Zabeleška o selu

Rajmonda, Balzaka i Igoa još nemamo. Tako, dakle, tema sela ili bolje rečeno pisanje o selu u srpskoj literaturi, višestruko je opasno kako za pisca, tako i za čitaoca, a i za kritičara. O čitaocu i ne treba govoriti jer ih je većina odgmizala u grad pa bi im sećanje na poreklo samo snizilo teško stečeni rejting. Većina književnih kritičara rođena je u gradu, tako da je riskantno upuštati se u ocenu nekog dela čije sastavne ćelije i ne poznaju što je pošteno sa njihove strane kad zabataljuju pisanje o pomenutim temama. Stoga kritičari najčešće i izbegavaju da tumače dela koja pišu o seljacima što je, opet, loše najviše za literaturu. Ipak, čini mi se, najlošije je za pisca koji izričito upražnjava tu tematiku. O knjigama koje pišu o seljacima novine često ne donesu ni vest da su objavljene.

Stoga ću se poslužiti jednom opaskom Ive Andrića koji je rekao da ako novine, u današnje vreme, ne donesu vest da je knjiga objavljena, ona kao i da nije izišla. Danas su se vremena, doduše, malo izmenila pa bih ja, s obzirom na kvantitet objavljenih knjiga, dodao ovoj Andrićevoj rečenici i: ...Ukoliko ne bude prikazana knjiga od strane istinski vrednih kritičara.

Svojevremeno, Branka Ćopića smatrali su seljačkim piscem. Ta kvalifikacija, da je seoski pisac, ali sa ružnim nabojem kao nečim nižim, neintelektualnim, pošto seljak samo bekne, kmekne, prirodno, nije bila tačna, ali poprimala je pežorativne oblike i vukla isto takve konstatacije. Ćopića to nije ljutilo. On je umeo da odbrusi. Ukoliko uzmemo njega kao primer, njegovo delo doduše, videćemo najbolje razliku između urbanog i seoskog života. Zvali su ga seoskim a bio je pisac i urbanog senzibiliteta. No, ovo što sam izrekao više je uvod u atmosferu koja i danas pomalo odiše tim mirisom jer se i sada mogu čuti podele a istog časa i ocene u sličnom stilu: urbana i seoska proza zalepljeno odmah iza realističkog ili postmodernističkog opredeljenja. Za objašnjavanje ovakve jedne podele bilo bi potrebno malo više vremena i za sada ćemo je ostaviti samo kao jedan od rukavaca rečene teme. Hteo sam reći da odavno nisam čitao prikaz neke knjige koji bi počinjao sa “Ovo je dobra knjiga” ili “Ova knjiga je loša”. Stalno se uvija.

Ali trebalo bi, možda, dotaknuti nešto što bi bilo suprotno od seoskog. Selo u Beogradu, na primer, i rasturanje urbanizacije od strane necivilizovanih doseljenika u urbane sredine. Ako bismo nabrajali teme, mogli bismo reći i nešto o poseljačenju grada, ali u pežorativnom smislu, misleći pri tom na donošenje u grad loših običaja i razbuktalost neurbanih navika u gradska jezgra. Kritičari urbanog senzibiliteta morali bi razlučivati navedene razlike.

To je tek naznaka. Tema koju su domaćini, ljubazni, civilizovani i literarno obrazovani Trsteničani iz Doma kulture “Jefimija” koji su, evo već dvadeset godina organizovali razgovore “Srpska proza”, ove godine pogodili su davno iščekivanu metu: selo u srpskoj literaturi. Po mom mišljenju, nju je trebalo mnogo ranije izdignuti na viši nivo.

Upoznajmo najpre istinu. Sela su pusta. Škole u selima nepopunjene. Gotovo u celoj Srbiji prodaju se kuće za bagatelu a u gradovima na svakom uglu je sve više perača vetrobranskog stakla, ljudi, žena i dece koji pružaju dlan za bakšiš. Gradovi se sve više pretvaraju u sela po svim lošim karakteristikama, počev od arhitektonskog do medicinskog nereda. Šta je sad tu urbana, a šta seoska proza? Isto je u Banatu a isto i na Vlasinskom jezeru gde je čovek nudio kuću i imanje - zabadava. U Banatu su kuće, doduše, malo skuplje - mogu se kupiti na časnu reč, a hektar zemlje za hiljadu evra. Zašto izbeglice neće u Vojvodinu i u sela već svi hrle u gradove? Neko će reći - nije to književna tema. A ja mislim da jeste. Politička? A zašto da ne! Da li je Ginter Gras apolitičan? Šta je “Limeni doboš“? Šta “Rakov hod”? Koje teme tretira savremena ruska proza? O čemu piše Valentin Rasputin? Bekstvo od takozvanih političkih tema samo je jedan vid kukavičluka i konformizma intelektualaca, nešto slično gomilanju veterinara po gradskim privatnim veterinarskim ambulantama gde leče kučiće i mačiće. Sa tim sjajnim humanim zanimanjem džabalebare po gradskim biroima rada dok po seoskim stanicama stoku “infuju” priučeni bolničari koji su nešto znanja iz veterine stekli kao nosači torbi u vojnim stanicama pa tako postali tiraci. Nemam ništa protiv kućnih ljubimaca ali previše je “tiraca” po gradovima gde, ipak, nema toliko stoke. Svojevremeno, kad sam napisao knjigu pripovedaka “Starci na selu”, neki od kritičara smatrali su da su mnoge teme anegdotske a sad, toliko godina posle toga, drže da je knjiga bila vizionarska. Ne bih se time hvalisao. Voleo bih više da su oni prvi bili u pravu.

Selo, kažemo. I oni malo bolji znalci literature odmah misle na Milovana Glišića i Janka Veselinovića, naše sjajne pisce iz perioda ranog realizma koji su postali sinonimi loše literature u esejima izvesnih književnih kritičara “što preučiše”, kako bi rekao Miodrag Maksimović Maks. Neki idu i dalje u minimiziranju tako da na sam pomen seoske tematike svrstavaju delo u niži rang. A ne znaju da se i u selima mladići i devojke već “fiksaju”. Nažalost. Nestale su, gospodo, razlike između sela i grada. Možda se tu i tamo vide samo šavovi. Prilaz ovoj temi mora biti oprezan. U strahotama naših istorijskih zbivanja (A istorija, i to ona prava! kod nas još teče.) Bar piscima, ukoliko nisu konformisti, ne bi trebalo da bude dosadno. Ta je trpeza, na nesreću, još prepuna sirovog i svežeg ljudskog mesa. Treba malo samo zagrebati i odmah će šiknuti vrela krv sećanja na dane kad je zahtevano da budu patriote. Ko najčešće? Seljaci. Jer oni su jedini spavali kod kuće a pozivari po selima su znali i ko su im i ujaci i tetke. Treba ponovo uzeti u ruke Andrića.

A inače, ja mislim da mi Evropu nećemo (u literarnom smislu) osvojiti kopiranjem Kuelja ili Eka. Svet hoće da vidi literarni Balkan, naš ton, da čuje zvuk naše žice i omiriše dah ove zemlje ako ni zbog čega drugo, ono barem radi geografskih razlika. Ali misao mu ostaje zamagljena od prevoda prijateljskih, burazerskih knjiga pa kad Nemac uzme Srbina da čita, on najčešće kaže: Ako je ovo što nude njihovo najbolje - ne treba nam više. Pretpostavlja se da jedna zemlja (bukvalno jezik) kad se predstavlja drugoj, iznosi najbolje. Kod nas nije tako. Narodski rečeno, ko je bliže sisi, taj često i presisa.

Selo, dakle, u literaturi zahteva nov prilaz, novu studiju jer je izrastao jedan drugačiji, moderniji seljak. On je poprimio neke osobine koje nije imao a istovremeno je u grad izvezao više lošeg nego dobrog materijala. Kao kad se neoprezno ukrste dve različite vrste riba. Nalazimo se kao nacija već u blizini Tarabićeve šljive. Strahujem da ne uđemo u njenu senku.

# Mladen Markov