Kosovo – igranje vatrom

Opet se vodi bitka za Kosovo. Posle “milosrdnog” bombardovanja Srbije 1999, bez saglasnosti OUN, ali u ime “humanitarnih ciljeva” SAD su nedavno započele novu i odlučujuću bitku za konačni status – za nezavisno i, dakako, “demokratsko” i “slobodno” Kosovo. Istina, ova nova kosovska bitka se ne vodi, kao prethodna, sofisticiranim oružjem – tomahavcima i kompjuterski navođenim bombama – nego “civilizovanim” sredstvima diplomatije i, za sada, u okviru Saveta bezbednosti OUN. Utoliko bolje, reći će dobronamerni: jezik diplomatije je poželjniji od jeke ratničkih truba. Da, naravno, složićemo se, pod uslovom da se koristi u svrhu ostvarivanja mira, i pravednih i legitimnih ciljeva. Američka diplomatska ofanziva nije, međutim, podstaknuta tim plemenitim ciljevima, naprotiv. Vođena isključivo sopstvenim interesima i služeći se svim sredstvima pritisaka, američka administracija se ponaša kao slon u porcelanskoj radnji: odlučna da po svaku cenu, uz pristanak SB ili bez, proglasi novu albansku državu, ona je spremna da prekrši čak i osnovno načelo Povelje OUN, načelo na kojem zapravo počiva mir u svetu. Pri tome njena arogancija i smisao za cinizam idu toliko daleko da od demokratskih vlasti u Beogradu otvoreno traži da dobrovoljno pristanu na amputaciju značajnog, čak vitalnog dela teritorije. Drugim rečima, metaforično govoreći, da izvrše političko samoubistvo! Američke diplomate i evropske kolege verovatno znaju da od srpskih demokratskih vlasti traže nemoguće. A ako toga nisu svesni – preterana moć ponekad zaslepljuje – onda im to treba reći. Niko u Srbiji ne može – nema pravo na to, u ime prošlih i budućih generacija – da se dobrovoljno odrekne južne pokrajine. Jer, Kosovo za Srbe nije samo pitanje teritorije nego mnogo, mnogo više. Da podsetimo: Kosovo je kolevka srpske srednjovekovne države, rasadnik raskošne i autentične srpske medijevalne kulture i duhovnosti, izvorište velikog kosovskog mita zasnovanog na visokoj humanističkoj etici čiji su principi nepristajanje na Zlo i Nepravdu, i odbrana Slobode čak i po cenu žrtvovanja i smrti; mita koji je značajno uticao na formiranje nacionalnog identiteta Srba i pomogao im da, kao nacija, prežive vekove ropstva pod Turcima. Zbog svega se i može reći da bi gubitkom Kosova Srbija izgubila prošlost, a zemlja bez prošlosti – zemlja je bez budućnosti. Arogantna američka kampanja za prekrajanje granica na Balkanu nije, međutim, usmerena samo protiv nacionalnih interesa i budućnosti Srbije. Ona je i opasno igranje vatrom koja bi lako mogla da se pretvori u požar širih razmera. Naime, priznanje nezavisnosti ove srpske pokrajine bio bi jak signal separatističkim pokretima u svetu koji bi, s punim pravom, mogli zahtevati ista prava kao i Albanci na Kosovu. Lako je zamisliti haos lančanim izbijanjem lokalnih etničkih ratova podstaknutih “kosovskim slučajem” koji bi – zar ne? – postao legitimna referenca za sve separatističke revandikacije. Ipak, neodgovorno američko poigravanje vatrom predstavlja najveću opasnost po mir na Balkanu koji je, posle višegodišnjeg tragičnog građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, upravo nametnula Amerika. Taj krhki pax americana – zasnovan u suštini na kolonijalnom principu divide et impera i koji i danas “čuvaju”, s oružjem u rukama, “milosrdni anđeli čuvari” NATO-a – mogao bi se, preko noći, pretvoriti u novi apokalitični požar. Konkretno, priznanje nezavisnosti Kosova bi, sasvim je sigurno, podgrejalo za sada potisnute i prikrivene velikoalbanske pretenzije kosovskih Albanaca i sunarodnika u Albaniji, Makedoniji i Crnoj Gori; pretenzije koje bi se u skoroj budućnosti pretvorile u zahtev za novim prekrajanjem granica, što bi neminovno vodilo u novi krvavi rat. S druge strane, rasparčavanje Srbije i formiranje na njenoj teritoriji druge albanske države otvorilo bi stare, još nezarasle rane kod Srba iz Bosne i Hrvatske koji su pre svega američkom voljom nasilno odvojeni od sunarodnika u Srbiji sa kojima su živeli više od sedamdeset godina u istoj državi – Jugoslaviji. I ne samo to: poklanjanje nezavisnosti Kosovu nužno bi radikalizovalo njihovu legitimnu političku borbu za odbranu nacionalnih prava o koje se već dugo oglušuju i SAD i međunarodna zajednica. Uostalom, kojim argumentima objasniti činjenicu da kosovski Albanci imaju pravo na formiranje sopstvene države, a da se to pravo kategorički osporava Srbima iz Bosne, uz stalne pritiske, ucene i pretnje da bi mogli, ako suviše insistiraju na legitimnim pravima, izgubiti čak i autonomni entitet – Republiku Srpsku?! Ili, kako objasniti krajiškim Srbima – narodu koji je, uz podršku SAD hrvatskom predsedniku Franji Tuđmanu, proteran 1995. iz Hrvatske – sledeći paradoks: da kosovski Albanci, nacionalna manjina u Titovoj Jugoslaviji, danas imaju pravo na samostalnost, a oni, krajiški Srbi, nekada konstitutivni narod u Hrvatskoj, nemaju prava ni na autonomiju, iako im je bila zagarantovana, pre izgona 1995, upravo od strane Amerike i njenih saveznika?! Ali čemu objašnjenja kad je sve ionako kristalno jasno. Američkim političarima odavno nije stalo do pravednih rešenja i stabilnosti na Balkanu. Diplomatska ofanziva za stvaranje nezavisnog Kosova nije motivisana ni željom da se uspostavi “trajni mir” niti, naravno, tobožnjom brigom da se zaštite nacionalna prava kosovskih Albanaca. (Uostalom, zar im ta prava ne garantuje status suštinske autonomije koji im nude i poslednja rezolucija SB OUN i Republika Srbija?!) Ne, bitku za samostalno Kosovo Amerika vodi iz sebičnih interesa: snažnom političkom, diplomatskom i, dakako, medijskom podrškom muslimanima na Balkanu, ona želi da popravi sopstvenu sliku u islamskom svetu iskompromitovanu ratovima u Iraku i Avganistanu. A, ako samovoljna inicijativa za prekrajanje granica na Balkanu izazove novi rat, Amerika, je li, može biti samo na dobitku: dobila bi još jednu priliku da velikodušno odigra svoju déjà-vu ulogu “svetskog mirotvorca” i uspostavi novi pax americana zasnovan na oprobanom načelu: divide et impera. (Autor je profesor na Katedri za slovenske jezike na Univerzitetu “Mišel de Montenj” u Bordou. Ovaj tekst je poslan uticajnim francuskim dnevnicima Mondu, Figarou i Liberasionu. Nijedan nije, međutim, prihvatio da ga objavi.)