MEĐUNARODNI DAN IZBEGLICA: Ekshumacija prošlosti

Prognanici ne računaju mnogo na jedan dan u godini kada gotovo svi govore ili pišu o njima. Nije im lakše kada čuju da je trenutno širom sveta raseljeno 23 miliona ljudi, niti da sedam odsto populacije Srbije čine izbegla i raseljena lica iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i sa Kosova i Metohije. Ne koristi im ni kada čuju da su njihovi najveći problemi za uspešan povratak u, recimo Hrvatsku, neregulisano stanarsko pravo, radni staž, uništena područja na kojima su živeli i hapšenje povratnika na osnovu liste hrvatskih vlasti za ratne zločine. Jer to sami najbolje znaju. Nestali i ubijeni: Mnogi od njih još uvek nisu imali priliku da saznaju gde je i kako nastradao neko iz njihove najuže porodice i, kako vreme odmiče, gube nadu da će ikad i saznati. Zato što je u Hrvatskoj dosad ekshumirano svega pet grobnica. Kninska grobnica 2001. godine, čiju je ekshumaciju sproveo Haški tribunal (301 telo), zatim grobnica u Korenici koja je bila u nadležnosti Komisije ureda Vlade Hrvatske, po zahtevu haških istražitelja (27 tela), pa Gračac (156 tela), a u novembru 2006. godine grobnica u selu Žitnik kod Gospića sa 59 tela. Prošle nedelje je ekshumirana i grobnica u Petrinji sa 161 telom. Svega pet, zato što nisu ekshumirane još 22 grobnice koje su i zvanično registrovane, u severnoj Dalmaciji, Zadru, Šibeniku, na Kordunu, Baniji, u Lici, u zapadnoj Slavoniji. Čedomir Marić, predsednik Udruženja porodica nestalih i poginulih lica u Krajini i Hrvatskoj, koje postoji od 1998. godine, kaže za NIN da je rešavanje sudbine nestalih počelo 2001. i 2002. kada su ekshumirane kninska grobnica i grobnice u Korenici i Gračacu, tako da je za kratko vreme otkriveno 500 tela na području severne Dalmacije i Like. “Od 2002. godine do danas, od tih 500 ekshumiranih identifikovano je oko 360. Znači, na Institutu za sudsku medicinu u Zagrebu nalazi se oko 200 forenzički obrađenih ostataka koji čekaju na identifikaciju. Mi pitamo zašto? Od 12. jula 2006. godine do danas, dakle godinu dana, nijedna grupa nije išla na identifikacije u Zagreb. To znači da se proces usporava, a najviše se bojimo da je reč o kupovini vremena. Nedopustivo je da 12 godina poslije završetka rata još uvijek 22 grobnice nisu ekshumirane. Porodicama nastradalih to veoma smeta”, reći će Marić. Vodič za povratnike: Kako su u medijima uglavnom samo o parastosima i oko Svetskog dana izbeglica, nije teško po njihovim izjavama iz godine u godinu, zaključiti da se suštinski gotovo ništa nije promenilo za deceniju i po u njihovom izbegličkom životu. Dovoljno je samo da prelistate drugo, prošireno izdanje “Vodiča za povratnike u Republiku Hrvatsku”, pa da vam se reči Stipe Mesića da Hrvatska neće moći da uđe u EU dok ne reši sve probleme svojih povratnika ponovo učine samo kao puka diplomatija. Milojko Budimir, generalni sekretar Udruženja izbeglica, reći će za NIN da je program stanarskog zbrinjavanja koji je ponudila Republika Hrvatska za nas neprihvatljiv jer ljudi koji bi trebalo da na taj način dobiju stanove ne mogu ni da ih naslede ni da ih otkupe: “To nije vraćanje stanarskih prava. Mi predlažemo da se oni stanovi koji su još uvijek prazni vrate vlasnicima i predlažemo kompenzaciju, pravičnu nadoknadu. Sarajevska deklaracija je takođe na našoj strani. Ona predviđa da se u mape puta ugradi povratak oduzetih stanarskih prava i konvalidacija staža. Za vreme Republike Srpske Krajine, Hrvatska je bila u obavezi da prizna radni staž onim ljudima koji su radili u državnim institucijama, svima onima koji su bili u radnom odnosu. Hrvatska se i obavezala da to uradi, ali je odredila rok koji je bio isuviše kratak, u periodu 1999. godine, kada mi nismo bili fizički u stanju da dođemo i da se prijavimo. Sada tražimo novi rok koji neće biti vremenski ograničen. Kako bi se onome ko ide u penziju priznale te godine radnog staža za vrijeme rata. Predsednik Mesić nam je rekao da je to samo tehnički problem i da bi trebalo da se riješi.” Samo iz hrvatskih gradova proterano je više od 140 000 Srba i uzurpirano je 50 000 stanova sa stanarskim pravom stečenim do 1990. godine. Rade Matijaš, predsednik Demokratske inicijative za Knin, podseća da je 1995. godine, odmah posle Oluje, Hrvatska donela odluku da onaj ko ne prijavi otkup stanarskog prava u roku od 90 dana gubi stanarsko pravo. “U Hrvatsku, u to vreme, nismo mogli ni kao ptica doleteti. Oni su tada primenili stari savezni zakon, po kojem svako ko se ne pojavi u stanu šest meseci gubi stanarsko pravo. Naše stanarsko pravo su nekome dali na privremeno korišćenje, ili pak dali nekome da ga otkupi. Ali to nisu smeli. Prekršili su taj zakon, jer po njemu to nisu smeli da urade u slučaju rata ili bolesti. Dakle, nisu čitali taj drugi deo člana zakona.” Odbrana hrvatskih generala: Danas u Srbiji postoji oko 180 različitih udruženja izbeglica. Neka imaju samo predsednika, neka su ugašena, neka nešto i rade. Desetak, petnaest je, moglo bi se reći, i aktivno. Jedni su okupljeni oko Komesarijata za izbeglice Republike Srbije, drugi su samostalni. Iako imaju istu sudbinu i treba da rešavaju jedne te iste probleme, ne mogu da se dogovore ni oko obeležavanja godišnjice Oluje. Jedni će Oluju obeležiti dan pre, a drugi – dan posle. Savo Štrbac, predsednik Informaciono-dokumentacionog centra “Veritas” (NVO) reći će za NIN: “Zovu me i jedni i drugi. Srpska posla. Neću ni sa kim. U ovome u čemu sam, ne mogu mi pomoći, ni odmoći. Naši članovi su svi ljudi koji sa nama sarađuju. To je veliki broj izbjeglica, posebno oni iz najugroženije kategorije, koji su izgubili nekoga iz svoje porodice, supružnike, djecu, roditelje... čiji su članovi porodica nestali, ili su u zatvorima i danas, ili procesuirani, ili na Interpolovim potjernicama... Riječ je o 18.000 ljudi sa kojima sarađujemo.” NIN je predstavnike udruženja izbeglica pitao šta misle o predlogu Dragana Sekulovića iz Centra za komunikaciju “Pravda” da Karla del Ponte bude nominovana za Nobelovu nagradu za mir i ljudska prava (pogledajte okvir). Kazali su da im, poznajući Sekulovića, ta ideja najviše liči na provokaciju. Ali i da je njegovo insistiranje na Miloševićevoj odgovornosti za čišćenje Hrvatske od Srba sasvim kompatibilno sa odbranom hrvatskih generala. Štrbac zaključuje: “Hrvatska zvanična politika i advokati Gotovine, Markača i Čermaka u prigovorima na optužnicu kažu da su se Srbi dobrovoljno iselili u Srbiju na poziv Miloševića i to im je najudarnija tačka na neosnovanost optužnice. U posljednja dva mjeseca, ovdje u Veritasu, 120 svjedoka je davalo izjave pred istražiocima iz Haga na ovu tačku optužnice, odgovarajući na pitanje: Zašto ste napustili Krajinu u avgustu 1995? Upravo kako bi Tužilaštvo pojačalo tu tačku optužnice o etničkom čišćenju Srba u Oluji.”