Svetsko rizično društvo

Kako su rizik i uzimanje u obzir mogućnosti rizika postali osnovne osobine savremenog industrijskog društva – bila je tema društvene analize Ulriha Beka u njegovoj čuvenoj knjizi “Rizično društvo” (1986). Gotovo dvadeset godina kasnije Bek se vraća istoj tematici ali sa ambicioznijim ciljem – da svoju teoriju globalno primeni. Naslov njegove nove knjige koja se upravo pojavila je “Svetsko rizično društvo”. Vaš bestseler “Rizično društvo” čitao se u pozadini katastrofe u Černobilju. Danas raspravljamo o klimatskim promenama i njenim posledicama. Gde u sociološkom smislu leže razlike? - Ključna tačka je da mi više nismo u poziciji da odmereno posmatramo posledice industrijskih odluka u nacionalnom okviru i da politički odgovorimo. Ali, to se pokazalo još i osamdesetih godina. - Videlo se u zamecima – upravo na primeru Černobilja. “Rizično društvo – u susret novoj moderni” sam napisao, na kraju krajeva, iz zatečene perspektive idile nacionalne države. U međuvremenu se nisu samo katastrofe globalizovale, nego su se i opšta očekivanja takvih katastrofa globalno stabilizovala. Kako se “Svetsko rizično društvo” može definisati? - Živimo u društvu koje je zbog stalne verovatnoće da dođe do opasnosti svetskih razmera čvrsto priklješteno tako da preispituje vlastite osnove. Bilo da su te opasnosti internacionalni terorizam, bilo globalno zagrevanje. To društvo ima dva lica. Jedno lice – rekao bih skoro iscereno lice – jeste strah, koji se raspaljuje anticipacijom katastrofa, sa svim političkim posledicama. Drugo lice je da s tom anticipacijom katastrofa dolazi do novog vida iznuđenog prosvećenja. U kojoj meri? - Pomislite samo na to kako je užasavanje pod uticajem uragana Katrina, u SAD i širom sveta, zbog rasističkog lica siromaštva u SAD bio svuda prisutan. U uslovima sveprisutne opasnosti čuju se glasovi u javnom prostoru koji se inače tu nikad ne čuju. Dolazi u momentu do prosvećenja o situaciji, koja je u normalnim uslovima nepoznata i u isti mah prećutana. Putem globalnih rizika bićemo prisiljeni da uzmemo u obzir i one kulturno drugačije. To se vidi na primeru klimatske katastrofe, ali i na primeru cunamija u Aziji. Fiksacija na rizik ima moć podsticanja zajedništva i to izvan nacionalnih granica. Teroristički rizici su planirani, ekološki nisu – postoje znatne razlike. Koji im je zajednički imenitelj? - Moramo jasno razlikovati katastrofu i rizik. Rizici su anticipirane katastrofe. Odlučujuće je da se oni živo zamišljaju, kako se ne bi ostvarili, te na taj način deluju direktno na predstave, stanovišta i naročito na postupke pojedinaca i institucija. Kakve posledice imaju globalni rizici na naše postupke? - LJudi iznenada veruju u događaje koji leže izvan njihovih životnih i iskustvenih horizonata – a koji ipak vode tome da se više ili manje konsekvetno rastaju od dosadašnjeg životnog stila i dosadašnjih očekivanja od slobode i blagostanja. Da li rasprava o klimi ima metafizičku dimenziju? - U izvesnom smislu da. Govorimo o jednoj budućnosti o kojoj konačno ništa ne možemo da znamo. Na mesto jasnog poznavanja činjenica dolaze nagađanja i scenariji u koje moramo da verujemo da bismo sprečili najgore moguće. Opisujete jednu promenu paradigme: od principa nadoknade do principa prevencije. - U doba industrijalizovane moderne imamo izuzetno diferencirani sistem, kako bismo izlazili na kraj sa nesigurnim posledicama odluka u procesu modernizacije. Primer za to je saobraćajni udes. Znamo da hiljade ljudi od njega stradaju – i da se uprkos tome podnosi kao normalan događaj. Postoje štete koje treba da se smanje i čini se puno u tom cilju – ali udesi se mogu dogoditi jer se polazi od toga da su oni na kraju krajeva finansijski i tehnički nadoknadivi. Taj princip je s novim vrstama opasnosti stavljen van snage – i time čitava logika s kojom smo do sada postupali. Ako je tačno da će teroristi u nekoj fazi stvarno raspolagati oružjem za masovno uništenje, onda će biti isuviše kasno. Ako je tačno da će jednom klimatska katastrofa dospeti do tačke mogućnosti uništavanja, onda će biti isuviše kasno. Šta sledi iz toga? - To znači da nešto uopšte ne sme da se desi. To takođe znači da mi više nemamo nikakvu iskustvenu podlogu. Naročito u slučaju velikih opasnosti naši standardi i sredstva racionalnog procesuiranja nesigurnosti nisu dovoljni. To je novo. Postoji i jedna ekonomska i politička strana. Svetsko rizično društvo je, pišete, “big business”. - Odjednom će biti neophodno da se spase čovečanstvo. Iz tog uzvišenog poziva moći će da se steknu prestiž, šanse za sticanje moći, nove institucije, nove mogućnosti kooperacije i time politički višak vrednosti u transnacionalnom području. Imate li primer za to? - Krajem januara me je pozvao francuski predsednik Žak Širak u Jelisejsku palatu – u momentu kada je gremij Ujedinjenih nacija iznosio rezultate o klimatskoj politici. Širak je paralelno sazvao internacionalnu konferenciju ekoloških eksperata iz različitih oblasti, otprilike 100-120 ljudi. To nije bila obična konferencija. Vozili smo se u policijskoj pratnji, prelazili smo po Parizu na crveno svetlo i dočekani smo sabljama kojima se za nas vitlalo pred Jelisejskom palatom. Širak je držao uverljiv govor o hitnosti politike klimatskih promena u Francuskoj i uopšte u svetu: Vive la révolution! U Nemačkoj tek počinjemo da shvatamo da politika klimatskih promena predstavlja izvor smisla za delegitimisane političare i za politiku koju karakteriše gubljenje poverenja. (Die Welt) Preveo i priredio: Dejan Aničić