Bitka za plan

Šef UNMIK-a Joakim Riker pozvao je predsednika i premijera Kosova da bi im lično čestitao upućivanje predloga Martija Ahtisarija Savetu bezbednosti, konstatujući da je to “istorijski trenutak za sve stanovnike Kosova”. Nekoliko dana uoči, još uvek nezvanično, najavljene sednice Saveta bezbednosti (za 3. april) Priština je u jeku priprema za nezavisnost. Britanska agencija Rojters objavila je da je već pripremljen plan za formiranje kosovske vojske, ministarstva inostranih poslova, pisanje ustava i konkurs za himnu i zastavu koja će zameniti albansku koja je u upotrebi poslednjih osam godine. Uz pomoć britanskih stručnjaka napravljen je plan na 140 strana za organizaciju MIP-a koji predviđa mrežu ambasada u 14 zemalja, očekuje se da prve ambasade budu otvorene u zemljama koje će prihvatiti nezavisnost – Vašington, London, Pariz, Berlin, Bern i Beč. Ambasade u Moskvi i Beogradu ostavljene su za drugu fazu. “Prioritet mora biti da se obezbedi članstvo Kosova u UN i drugim međunarodnim organizacijama, što će podrazumevati i dobru volju i saradnju Rusije”, citirala je agencija plan. U međuvremenu Kontakt grupa održala je sastanak na kome su direktori sektora za Balkan ministarstava inostranih poslova raspravljali o predlogu Ahtisarija, ali ništa novo se nije dogodilo. Rusija je sve dalje od toga da pokaže dobru volju za rezoluciju kojom će se trasirati put ka formiranju države Kosovo. Istoga dana (sreda 28. mart) DŽordž Buš telefonom je nazvao Vladimira Putina. U razgovoru koji se uglavnom vodio oko antiraketnih baza, ruski predsednik potvrdio je “principijelnu poziciju protiv nametanja stranama nekakvih scenarija, a za izradu takvog rešenja koje bi bilo prihvatljivo i Beogradu i Prištini”. Diplomatska bitka očigledno će potrajati uprkos tome što albanski saveznici vrše snažan pritisak da najviše telo međunarodne zajednice što pre formalizuje status južne srpske pokrajine. U Savetu bezbednosti, stalnim članicama SAD, Velikoj Britaniji i Francuskoj koje su podržale plan pridružile su se Belgija i Panama, dok Italija, Kongo, Gana, Slovačka, Peru, Južnoafrička Republika i Indonezija imaju ozbiljna pitanja i još uvek nije izvesno kako će se izjasniti. Beograd i Priština najavili su diplomatsku ofanzivu. Članovi srpskog tima Leon Kojen i Slobodan Samardžić u NJujorku su se sastali sa predstavnicima nestalnih članica SB, Boris Tadić prisustvo proslavi EU u Berlinu iskoristio je za neformalne razgovore sa evropskim zvaničnicima o trenutno najosetljivijem srpskom pitanju, a najavljeno je da će se intenzivirati odnosi zemljama koje podržavaju Ahtisarijev plan. Kosovski pregovarački tim takođe je najavio da će kao deo lobiranja neko morati stalno da bude u NJujorku da bi bio u stalnom kontaktu sa članicama Saveta bezbednosti, članovi tima već su posetili države koje su rezervisane prema predlogu za nezavisnost, a Fatmir Sejdiju pozvao je zemlje članice SB da posete Kosovo i da “vide stvarnost i posvećenost kosovskih institucija.” Za albansku stranu najvažnije je da se formalna suverenost Srbije nad Kosovom okonča i da rezolucije 1244 zameni neka druga, ali ukoliko se to ne dogodi, spremni su da upotrebe “sva sredstva kako bi Kosovo postalo nezavisno, bez obzira na stav međunarodnih sila”, kako se često može čuti od prištinskih zvaničnika. U zapadnim krugovima koji podržavaju ovaj stav može se čuti da je bilo kakvo odlaganje samo zamrzavanje problema i da je nezavisnost jedina mogućnost za ekonomski oporavak Kosova. Pored komentara da će “kosovski političari morati da se poprave ukoliko žele da preuzmu kontrolu nad Kosovom” (Fajnenšl tajms) smatra se da se demokratski potencijal kosovskih institucija podiže i da bi uz međunarodnu pomoć mogao da se postavi na noge. Ahtisarijev predlog “nadgledane nezavisnosti” predviđa prelazni period u kome će EU, NATO i EU trupe osigurati stabilnost, dok kosovski lideri razviju institucije. Zvanični jezici biće albanski i srpski, dok turski, bošnjački i romski mogu biti korišćeni kao zvanični jezici na opštinskom nivou. Garantuje se učešće manjina u društvu i kosovskoj skupštini. Ali garancije koje se nalaze na papiru finskog diplomate, koji je godinu dana insistirao na tome da se ne spomene reč nezavisnost, teško da mogu uveriti srpsku stranu da će im omogućiti opstanak u eventualno nezavisnom Kosovu. Predlog srpskog pregovaračkog tima kojim bi se olakšao opstanak srpske zajednice bio je bolna tema decentralizacije tokom bečkih pregovora i albanska strana doživljavala ga je kao otimanje teritorije. Ideju o eventualnoj podeli Kosova međunarodna zajednica više puta je odbacila kao nemoguću, nešto slično zvanično izjavljuje i srpska strana, dok je albanska shvata kao direktni atak na svoju državnost. “Ukoliko želimo da nas ne smatraju stranom koja želi status ljuo i koja koči proces, kako nas sada doživljavaju, moramo da izađemo sa konkretnim predlogom. Mislim da bi trebalo uz pomoć Kontakt grupe pokrenuti razgovore o jačanju veza sa srpskim opštinama, da se traži što veća samostalnost, a onda postepeno i poseban status za severni deo. To bi se naravno radilo korak po korak, a Srbija bi morala da se više angažuje, kao što bi bilo dobro da smo se i ranije više angažovali u pregovorima sa Albancima. Bilo bi mnogo bolje da smo u startu nešto i mi njima ponudili i onda zauzvrat tražili ono što omogućava opstanak Srba na Kosovu. Taj trenutak je nažalost propušten, ali još uvek nije kasno da pokušamo da izađemo sa nekim predlogom koji bi mogao biti prihvatljiv i za Prištinu i za Beograd”, kaže Goran Svilanović funkcioner Pakta za stabilnost i nekadašnji ministar inostranih poslova. Ukoliko Agim Čeku ne uspe da, kako je izjavio da hoće, ubedi Srbe da su “dobrodošli u kosovsko društvo” u kome će “imati sva neophodna sredstva za dostojanstven i prosperitetan život na Kosovu”, onda nije isključeno da bi moglo doći do razvoja scenarija koji trenutno nijedna strana ne prihvata. U neformalnim razgovorima neki srpski političari ne isključuju mogućnost podele, računajući da bi “situacija na terenu” koja se često poteže kao ključni argument za nezavisnost Kosova, mogla biti isto tako ključ za osamostaljenje srpskih opština u nezavisnom Kosovu. Prethodno je, naravno, neophodno da Srbi u tom nezavisnom Kosovu ostanu i opstanu. PODELA POKRAJINE Najbolje rešenje koje niko ne želi Podgrevanje priče o podeli Kosmeta je logična reakcija na potrebu da se problem nekako reši i izađe iz ćorsokaka u koji bi čitava stvar mogla zapasti. Da li će do toga zaista doći, i zašto je međunarodna zajednica pošla putem “nametanja rešenja”, za šta je od početka bilo jasno da može sadržati veće rizike od zadržavanja statusa kvo. Pored toga, priča je aktuelna stoga što projekcije tipa “šta će biti posle”, predviđaju da će se severni deo Kosova, u slučaju “nametanja nezavisnosti” kretati de fakto u pravcu odvajanja od Kosova i da nema dobrog načina da se ta oblast privoli da prihvati nadležnost kosovske vlade. Očinstvo nad idejom podele Kosova pripisuje se Dobrici Ćosiću, čija je inicijativa iz 1994. godine (u italijanskom časopisu “Limes”) dobila veliki publicitet. Kasnije je tu stvar podgrejao Aleksandar Despić, aktuelni predsednik SANU, koji je svoje argumente zasnivao na pretpostavkama o visokom natalitetu Albanaca i tome da bismo, u protivnom, u Srbiji za koju deceniju imali “dva naroda slične brojnosti”. Sve docnije inicijative za podelu Kosova, kao uostalom i te prve dve, ostale su na margini pre svega zbog toga što takva mogućnost nikada u političkom smislu nije stavljena na dnevni red. Naprotiv, politički zvaničnici su o tome obično govorili kao o mogućnosti koja se ne može dopustiti, a takav je i zaključak Saveta bezbednosti kojim je omeđen mandat posrednika Martija Ahtisarija. Treba, ipak, reći da je u skorijoj prošlosti o takvoj mogućnosti govorila Sandra Rašković-Ivić, predsednica Koordinacionog centra za KiM, u izjavi čije je značenje dosta relativizovano posle burnih reakcija zvaničnog Beograda. Dve godine ranije, o podeli kao rešenju je govorio Branko Radujko, savetnik predsednika Borisa Tadića. Kako iza Radujka nije tada stajao nikakav osmišljen projekat, nejasno je bilo da li je reč o “probnom balonu” ili o samostalnom ličnom istupu. Takve dileme su uglavnom išle uz svako pominjanje u javnosti podele Kosova. Radujko se tada pozvao na Zorana Đinđića, ali u stvarnosti, iza Đinđića nije ostao osmišljen plan za Kosovo jer je u trenutku pogibije pokojni premijer to pitanje tek bio postavio na svoj dnevni red. Ostale su zapisane samo izjave da je “podela najmanje loše rešenje, jer su sva dobra potrošena”, kao i izjave saradnika da je podelu Kosova smatrao jednom od rezervnih mogućnosti u slučaju odbacivanja zahteva Beograda za visoku autonomiju te oblasti. Osmišljene projekte podele Kosova, u onoj ili ovoj formi, iznosili su isključivo politički neuticajni eksperti, a treba reći da svi koji su tokom devedesetih iznošeni (Jovičić, Cuckić-Nikolić) nisu imali u vidu međunarodnu nezavisnost Kosova već samo teritorijalno razgraničenje po više ili manje etničkim granicama, uvek u okvirima međunarodnih granica Jugoslavije/Srbije. U međunarodnim okvirima, podela Kosova kao mogućnost dospevala je pred javnost kao samostalna inicijativa često uglednih političkih aktivista, ali takođe kao samostalna inicijativa iza koje ne stoji realan politički uticaj. Takva je izjava iz 2005. godine Stivena Mejera, bivšeg zamenika šefa CIA za Balkan, da Vlada Srbije ne bi smela da zaboravi na podelu Kosova i Metohije koju u međunarodnoj zajednici „niko nije podržao ali ni odbio kao rešenje”. Mejer je tada vizionarski poručio i da „menjanje granica nikada nije bilo Sveto pismo za EU i UN”. Ovu inicijativu je podržavao tada i Čarls Kapčan, član američkog Saveta za spoljne odnose, koji je svoju ideju objašnjavao time da će u tom slučaju “Priština biti oslobođena uzaludnih pokušaja uspostavljanja vladavine nad oblašću koja namerava da zadrži vezu sa Beogradom”. U sećanju je i, relativno nedavno, zalaganje istaknutog intelektualca Noama Čomskog koji nije podrobnije elaborirao svoju ideju osim da “ne vidi drugo rešenje”; možda treba pomenuti i nedavnog beogradskog gosta Tjerija de Monbrijala, francuskog intelektualca, koji je preko NIN-a srpskoj strani zamerio što nije imala hrabrosti da se odlučnije založi za podelu. Pravo pitanje na ovom mestu glasi: zašto je ono što se slobodnomislećim intelektualcima čini kao vrlo korisna ideja, u političkom smislu bilo nepoželjno, takoreći tabu. Odgovor bi se mogao sadržati u tome da nikada dve strane nisu dovedene u situaciju da zaista pregovaraju o kompromisu, zbog čega su i jedni i drugi, Priština i Beograd, istrajavali na početnim, maksimalnim zahtevima. Kada je, posle 2000. godine, Beograd doveden u situaciju da je spreman na popuštanje, tada je međunarodna zajednica nametnula “nedeljivost Kosova” kao obaveznu. Sledeće je pitanje zašto je međunarodna zajednica to uradila. Argument da iz multietničkih i civilizacijskih razloga nije želela da uspostavlja etničke granice u 21. veku u Evropi, nije mnogo pouzdan pošto sam Marti Ahtisari priznaje da sa civilizacijskim standardima kosovske vlasti loše stoje, s tim da međunarodni predstavnik to koristi upravo kao argument u prilog nezavisnosti: nezavisnost je jedini način da se vlada u Prištini učini odgovornom za poštovanje ljudskih prava, kaže. Drugi mogući odgovor na pitanje zašto se problem Kosova rešava u paketu za celo Kosovo, jeste ono u šta inače veruje Beograd, a veruje i Moskva. To je da NATO i Zapad, naprosto, žele da pobednički finalizuju svoju kampanju iz 1999. godine, mada se ipak ne usuđuju da otvoreno tako i kažu. I u tom cilju nisu spremni na popuštanja. Vladimir Putin, govoreći nedavno o rešenju za Kosovo, poentirao je rečenicom: da li je normalno bombardovati zemlju usred Evrope krajem 20. veka? Time je stavio do znanja da Ahtisarijeve aktuelne poteze posmatra u istom horizontu sa događajima iz perioda bombardovanja SR Jugoslavije, što se Rusima uopšte ne sviđa i ako se to ima u vidu, onda je možda i lakše razumeti prirodu ruskog protivljenja. Ko god da je izdejstvovao zaključak o nedeljivosti Kosova, verovatno je imao u vidu da je srpska pregovaračka pozicija time matirana. Naime, nezavisnost Kosova je neizbežna, zvanično je gledište, jer je povratak pod vlast Beograda za tamošnje stanovništvo neprihvatljiv. Na moguće protivpitanje zašto bi se Albancima glatko izašlo u susret, a ne i Srbima za koje je vlast Prištine “neprihvatljiva”, usledio bi odgovor da je takav stav Saveta bezbednosti i time je Beograd uklešten između suštinskih argumenata (volja Albanaca) i formalnih (stav Saveta bezbednosti). Posebno je pitanje kako bi podela Kosova mogla biti prihvaćena u samoj Srbiji. Kosovo je već ugrađeno u srpski ustav, postoji skupštinska platforma za rešavanje tog pitanja i svakako je da radikali ne bi pristali na takvu pogodbu, a sigurno i neke druge stranke, samo je pitanje koje. Zbog svega rečenog, stav o prihvatljivosti podele Kosova u samoj Srbiji nikada nije bio testiran. Sama geografija podele je prilično jednostavna: srpski deo bila bi teritorija severno od reke Ibar, to su opštine Leposavić, Zvečan, Zubin Potok i severni deo Kosovske Mitrovice, teren sa zaista zanemarljivim brojem albanskih stanovnika. Igrom slučaja, reč je o petnaestak procenata kosovske teritorije, celo Kosovo je, opet, petnaest odsto ukupne teritorije Srbije. Najnovije kombinacije uzimaju u obzir i područje oko Gnjilana, gde Srbi žive u većem broju i delom i u većini, ili čak u etnički čistim manjim područjima ali je granicu zbog njihove razuđenosti jako teško povući. Veliki deo Srba, ipak, živi južno od reke Ibar i oni bi u slučaju podele bili nužno prepušteni sudbini i to je, na srpskoj strani, glavni unutrašnji argument protiv podele. Protivargument je da nikad niko nije ni rekao da je to idealno rešenje nego samo, da citiramo Đinđića, najmanje loše rešenje. SRBOLJUB BOGDANOVIĆ