S-H i S

Darko Hudelist komparira iščezavanje socijalističkih režima u pojedinim republikama bivše Jugoslavije, a sve u kontekstu najave povratka marksizma što se spominje u nedavnom izveštaju izvesnih stručnjaka engleskog Ministarstva odbrane. Pri kraju teksta Hudelist se pita kako će taj kambek dočekati Srbija, ustvrdivši da će se do tada neoliberalizam iživeti u Hrvatskoj i Sloveniji, a obe će države zadržati stanovitu prednost (kakvu?), ako je ne i povećati, u odnosu na Srbiju koja je nedovoljno kapitalistička i pri tome je kolektivistička. Reklo bi se da Hudelist pretpostavlja da je neoliberalizam dominantno stanje i duha, i u ekonomskoj sferi u Sloveniji i Hrvatskoj, i da je manje-više podjednako prožeo te sredine. Teško da može biti veće greške od te. Slovenija je i u tranzicionom dobu, a nastavlja to i nakon ulaska u EU, u biti odbacila neoliberalizam kao ekonomski i dominantni društveni koncept. To je notorna stvar, i ne bih se pozivao na relevantne izvore, pored ostalog i na stavove mog poznanika, cenjenog prof. Mencingera. Hrvatska je, naprotiv, slepo sledila sve to vreme – što i danas čini – dogmu neoliberalizma otelotvorenu u skupu mera Vašingtonskog konsenzusa, nametnutu od strane MMF-a. Isto, u ne manjoj meri činila je i čini Srbija od 2000, kaskajući vremenski za Hrvatskom. Dosadašnje tranziciono iskustvo Hrvatske Dražen Kalođera, jedan od najuglednijih ekonomista u Hrvatskoj (i bivšoj „Jugi” po mom sudu) je sumirao ovako: „Usporedimo li naša dva gospodarstva (Slovenije i Hrvatske, prim. B. R.), imali smo isti model, gotovo jednaku startnu osnovu, danas Slovenija ima trostruko veći društveni bruto proizvod po stanovniku, uravnotežen izvoz-uvoz, izvoze dvostruko više od nas, a uvoz pokrivaju izvozom gotovo 95 posto. Wihovi su glavni ekonomisti zapanjeni čuvanjem tečaja, ne razumiju zašto se nastoji čuvati tečaj, a ne proizvodnja i konkurentnost (...) Pod vidom stabilizacije imali smo nestabilnost, jer nema stabilne ekonomije s golemim uvozom, odnosno deficitom, zaduživanjem, velikom stopom nezaposlenosti, neuravnoteženom strukturom industrije i brojnim drugim pokazateljima. Kruna svega je model privatizacije (...) Primijenili smo model privatizacije koji je ekonomski devastirao i moralno degradirao cijelu zemlju, a izgubili smo 400 000 radnih mjesta. Trećina preduzeća je završila u stečaju, umjesto da je oživljena proizvodnja. Koalicijska Račanova vlada stečajeve je proglašavala razvojem, jedina smo zemlja u svijetu koja je izmislila besmislenu stečajnu politiku čišćenja i rušenja. U svim drugim zemljama brinulo se o tomu da se smanji broj stečajeva, da se omogući restrukturiranje privrede (...) Već se deset godina zalažemo da napravimo strategiju i viziju reindustrijalizacije, oživljavanju poljoprivrede i turizma, privatizacije. Danas prodajemo sve, samo da se proda.” („Privredni vjesnik”, br. 3410-26. rujan-septembar 2005). Ako kritičku poentu ovih reči pojačamo barem za 20 posto dobićemo ocenu srpske neoliberalne tranzicije. Elem, po svom ustrojstvu, tj. bespogovornom povinovanju MMF diktumu, neuporedivo su bliži hrvatski i srpski ekonomski koncept nego hrvatski i slovenački. Čini mi se da Hudelist prilično uprošćava kada samerava dihotomiju kolektivizam i ekonomski razvoj, principijelno, a i konkretno u odnosu na Srbiju. Pre svega, kolektivizam nije prepreka za dinamičan razvoj, ekonomski i opšti. Upućujem na primer Japana, Južne Koreje, a ima i drugih zemalja. A da li je Srbija kolektivistička, zavisi od kriterijuma za tu ocenu. Podsećam da u Srbiji, pored ostalog, ima mnogo više privatnih visokoškolskih ustanova nego u Hrvatskoj. Što za mene, samo po sebi, uopšte nije razlog za diku. Tamo, na primer, nema nijednog privatnog pravnog ili medicinskog fakulteta (kao ni u Sloveniji), dok u Srbiji to postoji. Konačno, posmatrati neoliberalizam i marksizam kao fundamentalno antagonističke sisteme ideja je bez osnove. U suštini, oni pripadaju istom načinu mišljenja i dele brojna ista ograničenja. Za marksiste i neoliberale je tehnološki razvoj ono što podstiče ekonomski razvoj, a ekonomske snage su one koje oblikuju društvo (društvena baza tj. razvoj proizvodnih snaga, odnosno „nevidljiva” tržišna ruka). Kultura i politika su sekundarni fenomeni. Katkad mogu da uspore razvoj, ali na kraju preovladava napredna tehnologija i rastuća konkurentnost. Pravo pitanje za jednu političku zajednicu je koji socijalni model razvijati u predstojećim decenijama. U Sloveniji je već na delu skandinavski model. U Hrvatskoj se sporadično o tome govori (predsednik Mesić spominje etički kapitalizam). A u Srbiji se ćuti. Pardon, pregovara o resorima. Budimir Rudović, Beograd