Odlazak u tišinu

Ne znam, niti sam primetio da iko zna, šta bi u stvari mogao biti sami prauzrok pevanja (ili uopšte čežnja da se čovek izrazi), ali mi se ovoga trenutka čini da bi u svemu tome morao biti sadržan baš i taj – da se poslužim jednim poznatim izrazom – vapaj za ‘izgubljenim rajem’” – rekao mi je, pre dvadesetak godina, u jednom od retkih svojih intervjua, pesnik Stevan Raičković, već u ono doba prepoznat i potvrđen kao najznačajniji čisti liričar srpske poezije druge polovine 20. veka. Sada, kada je neponovljivi pesnik tišine zauvek zamakao u tišinu, njegove reči o pisanju koje ima biti, i jeste, vapaj za izgubljenim rajem, dobijaju još jedan, dublji, gotovo onostrani smisaoni prizvuk. Poezija se, naime, u Raičkovićevom viđenju i, posebno, u njegovom načinu pisanja stihova, ukazuje kao jedini mogući oblik trajne metafizičke slutnje, koja će se ispuniti tamo, sa druge strane, u času kada i ako izgubljeni raj bude ponovo stečen. A od svih svojih silnih uloga koje ima u svetu, počev od onih prozirnih, samorazumljivih i manje-više konvencionalnih, do onih zagonetnih (poput apostrofiranog vapaja) ili, pak, krajnje nerazaznatljivih, poezija možda postoji i zato da bi ukazala na trajni nesporazum u čovekovom biću, na onaj duboki nesklad, na onaj očaj neusaglašenosti što se u nama uvek javi pred licem sveta. Ali, u isti mah, poezija može biti, i u Raičkovićevom slučaju upravo tako jeste, način prevazilaženja čovekovog egzistencijalnog nesporazuma, oblik saglasja među razmimoilazećim, oprečnim silama, uspostavljanje dubinske ravnoteže. Dobro je ovu naizgled prilično apstraktnu, a zapravo vrlo, vrlo konkretnu spekulaciju oprimeriti nekom pesmom, u kojoj se ište sklad, traži izlaz, nudi rešenje, iznalazi razlog zbog čega se piše. Stevan Raičković je u jednom delu svog harmonski i intonativno gotovo do savršenstva orkestriranog opusa srazmerno često pevao uzrok i posledicu svog bavljenja poezijom, vodeći dijalog sa pesmom kao posebnom, jezički osamostaljenom pojavom u kojoj se pomalja, iskazuje i stapa odnos preosetljivog subjekta i ravnodušnog sveta. Evo jedne, od pet distiha, antologijske, bez naslova, iz knjige “Stihovi”: “Ja ne pišem ovo za tebe i njega/ Već za onog što će doći posle svega.// I u nekoj sobi (pored hladne peći)/ Šta će posle ovih reči baš on reći.// On, što možda samo jednu miso ima,/ Da je sam i baš tad nepotreban svima.// Zbog takvog trenutka tvog o ja sam shvati/ Bdio jedne davne noći, nepoznati.// Ako se namrštiš, znaj da je zbog toga/ Promašeno pola i života moga.” Za Raičkovića pisanje pesama nije nikakav voljni izbor, nego je ta začudna rabota (naizgled sve začudnija i sve zaludnija u sve ubrzanijem i sve pragmatičnijem svetu), zapravo neka vrsta više, sudbinske neminovnosti. Ako se za ijednog srpskog pesnika novijeg doba može reći da je “rođeni” pesnik (mada su svi veliki pesnici najpre to: “rođeni”), da je pisao nekako najprirodnije, najjednostavnije, a u isti mah slojevito, simbolično i zgusnuto o univerzalnom i bitnom (Nikola Milošević imenovao je taj lirski paradoks prikladno nađenom oksimoronskom sintagmom “složena jednostavnost”), onda se to najpre, i sa najviše argumenata, može reći baš za Stevana Raičkovića. Već je odavno u našem razumevanju promena srpske poezije dogođenih u minulom stoleću stabilizovana književnoistorijska činjenica da je u reprezentativnom poetskom trijumviratu drugog, posleratnog modernizma iz 50-ih godina (Raičković, Popa, Pavlović), Raičkovićev intimizam, u ključu vajkadašnje, drevne lirike i elementarnog pevanja o elementima (trava, reka, nebo, noć, ptica) učvrstio kontinuitet melanholične, stražilovske melodije kao možda najizdvojenije i najjasnije u tradiciji našeg modernog (postromantičarskog) pesništva. Da ostanem pri pojmovima nesporazuma i saglasja, sada iz ugla prijema stihova pomenutih pesnika. Dok su drugi korifeji obnovljenog modernizma (može se reći: “reformatori”) morali da prođu kroz purgatorijum kritičkog osporavanja, jer je njihov postupak podrazumevao postupke disonantnosti u odnosu na zatečeni horizont očekivanja, a odnos prema tradiciji računao sa drugim, manje “čujnim” izvorima (klasicizam, mitopeja, nadrealizam) Raičković je (može se reći: “nastavljač”), svojom lirskom doslednošću i nepodložnošću tada objavljenim novim poetikama, u stvari ukazao na postojanje srećnih, životvornih saglasja unutar jezičkog univerzuma novije srpske poezije. On je pevao onako kako se oduvek peva, i kako će se uvek pevati, iz “nulte” pozicije, nezavisno od promena modela poetskog govora i diktata pojedinih, istorijski obnovljivih “izama”. U središtu njegove poezije nije ni istorija, ni kultura, ni filozofija, ni religija, već usamljeni melanholik koji stoji naspram sveta i posmatra kako niče trava, pada noć i kako rekom promiče lađa. Slično je i razmišljao o književnosti, i tu tražeći saglasja, ostavljajući za sobom stranice i stranice prevoda, portreta svojih saputnika, poetskih priča, dnevnika i refleksija, razumevajući da se sve to sliva u jedinstvenu priču o važnosti poezije za čovekov život. Pesniku Miroslavu Maksimoviću, u ponečem njegovom nastavljaču, poverio se, pomalo rezignirano, na pragu starosti, u prvoj verziji knjige ispovedno-memoarske proze “Jedan mogući život”, od koje je docnije sačinio autobiografski roman: “Osećam kako se od pesnika koji je samo pisao stihove sve više pretvaram u pripovedača koji usmeno govori o svojim stihovima. Na neki način ispada kao da sam se u svojoj mladosti i bavio poezijom samo zato da bih u poznijim godinama imao o čemu da pričam.” Ali je i Raičkovićeva “kasna berba”, zbirka stihova i poetskih zapisa nastalih u vreme bombardovanja 1999, a objavljena koju godinu kasnije pod naslovom “Fascikla”, bila nedvosmislena potvrda i sugestivan znak njegove lirske ingenioznosti. Raičkovićev odlazak u beskraj u stvari je ulazak u Panteon srpske poezije u koji pristup zaslužuju samo retki, oni što su postali deo kolektivne književne memorije, trajno prisutni u opštem sluhu i zvuku jednog jezika. Prvi put sam ga video početkom 80-ih, na nekoj književnoj večeri, da bih ga ubrzo i upoznao. Bio je malorek, ćutljiv, uvek nekako odmaknut, izdvojen, markantan, često tmuran, već svojom fizičkom pojavom gotov pesnik. Jednom smo zajedno otišli u Krčedin, do njegove ribarske kućice u kojoj pre toga nije boravio godinama. Otključao je zarđalu bravu, izneo stolicu, seo licem prema suncu, nekoliko koraka od Dunava, i potonuo u misli. Tada sam razumeo da je pisao onako kako je živeo. Za vreme bombardovanja, posle razgovora o njegovoj poeziji u Narodnoj biblioteci, rekao mi je da pišem kad god mi padne na pamet, jer će doći vreme kada toga više neće biti... Poslednji put video sam ga pre dve-tri godine kroz izlog restorana hotela “Slavija”. Sedeo je sam za stolom, zamišljen, “sam šiljak s vrha žrtvovan u masi”, što bi rekao Tin Ujević. Mahnuo sam mu. Nije me primetio, zagledan u neku svoju unutrašnju tačku. Tako je i otišao, usamljen, zagledan u daljinu, ostavljajući nam, kao trajno zaveštanje, neke od najlepših stihova ispevanih na ovom jeziku.