Postkolonijalni mentalitet Evrope

Britanski teoretičar kulture, jamajkanskog porekla, Stjuart Hol (rođen 1932) jedan je od utemeljivača tzv. „studija kulture” (cultural studies), interdisciplinarnog polja proučavanja tradicionalnih društvenih, kulturnih i filozofskih problema, ali i savremenih fenomena kao što je pop kultura. U plodnoj naučnoj (i organizatorskoj) karijeri Stjuart Hol se bavio velikim brojem tema (politika savremene kulture i masovnih medija, ideologija, rasa, politika identiteta, klasa, roda, evrocentrizama itd.) i danas se naširoko smatra, kako beleži prošlogodišnji Kembridžov rečnik sociologije, „vodećim britanskim javnim intelektualcem”. Zašto reč „intelektualac” u Engleskoj još uvek važi za ozloglašenu? - Da, to je duga istorija. To je u vezi sa dugom tradicijom i uspešnim rešavanjima verskih konflikata u ranijoj prošlosti, što će kasnije biti zamenjeno političkim kompromisom. Potom niko nije uzimao ideje za nešto izuzetno ozbiljno. Diskurs o rasuđivanju u Engleskoj, drugačije nego u Francuskoj ili Nemačkoj, nije filozofski, nego moralni. Većina duhovnih pojava u Engleskoj u 19. veku su bili književnici, a ne filozofi: Dikens, DŽordž Eliot, Trolop. Rasuđivanja će se narativno tumačiti, kao moralna rasuđivanja o pravilnom ponašanju i pravom načinu vođenja života. I danas bi oni koji tumače kulturu odbili da sebe nazivaju intelektualcima. Oni su ili pisci ili proučavaoci kulture. Ja lično bih rekao da sam intelektualac i to pokazuje da i nakon 54 godine života u Engleskoj u dubini još uvek nisam usvojio sve englesko. Mogu da čitam Engleze spolja i iznutra, ali time što sebe razumem kao intelektualca, i dalje sam insajderski autsajder. Zanimam se za međuigru, za raspravu o idejama i za to da se ideje primene u svetu. Verujem da postoji još uvek izvesna uloga za ono što je Edvard Said nazvao javni intelektualac: za intelektualca koji govori iz njemu bliskog činjeničkog poznavanja određene oblasti, ali se oglašava široj javnosti o javnim pitanjima. Jedna od vaših glavnih tema je i analiza rasizma. U kontinentalnoj Evropi su, barem od ubistva holandskog režisera Tea van Goga, narasle međuetničke tenzije. - Tu postoji jedan potišteni razvoj koji međutim ne dolazi sasvim neočekivano, i to u dvojakom pogledu. Najpre, ja sam, dugoročno gledano, pesimističan u pogledu razmere u kojoj se u Evropi realno nametnuo postkolonijalni mentalitet. Ne tvrdim da je Evropa rasistička, ali mislim da se politika izuzetno snažno naslanja na razlike, bilo da su one verske, jezičke, etničke ili kulturne. I to kako u zemljama sa dugom kolonijalističkom prošlošću kao što su Velika Britanija ili Holandija, tako i u onima sa kraćom kolonijalističkom tradicijom kao što je Nemačka. Nije reč o tome da Evropljani mrze strance i tačka. To nije tako. Pre će biti da rasizam i multikulturalizam istovremeno postoje, da su se istovremeno razvili. U Engleskoj je mnogo bele omladine išlo zajedno u školu sa crncima i sa njihovim vršnjacima azijskog porekla, vole rege muziku, dopada im se streetstdžle crnaca; veruju da je život u Londonu, u velikom multikulturnom gradu, takav kakav je jer svoju energiju crpi upravo iz mnoštva. Ali u isti mah postoji i mnogo mladih ljudi, iz radničke klase takođe, bez velike perspektive, koji se osećaju pritisnuti razlikama i mnoštvom. To je pozadina, žeravica jednog nezavršenog kolonijalizma i rasizma, te stoga specifični događaji, kao što su recimo 11. septembar ili ispolitizovani islam, funkcionišu kao katalizator. Novi laburisti su odustali od toga da se s tim problemom hvataju u koštac, nego su ga još više potpalili pooštrenom azilantskom politikom. Multikulturalizam dakle nije nikakva društvena stvarnost? - S jedne strane jeste. Ali to nije dovoljno. Verovalo se u igru koja će rezultirati nulom: sa uvećanjem multikulturalizma, opada rasizam. Ali oboje mogu da postoje jedno pored drugog. Qudi mogu da menjaju jednu stranu za drugu, shodno situaciji. Nema sumnje da su preduzimani napori da se useljenici integrišu; ali ti napori očigledno nisu bili dovoljni i mogli su, štaviše morali su, nakon 11. septembra i rata u Iraku da vode ka novoj polarizaciji. U kontinentalnoj Evropi u diskusijama se ponovo pominje pojam asimilacije. U jednom ranijem članku ste napisali da je asimilacija kao koncept odavno napuštena. - Asimilacija je u sedamdesetim sahranjena i sada je ponovo vaskrsla. I to kako! Multikulturalizam nije dopuštao da se ljudi celovito uklapaju u jedno društvo a ni da se potpuno izoluju. Sada se ponovo podiže vrednost potpune asimilacije. Uzmite zahtev da useljenici uče jezik zemlje domaćina. To se čini kao razuman postulat. Ali potrebno je mnogo vremena da bi se jedan jezik istinski naučio. Oni koji čekaju azilantski status, koji ne znaju da li će tu ostati ili ne, neće ga sigurno naučiti. Wih, dakle, treba ohrabriti da govore dva jezika i ne nametati im jednostranu asimilaciju. Umesto toga, „rat protiv terorizma” prouzrokovao je društveni autoritarizam. Sa sadašnjim zakonom, koji je mogao – zahvaljujući otporu Gornjeg doma – barem vremenski da se ograniči, prvi put, od kraja srednjeg veka, mogu da uslede presude bez redovnog procesa. I zakoni protiv tzv. antisocijalnog ponašanja pokušavaju da reše loše društveno stanje jedino kazneno pravnim sredstvima. Lično sam prilično uznemiren zbog razgrađivanja građanskog prava i zbog opšteg potpirivanja klime straha.