao sa razvodom. Možda je preračunavao finansijsku stranu takvog poduhvata, u svetlu rigoroznog britanskog zakona (50 odsto imovine napuštenoj strani). U svakom slučaju, to je bio trenutak u kojem je “zazvonilo iz Kremlja”. U Moskvi, milijarder i predsednik su obavili razgovor bez svedoka. “Mada je među njima svega deset godina starosne razlike, Putin u Romanu vidi nešto kao omiljenog sina, i kada Abramovič uđe u sobu, Putinovo lice sine”, objavio je, bez pozivanja na osnov utiska biograf Hačins. “Kada su prošle godine počele glasine o Abramovičevom privatnom životu, Putin mu je rekao da dovede u red svoje postupke. Putin je istinski porodični čovek, i nije odobravao Romanove veze s Darjom, niti publicitet koji je time proizveden”, citiran je povodom slučaja Hačins. “Oni su neverovatno bliski.” Tako, kada je sa stanovišta javnih spekulacija sve trebalo da počne, slučaj je zapravo bio već okončan, obostranom saglasnošću supružnika i presudom suda – u Moskvi. Daleko od očiju i ušiju svetske čaršije. Nije se obistinilo ono što se u početku predviđalo, da će kapital Abramoviča, od 18,7 milijardi dolara splasnuti na ispod deset ili manje. Moskovske “Vjedomosti” objavile su da je Irina Abramovič prihvatila 300 miliona dolara, “uključujući keš, kuću u Britaniji, kuću blizu Moskve, jahtu i avion”. Ruski skandal ostao je Rusiji. Ili, kako bi se reklo, domaće stvari nisu za belosvetsku ulicu.