Slava bez senki

Na preko sedam stotina stranica dugogodišnji novinar “Politike” i publicista Momčilo Stefanović ispričao je prvu priču na srpskom jeziku o životu i delu Nelsona Mandele. Kao jedini novinar sa kojim je ovaj borac za prava crnih ljudi i demokratiju razgovarao iz zatvora u kome je proveo skoro tri decenije i kao dugogodišnji dopisnik iz Afrike, Stefanović je uspeo da u biografiju o Mandeli unese jednako afričke i svetske okolnosti i javnosti nepoznate detalje iz Mandelinog privatnog života. U predgovoru dela “Mandela – div dva veka” Dobrica Ćosić piše da su se u ovoj knjizi “srodila dva podviga: životni podvig najupornijeg borca za slobodu i novinarsko-spisateljski podvig Momčila Stefanovića koji je sa zadivljujućom upornošću i savešću, poslednju deceniju posvetio saznavanju čoveka koji je slobodi u 20. veku odredio najvišu cenu i zaslužio neprolaznu slavu bez senki”. Detalje iz detinjstva najslavnijeg južnoafričkog predsednika poput priče o tome kako ga je učiteljica metodistkinja iz plemenskog Ralihhlahlu (onaj koji stvara nevolje) preimenovala u britansko Nelson ili o tome kako je pobegao od neveste koju mu je plemenski kralj namenio, do odnosa koji je imao prema bivšoj Jugoslaviji i Titu, Stefanović ili Stefano (kako ga je Mandela nazvao ne mogavši da izgovori srpsko prezime) ilustrovao je sa oko tri stotine fotografija. Posle Mandelinog oslobađanja sreli su se još dva puta, ali se Stefanovićevo mišljenje, uprkos detaljnom uvidu u državne poslove Južne Afrike, nije promenilo ni kada je Mandela osvojio prvi mandat predsednika ni kada je predsedničko mesto napustio uprkos plebiscitarnom zahtevu trideset miliona stanovnika da to ne učini. Neizmerno divljenje upornosti i pravičnosti Nelsona Mandele nije nestalo, kaže Stefanović, jer se ni sam Mandela nije menjao čak ni kao humanitarac-penzioner. “Privlačio me je svojom snagom i širinom svoje kulture i obrazovanja”, kaže Stefanović za NIN o junaku svog dela. “U jednom mi je razgovoru godinama ranije kazao da će se odreći predsedničkog mesta kada napuni osamdeset godina. To je i učinio, ali je pripremio mlade ljude da nastave da na human način upravljaju državom na temeljima demokratije koju je uspostavio. Promenio je sistem iz korena bez kapi krvi i jedini je državnik dvadesetog veka koji je uspeo da ostvari tri istorijska koraka važna za svakog državnika. Srušio je jedan sistem – aparthejd i to iz zatvora, zatim je promene uveo izbegavši sukobe ogromnih suprotnosti u njegovoj zemlji i stvorio je novu demokratsku i nerasnu državu. A u svojoj veličini ostao je veoma srdačan i dobronameran, sasvim običan čovek”, kaže Stefanović. Nelson Mandela je posle osvajanja vlasti promenio južnoafrički sistem tako da iskoreni rasizam, belački i crnački i podeli nacionalni kolač ravnopravno, kako je i obećavao, a da nije raskinuo sa ekonomskim tekovinama kapitalizma od kojih je ova zemlja imala korist. Danas osamdesetdevetogodišnjak, dobitnik je Nobelove nagrade za mir, više od dve stotine počasnih doktorata širom sveta i jedan je od veoma retkih predsednika u svetu koji su se dobrovoljno odrekli tog mesta. Nije se svetio svojim progoniteljima, nije podneo nijednu tužbu posle oslobađanja i čak je zamolio sve koji su na bilo koji način stradali u borbi protiv aparthejda i rasističke torture da učine isto – da oproste. U biografiji koju je napisao Momčilo Stefanović mnogi su primeri Mandelinog praštanja, a jedan od najupečatljivijih je prijateljska poseta supruzi tužitelja koji je bio najuporniji da istraje u osudama Nelsona Mandele. O jedinstvenosti istorijske ličnosti koja je od nesuđenog naslednika plemenskog vođe (otac mu je bio poglavica potplemena Tembu) oko trideset godina zatvora do penzije ostala dosledna u borbi za suštinu demokratije, Dobrica Ćosić je u predgovoru kazao i ovo: “ Nelson Mandela je dokazao da vlast sama po sebi nije zlo, ako je vlastodržac za zlo ne upotrebljava. On je taj koji je dokazao da vlast može biti i humanistička, ako je utemeljena na zakonima opšteg dobra. Bila je to jedina politička pobeda u 20. veku koju pobednik nije za sebe iskoristio; Mandela je svojom političkom sudbinom suprotan svim velikim državnicima i političarima 20. veka.” Citate svetskih lidera o bivšem južnoafričkom predsedniku Stefanović je sam podvukao, ali osim Ćosića još nekoliko srpskih akademika, umetnika i novinara sopstvenim esejima učestvovalo je u stvaranju ove biografije. Moma Stefanović kaže da još nije stigao da sazna mišljenje najslavnijeg južnoafričkog predsednika o rasizmu koji u svakodnevnom životu ne jenjava ni danas u njegovoj zemlji, ali je svestan da se Afrika iz sve snage upinje da ostvari svoje vizije boljeg sutra, velikim delom zahvaljujući Mandeli. A Mandela se pre tri godine povukao čak i iz penzije. Saopštenjem koje je tada izdao, zamolio je medije i javnost da ga ne zovu te da će “on pozvati njih, ako bude bilo potrebe”. “Iako će mnogi misliti da sam besposličario godinama u zatvoru, želim da se osvrnem na svoj život i provedem vreme sa svojom porodicom”, kazao je on. Stefanović je, uprkos takvom stavu, Skupštini Beograda podneo zahtev sa 150 potpisa da se bivši južnoafrički predsednik proglasi prvim počasnim građaninom glavnog grada Srbije kada, uskoro, ta titula bude ponovo uspostavljena.