Faktor straha

Prvi krug predsedničkih izbora u Francuskoj protekao je bez iznenađenja: 6. maja glasači će odlučiti između Nikole Sarkozija i Segolen Roajal. Kandidat desnice je dobio 31,11 odsto glasova, dok je predstavnica Socijalističke partije osvojila 25,84 odsto podrške. Lepen je izgubio oko milion glasova u odnosu na izbore iz 2002. godine, i nalazi se tek na četvrtom mestu, jer ga je pretekao kandidat desnog centra Fransoa Bajru, koji je sa 18,55 odsto glasova triplirao svoj skor sa prethodnih izbora. Od ostalih osam kandidata niko nije prešao barijeru od pet odsto, koja znači vraćanje troškova kampanje. Komunistička partija gurnuta je još više u zaborav, sa manje od dva odsto podrške, dok su zeleni osvojili 1,57 odsto glasova. Francuski mediji ističu činjenicu da je glasalo 84,6 odsto biračkog tela, što je drugi najbolji rezultat u istoriji Pete republike. To se tumači istinskom brigom naroda za sopstvenu sudbinu, ali i za sudbinu zemlje, kao i strahom da se ne ponovi priča s Lepenom iz 2002. Prve analize pokazuju da su za Sarkozija više glasali stariji, a mladi za Roajalovu, i da se ključ drugog kruga nalazi u rukama Fransoa Bajrua i onih koji su mu dali podršku u prvom krugu, što je nešto manje od sedam miliona glasača. On za sada nije najavio nikakav predlog ili savet kako da se glasa 6. maja, ali je vrlo zanimljivo podsetiti kako su se i tradicionalna desnica i levica okomili na njega, kada je pre mesec i po dana naglo iskočio u ispitivanjima javnog mnjenja. Levica mu je odricala pravo na određene teme jer je pripadnik desnice (dva puta je bio ministar u desničarskim vladama), dok su ga “sarkozisti” otvoreno prozivali kao izdajnika. Sve je dostiglo vrhunac kada je, samo nedelju dana pre prvog kruga, Mišel Rokar otvoreno predložio savez Bajruove Demokratske unije Francuske i Socijalističke partije. Socijalisti su to odbili s nekom vrstom prezira, dok je desnica na sve to gledala s gnušanjem. Tonovi se, međutim, menjaju već od nedelje uveče. Jedan od ljudi iz Sarkozijevog tima je odmah izjavio da je logično da Demokratska unija bude u velikoj meri prisutna u novoj vladi, dok je i najtvrđim socijalistima jasno da sa ono malo glasova ostale levice neće moći da uzdrmaju desnicu. Ipak, ima analitičara koji podsećaju da na izborima prvi krug nije sistematski bio prenet u konačne rezultate drugog, i da je duel ipak neizvestan. U predizbornoj kampanji Bajru je u više navrata najavio mogućnost da, ako bude izabran za predsednika, predloži za premijera nekog iz redova socijalista (čak je pominjano i ime Dominika Štros-Kana). To, ipak, ne znači da će se glasovi za njega preliti na kandidatkinju socijalista. Ideja centra bila je zasnovana na razočaranju dela levice i dela desnice, i jasno je da će se u drugom krugu deo birača više opredeljivati protiv nego za. To je jasno stavio do znanja i Olivije Bezansno, iz Komunističke radikalne lige, čijih 4,11 odsto glasova neće ići za Segolen Roajal, nego protiv Nikole Sarkozija. Osim razočaranja, još jedan faktor igra možda presudnu ulogu: strah. Strah od Sarkozija, jer je isuviše povezan s krupnim kapitalom, jer je isuviše zadojen američkom i liberalnom ideologijom, jer ima previše lične ambicije da dođe do vlasti po svaku cenu da to ne bi bilo bez ozbiljnih posledica po mnoge kategorije stanovnika! Znajući, istovremeno, da on svesno igra baš na tu kartu, jer odaje utisak čvrste ruke koja će umeti da Francusku izvuče iz svih iskušenja. Postoji i strah od budućnosti, jer je mnogo nezaposlenih, jer je mnogo siromašnih, jer Francuska takođe traži svoj istinski identitet. Možda se ovim drugim strahom može tumačiti činjenica da su glasači izabrali “sigurnost”, dakle one dve opcije koje postoje odavno, i koje znače da se u stvari ništa suštinski neće promeniti. Jer, socijalisti su pokazali toliko puta da vode levičarsku politiku samo kad su u opoziciji, a liberalnu kad su na vlasti, tako da će u Francuskoj sve biti po starom i posle 6. maja, što naravno svako može da tumači na svoj način. Ostalo je samo politički marketing.