“Nemanja iz Srbije sve će da vas pobije...”

Nemanji Vidiću je trebalo godinu dana u velikom “Mančester junajtedu” da potvrdi ono što smo mi ovde odavno znali: da je jedan od najboljih odbrambenih fudbalera u Evropi. Posle “Crvene zvezde”, ovaj Užičanin je proveo godinu i po dana u moskovskom “Spartaku” odakle je trebalo da pređe u italijansku “Fiorentinu. To nije dozvolio trener “Mančester junajteda”, ser Aleks Ferguson, kome je trebao igrač kao Nemanja – koji će “ići glavom gde ostali ne smeju nogom”. Iz “Mančestera”, gde je već jedan od najboljih, ali i najomiljenijih igrača, Nemanja Vidić je došao u sportski centar u Kovilovu, gde razgovaramo neposredno uoči kvalifikacionog meča sa Portugalom. Da li imate isti osećaj sada kada u reprezentaciju dolazite iz “Mančester junajteda” kao onda kada ste dolazili iz “Spartaka” iz Moskve? - Osećaj je isti. Ne vidim razlog zašto bi se nešto menjalo. I ranije kada sam igrao za reprezentaciju Jugoslavije i Srbije i Crne Gore, uvek sam igrao sa istom željom. Igrao sam za naš narod, za uspeh reprezentacije i mislim da se od prvog nastupa moj odnos nije promenio. A da li se promenio odnos saigrača iz reprezentacije prema vama? - Sa dosta igrača sam već igrao i dosta dugo se znamo. Ne osećam da se njihov odnos prema meni promenio. Sigurno je da ima igrača koje interesuje kako je u “Mančesteru”, kako se radi. I meni je u početku bilo interesantno, želeo sam da znam kako se ponašaju, kako igraju. Tako isto i momci u reprezentaciji žele da čuju kakav je ambijent u ekipi i kakav je klub. Prvo što vas svi pitaju u vezi s “Mančesterom” je Aleks Ferguson. Kako je to kad vas trenira Ferguson? Šta je to što ga čini posebnim u odnosu na neke druge trenere? - On je dvadeset godina u klubu. Mnogo iskustva ima. Ko je toliko dugo u jednom klubu kao što je “Mančester”, mora da zna kako da priđe svakom igraču da izvuče iz njega maksimum. On baš to zna. Nijednog trenutka ne sputava igrače, a kad ide loše, tu je da pruži podršku. Tako je bilo i sa mnom. Na početku nije sve išlo kako treba. Došao sam iz Rusije bez priprema. Trebalo mi je vremena da se naviknem. On je to znao i uputio mi dosta važnih saveta. U Engleskoj su odmah počeli da vas porede sa nekadašnjim igračima “Mančestera” poput Pelistera i Brusa, koji su poznati kao čvrsti igrači. Kako se jedan Srbin snašao u engleskoj ligi u kojoj se igra tvrd fudbal? - Ta poređenja su počela od samog starta. Ja sam, jednostavno, takav igrač. Na svakoj utakmici se trudim da dam svoj maksimum. U početku sam morao malo da promenim igru. U Engleskoj se u svaki duel ulazi sa sto posto snage. Takav fudbal se igra. Ako nisi spreman, bolje sedi na klupu i kaži da ne možeš. Dosta se radi na fizičkoj spremi. Ne mogu da kažem da se sve svodi na to, ali i sudije dozvoljavaju malo grublju igru. Nije kao u Španiji ili Italiji gde sudija posle malog kontakta svira faul. Da li vam to odgovara kao igraču? - Na početku mi nije odgovaralo. Ali kad vidiš kako stoje stvari, moraš da se prilagođavaš. Moraš ti njima, ne mogu oni da se prilagode tebi. Sad svaku utakmicu igram sve bolje, zadovoljan sam. Kakvi su odnosi između igrača u “Mančester junajtedu”? Da li dominiraju stariji igrači ili novije zvezde? - Što se atmosfere u timu tiče, poznato je da Englezi vole da se šale. Uglavnom su šale u vezi sa odećom, pošto imamo igrača iz više zemalja i svako ima svoj stil oblačenja. Tu su stariji igrači kao što su Gigs i Skols, na primer. Oni su u klubu deset, petnaest godina, ali među nama nema velike razlike. Profesionalci smo i dajemo sve od sebe. I ja sam bio iznenađen koliko su svi oni normalni momci. Svi smo jednaki. Samo postoji to osnovno poštovanje koje ja imam prema njima, jer ipak ja još nisam počeo da igram u prvom timu “Zvezde” kad sam ih gledao na televiziji. U svim klubovima u kojima ste igrali pre “Mančestera”, kao i u reprezentaciji, važili ste za igrača koga najviše poštuju. Kako se u velikom “Mančesteru” postaje autoritet? - Ne može čovek da juri da se nameće i da po svaku cenu gradi svoj autoritet. Jednostavno, svojim igrama, svojim ponašanjem i odnosom prema igračima pokazuješ kakva si ličnost i na osnovu toga tebe igrači poštuju. Nikad nisam jurio da se nametnem da budem neki vođa. Ja sam to što jesam i trudim se da sve što radim, pokažem na terenu, a ne van terena i da svojim igrama zaslužim igranje u prvom timu i poštovanje igrača. Koliko igrači u “Mančesteru” uopšte znaju o Srbiji? - Ne znaju mnogo. Znate i sami kako se govorilo o nama u Britaniji za vreme rata i kakav je bio marketing o našoj zemlji. Verovatno i oni nisu imali prilike da upoznaju nekog Srbina dok ja nisam došao. Trudim se da pokažem, pre svega svojim ponašanjem, kako smo mi Srbi normalni ljudi. Naravno, najviše znaju i pitaju o Slobodanu Miloševiću, ali ne prate mnogo politiku. Nakon dva meseca od mog dolaska u Mančester, još uvek sam slabo govorio engleski. Dotakli smo se teme oko Srbije, oko Miloševića, ratova. Trudio sam se da im objasnim da nije sve baš tako kao što se pisalo u njihovim medijima o nama. I danas kažu kako su neki igrači tamo po tri ili četiri godine, pa se i dalje plaše da pričaju engleski, a Vida posle dva meseca objašnjava kako je u Srbiji. Engleske novine su pisale da pošto su Srbi ratnički narod, vi najbolje igrate ratničke igrice. - To su bili komentari pojedinih novinara. Ima čak i navijačkih pesama koje su usmerene prema tome. “Nemanja, he comes from Serbia, He’ll murder dža’“ (Nemanja, došao je iz Srbije, on će vas sve pobiti). To je, naravno, u pozitivnom kontekstu. Prija mi kad navijači imaju lepo mišljenje o meni, da sam hrabar, da se ne plašim. Kakav je osećaj kada iz “Mančestera”, gde igrate u paru sa Riom Ferdinandom, dođete u reprezentaciju gde treba da igrate sa nekim ne tako kvalitetnim fudbalerom? Da li vam to teže pada? - Za svakog igrača sa kojim igraš, treba ti vremena da se uigrate. Sa Krstajićem, na primer, igrao sam dosta dugo u reprezentaciji i stvarno dobro sarađujemo. Lako igramo zajedno. Sigurno da je drugačiji pristup kad igraš za klub nego kad igraš za reprezentaciju. Moram da priznam da više osećam utakmicu kad igram za reprezentaciju. Ipak, ovde igram za zemlju, za narod, ovde sam odrastao i znam kako svaki čovek razmišlja. Hoćete da kažete da je veće opterećenje kad igrate za Srbiju? - Velika je odgovornost. Naš narod gleda svakog reprezentativca koji dođe, i ne samo iz velikog kluba. LJudi pitaju da li se igrač bori, da li želi da igra za reprezentaciju. Naravno da želim. Ja sam odavde, Srbin sam. Svi pominju to “da se borimo”. Jedino da uzmemo pušku, da odemo dole na Kosovo pa da se borimo. Mi smo fudbaleri, ja igram fudbal i treba da pružim ono što znam. Ne treba da idem da se bijem da bih pobedio. Priča je skrenula sa pravih tema. Da vidimo kako ćemo da igramo, da budemo tim, a ne samo o tome da li će se neko boriti. Izgubili smo od Kazahstana. Naše fudbalere često optužuju da ne igraju onako dobro za reprezentaciju kao za svoje klubove. Zašto je to tako? - Svaki igrač daje svoj maksimum, a da li on može više da pruži, to je pitanje. Pitanje je i koliko se ko pronađe u igri, da li mu odgovara taktika. Neki igrači bolje igraju za klub nego za reprezentaciju, a neki bolje za reprezentaciju nego za klub. Kada gradimo reprezentaciju treba da se zapitamo imamo li kvalitet da dobijemo baš svaku utakmicu. Prvi put imamo za selektora stranca i posle poraza dolaze prve kritike na njegov račun zato što je odmarao neke igrače. Da li mislite da u tome leže razlozi poraza? - Ne bih da ulazim u to. Trener je taj koji odlučuje i on odgovara za rezultate. Da smo pobedili, onda bi rekli da je to odličan potez, jer smo odmorili Krstajića i Dragutinovića. Niste igrali na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj. Da li nam je falio autoritet u odbrani? Mnogi smatraju da je Krstajić odličan, ali da nije taj tip igrača. - Moramo da budemo jaki kao kolektiv. Ako nismo jaki zajedno, ne može jedan igrač mnogo da promeni. Kad sam se ja povredio, dosta igrača je moralo da promeni svoje mesto u timu. A kad krene loše na terenu, onda ništa ne valja. Kad pobediš, pokriju se svi nedostaci i sve bude dobro. To se ne dešava samo kod nas. Ne bih se vraćao na to, to je ostalo kao ružna uspomena za nas koji smo bili tamo. Koji su vam ciljevi u budućnosti? Da li više razmišljate o postizanju uspeha sa klubom ili reprezentacijom? - Voleo bih da sa Mančesterom igram završnicu Lige šampiona, osvojim prvenstvo i što više trofeja. Ali, voleo bih da postignem i uspeh sa reprezentacijom Srbije. Iskreno, sem plasmana na SP nismo ništa značajnije uradili. Tamo sam se povredio i nemam ni uspomenu da sam odigrao jednu utakmicu na velikom takmičenju, a mi nismo reprezentacija koja može sebi da kaže da će se plasirati na svako evropsko ili svetsko prvenstvo. Ne kažem da nemamo kvalitet. Verujem da ćemo u budućnosti napraviti bolje rezultate. Sad imamo mladu generaciju. Ne treba sada ovim igračima koji su tek počeli da igraju za reprezentaciju da stavljamo veliku odgovornost na leđa, da sutra kad igraju za reprezentaciju, uvek igraju u grču. Ako smo im pružili šansu, onda im treba pružiti šansu do kraja. Jednom prilikom ste rekli da vam je jedina neostvarena želja da date gol “Partizanu” i da ostanete na Severu, među navijačima “Zvezde”. - Prva mi se ostvarila, dao sam gol “Partizanu”, ali nije ova druga da ostanem na Severu. Bilo bi malo neozbiljno. Tad sam bio još mali kad sam tako razmišljao. Sada ste jedan od najcenjenijih naših sportista u svetu. Da li vam se javljaju političari tražeći podršku? - Nataša Mićić mi je kuma. NJen suprug je krstio mene i brata. Znamo se iz vremena dok je ona još studirala i imamo isti odnos kao i ranije. Nikad nisam želeo da dođem u situaciju da se politički izjašnjavam. Jedino za neka državna pitanja, kao što je bilo donošenje Ustava Srbije, kad se cela reprezentacija angažovala. Pratim dešavanja u zemlji, ali politički nikad nisam bio opredeljen i nadam se da nikad neću ni biti.