Koncesije tehničke vlade

Javnost o investicionim radovima u Srbiji zna samo toliko koliko pročita u novinama, pa ako je samo polovina istina od onoga što su u NIN-u br. 2936 i 2937 objavili o lokalpatriotskoj izgradnji J. Putniković i S. Bogdanović, onda je više nego očigledno da su firme FCC i Alpina Majreder prevele naše nedorasle pregovarače iz „tehničke vlade” žedne preko vode, a ceh ćemo mi da platimo. Postavlja se i pitanje kako je jedan ozbiljan naručilac (investitor) mogao da raspiše tender za radove bez projektne dokumentacije a i kako je bez nje ozbiljan ponuđač mogao da oceni pošto će moći da izvede te nepotpuno određene radove. Da smo svojevremeno, kada smo još bili pri vrhu spiska izvođača građevinskih radova u svetu, uz naše ponude u inostranstvu postavili makar i samo pitanje da li bi moglo nešto od raspisanih uslova da se promeni, bezuslovno bi nas diskvalifikovali, a mi prihvatamo naknadni produžetak i inače već predugačkog roka izgradnje sa četiri na pet godina i povrh svega još i manjkave bankarske garancije. Koliki smo iznos time poklonili ponuđaču kroz uštede njegovih troškova i šta je on za to nama dao? Što se Srbije kao naručioca tiče, kako će ponuđač obezbediti bankarske garancije? Ako je taj konzorcijum pouzdan partner, onda će mu svaka banka vrlo rado izdati sve potrebne garancije, jer su one samo list papira za koji banka naplaćuje oko jedan odsto garantovanog iznosa godišnje. Pošto je ponuđač uspeo da obezbedi samo delimičnu garanciju, to ispada da mi imamo više poverenja u njegove sumnjivo solventne belosvetske firme nego što ga imaju njihovi bankari. Kao zaključak nameće se da su FCC i Alpina Majreder tačno ocenili stručnost naših pregovarača – zašli pa našli! Pošto se radi o međunarodnom ugovoru, ne bi trebalo da nas iznenadi kada bi se drugoplasirani požalio kod međunarodne arbitraže, jer može da tvrdi da bi sa naknadno iscenkanim popustom bio povoljniji od naših izabranika, a troškove spora i moguće obeštećenje platiće Srbija. Milan Vojnović, Beograd