Samo malo gore nego u Raju

Osamdesetogodišnji duhovnik Srpske pravoslavne crkve u manastiru Blagoveštenje, pod Kablarom, arhimandrit Jovan sprema se za proslavu novog Vaskrsa. Kao “svedok veka” on se seća vladike Nikolaja, oca Justina, dugogodišnjih zgoda i nezgoda sa patrijarhom Pavlom I molitvena i radna atmosfera je u manastiru Blagoveštenje: iščekivanje Vaskrsa, manastirske slave Blagovesti, koja ove godine pada na Veliku subotu uoči samog Vaskrsa, kao i Lazareve subote – nedelju dana ranije – krsne slave patrijarha Pavla, koji se zamonašio u ovom manastiru. Patrijarh Pavle ovde svake godine dolazi da se odmori desetak dana. U blagoveštenjskom manastiru doživljavaju ga i kao člana bratstva. Svake godine ovde pripreme sve što je potrebno za njegovu krsnu slavu i onda iguman Georgije to na Veliku subotu lično odnese NJegovoj svetosti u Beograd. Dok je patrijarh Pavle bio iskušenik i monah u manastiru Blagoveštenje jedan od njegove sabraće bio je i Milisav Radosavljević, danas arhimandrit Jovan. Posle gotovo šest decenija, ponovo je u istom manastiru. Arhimandrit Jovan (Radosavljević) je život u manastirima provodio pored nekih od najistaknutijih srpskih duhovnika XX veka, dočekavši da pojedine od njih i sam proslavlja kao svetitelje. I sam arhimandrit Jovan zauzima značajnu ulogu u životu Srpske pravoslavne crkve, pored ostalog, kao dugogodišnji profesor Prizrenske bogoslovije, ali i ispisujući, kroz svoje knjige, život srpskog monaštva u XX i na početku XXI veka. U predvaskršnjim smo danima pa arhimandrit podseća: “Kada govorimo o Vaskrsu mi, u stvari, govorimo o našoj hrišćanskoj veri. Svojim Vaskrsenjem Hristos je zagarantovao i naše, ljudsko, vaskrsenje. U tome što apostol Toma nije odmah poverovao, sve dok nije lično video i opipao rane Hristove, uveliko oslikava ljudsku prirodu, jer je uvek potrebno da se nekako uverimo. Tolika nam je vera. Zato je Spasitelj rekao: ’Blaženi su oni koji ne videše, a poverovaše.’ Takvu veru imaju veliki i sveti ljudi. A danas je malo takvih ljudi.” Promene čovek vidi i u toku životnog veka. Arhimandrit Jovan napominje da se ranije, kada je on bio dete, post strogo držao, a nije bilo toliko izbora u posnoj hrani. Postilo se uglavnom na vodi: raso i kačamak, sirće iz šljivove komine, pasulj, krompir, kupus... Živelo se na proji (hlebu od kukuruznog brašna), pšenični hleb jeo se samo o većim praznicima ili kakvim godetima. Otuda i radost: “Radujemo se Vaskrsu, zato što je to naš veliki hrišćanski praznik, a što se pokazuje i bogatom trpezom; za nas decu radost je posebno bila mnoštvo šarenih jaja...” U sećanju arhimandrita Jovana ostala je i proslava Vaskrsa u Žiči, u vreme Svetog vladike Nikolaja, pre Drugog svetskog rata: “Na Veliki četvrtak, obično posle Liturgije, izađemo kod grobljanske crkve, i tu, u cvećari, šaramo jaja. Započinjao je Vladika: na nokat palca stavi zrno voska, u koje zabada pero zagrejano na plamenu sveće i počinje da iscrtava mala umetnička dela na ljusci svežih jaja, koja će potom da se kuvaju. Milina je bila gledati ih... Za Vaskrs skuvamo i po hiljadu jaja. Posle Liturgije vernicima se uz naforu daruje i po vaskršnje jaje...” Arhimandrit Jovan, sa svetovnim imenom Milisav Radosavljević, u manastir Žiču je došao kada je imao samo jedanaest godina. Bilo je to 1938. godine. Za Vidovdan je završio tadašnju osnovnu školu (četiri razreda), i već posle dve nedelje, dan po Petrovdanu krenuo u manastir. U njegovoj rodnoj kući u Leliću, udaljenoj tek neku stotinu metara od rodne kuće vladike Nikolaja, održavani su bogomoljački skupovi. “Vladika Nikolaj slao je kod našeg sveštenika Đoke poznate misionare – bogomoljce, među kojima su bili i monasi iz Žiče i žički guslar. Pop Đoka dođe kod nas i najavi, a selu obznani da su došli bogomoljci, predoči da su došli sa blagoslovom vladike i ispriča ko su oni... Skupi se i po stotinu ljudi. Priča se o Bogu, o veri, o pobožnom životu... Pevaju se duhovne pesme uz gusle. Prodaju se duhovne knjige, pesmarice, ikone, krstići... Neki od bogomoljaca propovednika bi ostajali da prenoće, neki bi odlazili dalje, ili se vraćali... Bili su to značajni događaji, nešto što se pamti i prepričava... A ja sam odlučio da budem monah...” “Dan po Petrovdanu došla je kod babe Kate, majke vladike Nikolaja, jedna gospođa iz dečjeg obdaništa u Kraljevu. Čula je da hoću da idem u manastir, pa me je pozvala da krenem zajedno sa njom kod Vladike u Kraljevo”, priseća se. “Gotovo svaki dan po Vladiku u Kraljevo dolazio je manastirski fijaker i odvozio ga u Žiču. Iguman i bratstvo sačekaju ga ispred manastirske kapije. ’Evo, doveo sam vam novog đaka, pa ga rasporedite...’, rekao je episkop Nikolaj i, po običaju, prvo ušao u crkvu. Potom bi porazgovarao sa majstorima, kojih je uvek bilo 20 do 30: tada se u Žiči dosta radilo, malterisana je i crvenom bojom krečena crkva, klesan kamen za spomenik patrijarhu Varnavi, podizan spomenik srpskoj šajkači, građena agiazma, pravljene rozete i oplate ispred crkve...” Prvo manastirsko poslušanje jedanaestogodišnjeg Milisava bilo je čuvanje svinja, a onda i druge stoke, potom rad u bašti, pa rad u kuhinji i trpezariji. Usledilo bi zatim i angažovanje u vladičinom konaku, na prijemu gostiju... “Jutrenje u crkvi je počinjalo u tri sata. Vladika često dođe kada i svi ostali, nekada malo kasnije, oko pola četiri, kod katizmi i kanona. Nakašlje se, koliko da se javi, i stane uz sto. U nastavku je Sveta liturgija. Sve traje tri i po do četiri sata. Posle toga, Vladika uzme čaj i odlazi u sobu da radi. Kod njega se znao i red i poredak. To se moralo poštovati. I u Kraljevu i u Žiči njegove sobe su bile gotovo na isti način uređene. Na oba mesta imao je po jedan veliki sto, dugačak oko tri metra, i natkasnu na kojoj su bile po dvoje ili troje dvojnica i tri frule, a o zidu gusle. Krevet je bio prekriven ručno tkanim ćilimom, koji je dobio od majke.” Isti je raspored i na radnom stolu. “Ujutru sam zaoštri po tri-četiri olovke. Ručno piše, sa većim proredom. Piše obično do deset sati. Kad se umori – u Žiči tada nije bilo struje – lupi nogom ili štapom o pod i mi, dole u kuhinji, znamo da mu je nešto potrebno, čaj, kafa ili nešto drugo. Odemo i pitamo. A nekada, da bi se malo odmorio od pisanja, uzme i zasvira na fruli, dvojnicama ili guslama. Praktikovao je, kad se umori, između deset i pola jedanaest, i da izađe i obiđe majstore. Najviše bi se zadržao sa arhitektom Momirom Korunovićem, koji je tada često dolazio u Žiču... Potom bi se vraćao i nastavljao da piše do ručka. Onda se malo odmori, pa opet radi do večernje službe.” Manastir Žiča imao je tada štampariju. Upravnik je bio dr Radoje Arsović, potonji monah Jakov. Vrlo obrazovan čovek. Doktorirao je filozofiju na Sorboni. Vladika Nikolaj na njega je puno uticao. Trudio se da što više ćuti. Jednom zatraži manastirska kola i konje da ode u Kraljevo po papir i neki drugi materijal za štampariju. Međutim, kako ih nije dobio, a nije bilo preporučljivo da se čeka, on sam sebe upregne u jedna lakša kola. Neki od iskušenika pomogli su mu samo koliko da ih istera preko reke, na glavni put, a onda je on sam nastavio da vuče do Kraljeva, natovario je robu i uveče sav izmoren se vratio u Žiču. Dok su ga mnogi, pogotovo grupe znatiželjne dece, sa čuđenjem posmatrali kraljevačkim ulicama, on je mirno, pognute glave, kao da ih ne primećuje, vukao svoj teret. Otac Jakov spavao je u štampariji. Vladika Nikolaj, kad mu nešto zatreba otvori prozor i pozove: “Dijete!” Kad se neko odazove, kaže: “Zovnide mi Doktora!” Doktor je otac Jakov. I tu se dogovore kako da se štampa ono što je Vladika tek napisao, za “Mali misionar” i druge listove “Žičke Jevanđeljske delatnosti”. Ocu Jovanu u sećanju je ostao i Bogomoljački sabor u Žiči, u jesen 1938. godine, za Krstovdan. Mnogima nije bilo po volji to što se vladika Nikolaj, uz patrijarha Varnavu (prethodne godine otrovanog) nepopustljivo usprotivio Konkordatu, koji su tadašnje vlasti na svaki način nastojale da ozakone... “Sabor je trajao tri dana. Naroda je bilo mnogo. Dolazila su sva bogomoljačka bratstva. NJih oko četiri stotine. Na čelu kolone nose barjak bratstvene slave, pevaju tropar ili neke duhovne pesme. Vladika Nikolaj ih dočeka ispred manastirske kapije. Oko deset sati, kada su gotovo svi gosti otišli na počinak, đakon Timotej pođe da proveri da li su se svi razišli, kad opazi da se iz podruma, uz stepenice, neko prikrada na sprat, ka Vladici. Mlad čovek u patikama i plavom radničkom odelu, s pištoljem u desnoj ruci. ’Ko ste vi?! Šta radite tu?!’, viknu đakon. Ovaj, još više uplašen, nagna da beži niz stepenice i pobeže kroz prozor. Javljeno je žandarima, koji su baš zbog mogućih pretnji, posle neuspelog Konkordata, čuvali vladiku Nikolaja. Oni se dadoše u poteru, ali atentator uteče.” Na Petrovdan 1941. Nemci dolaze u Žiču i vladiku Nikolaja odvode u zatočeništvo u manastir LJubostinja. A u oktobru bombarduju i spaljuju manastir Žiču. Monaštvo se smestilo u manastirske kolibe na Stolovima. Onima koji su ostali vladika Nikolaj iz LJubostinje poručuje da pređu u Studenicu. Među njima je i Milisav. Ovde manastirsko bratstvo trpi torturu i prebijanje od Bugara. U Lelić je stigla vest da je Milisav najverovatnije poginuo. Bio je samo isprebijan. U leto 1944. poseti svoje, kako bi ih uverio da je živ. Kod kuće ostaje samo dva dana. Došlo je vreme da se i Milisav, po povratku iz vojske, zamonaši. Sa ocem Justinom (Popovićem), u Ćelijama, dogovorio se da ga privede monašenju, na Usekovanje 1950. godine. Ali, desi se da se otac Justin razboli, pa nije mogao da dođe. Pojavio se problem – kako bar za tu priliku da obezbedi odgovarajuću mantiju. Saznala je za to majka tadašnjeg vikarnog episkopa Varnave (Nastića), pošto je preko leta, obično po mesec dana, boravila u manastiru Rača, pa poruči starijem sinu Branku da donese jednu “Vojkanovu mantiju”. No, sad novi problem, mantija je za Milisava mala, kraća za čitav pedalj. Rešili su ga tako što su od neke stare mantije uzeli koliko je potrebno da se našije. “Kada sam bio u vojsci slušao sam da je vladika Varnava tobože državni i narodni neprijatelj, da radi protiv državnog uređenja. Utoliko mi je bilo draže da se zamonašim u njegovoj mantiji”, zadovoljno će arhimandrit Jovan. Vladiku Varnavu (Nastića) SPC pre neku godinu je kanonizovala za svetitelja. “Dok smo bili u Rači, nama mlađima, za nas desetak, otac Pavle je držao časove iz Svetog pisma, i Starog i Novog zaveta. Verovali smo mu kao da slušamo Jevanđelje.” Osim toga, Pavle je radio sve što i drugi monasi. “Nije hteo ni po čemu da se izdvaja od nas ostalih, mada smo ga mi pošteđivali težih fizičkih poslova. Starao se o živini, potom je čuvao ovce (svakoj ovci nadene ime: Garuša, Graorka, Belka). Potom je bio vodeničar, bolji od svih nas: pod njegovom komandom mi podižemo vodenični kamen, da bi se naoštrio, a onda svi sa sečaricama navalimo da posecamo kamen. Nismo mu dali da ore i kopa. Ali, on uvek nešto radi, nikad nije uzalud vreme trošio, znao je da popravi i struju i vodovod, da popravi sat, da napravi obuću... Hausmajstor nam nije bio potreban, sve je on radio.” Jednog dana uzeo Pavle da napravi staze između konaka i crkve, da se ne stvara blato. I tako, dok on kaldrmiše, a ostalo bratstvo se odmara ispod trešnje, svi ugledaše kako od Bajine Bašte, s otežalim koferčetom u ruci, dolazi prota duge i sede brade. “Eno ga profesor”, vikne Pavle. I objasni da je to čuveni prota Steva Dimitrijević, nekadašnji rektor Prizrenske bogoslovije i prvi dekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Ostao je u Rači nedelju dana. I za to vreme video šta sve radi njegov bivši student, pa će da kaže: “Oče Pavle, znam kakav si bio student, svi smo očekivali da budeš na nekom odgovornijem mestu. A ovo što ti radiš, može svako...” “Šta ćete, kaluđer mora sve da radi, ne treba da se izdvaja...”, poče da se pravda Pavle. Na to će prota Steva: “Kad domaćin čovek ima tri eksera – gvozdeni, srebreni i zlatni, sigurno će da pazi gde će koji da ukuca. Gvozdeni će ukucati tamo gde je jedino važno da nešto pridrži. Srebrni će ukucati tamo gde je bitno da ne rđa, na neko bolje, delikatnije mesto. A zlatni će ukucati na najlepše mesto, tamo gde su najvrednije stvari. A šta si ti uradio?! Ti si se kao zlatan ekser zakucao ovde gde može da posluži i gvozdeni!” I tako ga pripremi da krene za Beograd. Sveti arhijerejski sinod doneo je odluku da ga pošalje na postdiplomske studije u Atinu. Pozvao ga je patrijarh Vikentije i objasnio. Pavle se vrati u Raču da se spremi za put i da se pozdravi sa bratstvom. Popravio je i obukao neku staru mantiju. Imao je i neke zelene pantalone, kakve su vojnici nosili preko leta. Cipele su bile crvene boje, jer tada nije moglo da se kupi što se hoće, nego što se nađe. Pomognu mu da ih nekako ofarba, ali čim ih obuje, boja se obriše. Obuče i crni kaput, koporan, kakav se nosio u užičkom kraju... “U Grčkoj ga, kad je došao, preodenu. Odmah po dolasku pošalje nam pismo, mislim da nam je tom prilikom poslao i fotografiju, u novoj grčkoj mantiji...”, priseća se Jovan. Od samog dolaska protosinđel Pavle počeo je da skreće pažnju svojim držanjem i revnošću. Te 1956. godine, prilikom posete Beogradu, kako se pročulo, grčki arhiepiskop Dorotej reći će domaćinima: “Za nove episkope ne treba da brinete dok imate kandidata kao što je otac Pavle!” Do toga je i došlo već u proleće. Za Vaskrs 1957. Pavle je sa grupom poklonika otišao u Jerusalim. Patrijaršija jerusalimska praktikuje da na Veliki četvrtak njen patrijarh simvolično opere noge dvanaestorici sveštenika, čuvajući tako uspomenu na događaj kada je Gospod Isus Hristos prao noge dvanaestorici apostola. Na Pavlovo veliko iznenađenje, desi se da on bude izabran za jednog od dvanaestorice kojima će jerusalimski patrijarh oprati noge. “Bilo je to kao neko znamenje”, smatra arhimandrit Jovan. Kada se vratio u Grčku, Pavle dobija telegram da je izabran za episkopa raško-prizrenskog. Iz skromnosti nikome nije govorio. Poverio je samo svom najboljem grčkom prijatelju Kirilu. Otac Kirilo to javi arhiepiskopu Doroteju. Ubrzo u Grčkom sinodu biva organizovana svečanost povodom Pavlovog izbora za vladiku; svečano je ispraćen za Beograd. “Na hirotoniju u Beograd nismo mogli da odemo zbog manastirskih obaveza. Otišli smo na ustoličenje u Prizren. Vladika Pavle zadržao je mene na mesec dana, da mu pomogne u sređivanju Vladičanskog dvora i u spremanju zimnice. Sutradan po ustoličenju, dok na merdevinama popravlja luster, pitam ga: ’Preosvećeni, šta ako sad neko dođe i pita gde je vladika, hoće da čestita na ustoličenju, a vi na merdevinama?’ ’Pa, ništa, svi to rade kod svoje kuće!’, odgovori. I, zaista, nijednog posla on se ne libi, kad zatreba popne se i na krov crkve da nešto popravi...” Početkom 1960. otac Jovan i definitivno prelazi kod vladike Pavla u Prizren. Bilo je to, kako kaže, kada su državne vlasti razbile manastirsko bratstvo u Rači, tako što su nametnule veliki porez koji nisu mogli da postignu da podmire. Pošto je imao samo četiri razreda osnovne škole, vladika Pavle ubedio ga je da nastavi sa školovanjem. “Kaže mi vladika: ’Ovde nema da kopaš, ’ajde da učiš.’ Prihvatim, nema kud. Ali, nije mi lako, odrastao sam čovek, a moram da idem i da polažem sa decom. Sramota me. Vidi on da se mnogo sekiram, pa me pozove i kaže: ’Jovo, ako hoćeš da učiš ovako: kao da ćeš sutra polagati, a da se ne sekiraš kao da nećeš uopšte izlaziti na ispit, jedino tako ti dozvoljavam da ideš u školu, drugačije ne dam!’ Natera me tako da razmislim i da počnem da učim kako mi kaže. I, stvarno, počnem tako. Za godinu i tri meseca završim tri razreda. A onda će on: ’Ajd sad da završiš i fakultet!’ Pošto sam ja kod njega bio kao gost, a pripadao sam žičkom bratstvu, napiše on pismo i pošalje me kod episkopa žičkog Vasilija (Kostića). Vladika Vasilije pogleda pismo i kaže: ’Oče Jovane, neka bude kako kaže vladika Pavle!’ Napiše pismo i ja, sa svim potrebnim dokumentima, odem i upišem Bogoslovski fakultet u Beogradu. Završim i fakultet, a potom krenem u Grčku i završim postdiplomske studije. Ali, kad je trebalo da doktoriram, pozovu me iz Sinoda da idem za upravnika monaške škole u Ostrogu. I tako mi ostane nedovršena doktorska disertacija.” Dok je Jovan bio u Ostrogu, pošto je za školu morao da nabavlja razne potrepštine, iguman mu predloži da polaže vozački ispit, pa će potom kupiti automobil. Prihvati i ode kod svog duhovnog oca u Prizren, po blagoslov. Jovan dovede sve do kraja, ali kada je trebalo da izađe na polaganje, Sinod ga upućuje da ide u monašku školu u Krku. Posle deset godina ponovo je u Ostrogu. Stvori se prilika da tad definitivno položi vozački ispit. Ode u Nikšić i položi. Kad je došao u Prizren pita ga vladika Pavle: “Gde si, Jovo, bio ovih dana?” “Išao sam u Nikšić da položim vozački ispit.” “A ko ti je dozvolio?” “Iguman, dao mi je nekoliko slobodnih dana da se spremim i položim.” “A ko ti je dao blagoslov?”, uporan je vladika Pavle. “Vi, Vaše preosveštenstvo, još pre deset godina, i to ste me ovako, s obe ruke blagoslovili”, podseća otac Jovan. “To je bilo za tu priliku, a ne i za ovu.” “Kako to, zar vaš blagoslov tako brzo da presuši? Carska se, valjda, ne poriče...” “Onda ti je to trebalo, za školu, a sada ti ne treba. Neću da udariš u prvu banderu.” “Kad sam položio, inspektor mi je pružio ruku, čestitao i poželeo da promašim svaku banderu, a vi mi kažete da ću u prvu da udarim?!”, ljutnu se pomalo Jovan. “Ne, ne može!”, kategoričan je bio vladika Pavle. Jovan nije imao kud, Pavle je njegov duhovni otac, morao je da ga posluša, za volan nikad više nije seo. Odustao je i od kupovine kakvog polovnog automobila, što je bio planirao. Vozačka dozvola ostala mu je samo za uspomenu. Arhimandrit Jovan proveo je na Kosovu i Metohiji bezmalo četiri decenije, sve do Nato agresije 1999. godine, kada se sa Prizrenskom bogoslovijom, čiji je bio profesor, preselio u Niš. U manastiru Blagoveštenje je od odlaska u penziju 2001. godine. Svoju bogatu biblioteku uspeo je da izbavi iz Prizrena tek nekoliko dana pred veliki martovski pogrom 2004. godine. Kada je posle toga patrijarh Pavle došao da vidi gde i kako se smestio u manastiru Blagoveštenje, videvši kakve uslove i kakvu biblioteku na raspolaganju ima, rekao je: “Ovde ti je samo malo gore nego u Raju!”