Krivim državu (“Vreme žurnalokratije”, Odjeci, NIN br. 2946)

Reagovanje protođakona Radoša Mladenovića moglo bi da se protumači i kao napad na moju ličnost, ili kao pokušaj javne diskvalifikacije osobe koja predstavlja “remetilački faktor” u inače “skladnoj ljubavi između države i crkve”. Teško da mogu takav utisak da potisnem iz sebe. Moje izjave i kolumne uvek su ukazivale (pre, za vreme i posle direktorskog mandata, a – ako za tim bude potrebe – biće toga i ubuduće) na nezdrava stanja i anomalije koje pričinjavaju nenadoknadivu štetu po kulturno nasleđe, što je uzrokovano pre svega odsustvom distinkcije i neprirodnim zagrljajem. Ja krivim državu, a ne crkvu. Država je mnogo toga dozvolila i propustila. U tom neprirodnom zagrljaju država se zaista ne meša u stvari crkve, ali dozvoljava da se crkva meša u državne stvari, da arbitrira oko podobnosti i nepodobnosti, ličnih karata, dodela frekvencija, spoljne politike, i ko zna šta još, uključujući i mešanje u imenovanje stručnih kadrova na rukovodeće funkcije. No vratimo se spomenicima kulture. Taj termin je međunarodni termin i prihvaćen je na svim tačkama Zemljine kugle. Bilo koji objekat ili prostor koji zavredi taj naziv, postaje opšte dobro, nacionalni resurs, za čije očuvanje odgovara država članica svetske zajednice. Brigu nad spomenicima kulture država poverava stručnim institucijama, koje su odgovorne za očuvanje kulturnog nasleđa i u tom smislu država je apsolutno nadređena, zato što je i odgovorna (kako prema svom narodu, tako i prema svetskoj zajednici). Država se ne nadređuje autonomnim verskim i drugim društvenim organizacijama. Država garantuje punu autonomnost verskih zajednica. Međutim, država zadržava pravo da ograniči raspolaganje vlasništvom ukoliko vlasnik ili korisnik na bilo koji način ugrožava autentične vrednosti nasleđa. Nepravde u ekonomskoj sferi koje su se dogodile SPC u vreme komunizma pripadaju istom korpusu nepravdi koja je potrefila i druge pojedinačne i grupne vlasnike, a odnosi se na šume, imanja, fabrike, nesakralne nekretnine i sl. Zapravo, sve ono što ne pripada tkivu koje predstavlja kulturno nasleđe. I kada govorimo o tim nepravdama, lično nisam nimalo sklon da ih specifično vrednujem kao “manje” ili “veće” nepravde u odnosu na to da li se radi o pojedincu ili instituciji. Nepravde treba ispraviti, oštećene obeštetiti, oduzeto vratiti. Kada govorimo o konacima, konzervatorska struka poznaje dve vrste obnove: anastiloznu i faksimilnu obnovu (u oba slučaja kada se raspolaže materijalnim ostacima i dokumentacijom). U tim prilikama angažovanje sredstava iz budžeta za kulturu ima opravdanja i upravo u tom segmentu država preko stručnih i naučnih institucija participira u ukupnom očuvanju nasleđa. Međutim, ako se radi o novoprojektovanim zdanjima, država tu može da odvoji sredstva na ime duga crkvi i da za toliko umanji masu ukupnog duga, a ne da se budžetska sredstva predviđena za kulturu, prikazuju kao potrošnja u kulturi, dok dužnička masa države prema crkvi ostaje ista ili pak dolazi do nekontrolisanog preplaćivanja. Ne razumem ni priču o ormilijskim monahinjama i njihovoj svemirskoj opremi. Možda je Mladenović pokušao da me zaseni. Nekog će možda i da zaseni. Pitanje posedovanja opreme je pitanje ekonomske isplativosti, odnosno opredeljenja da li će institucija da nabavlja opremu ili će da koristi usluge drugih instituta. Na primer Vinče, Instituta za materijale, ili pak stranih institucija. Proširimo priču i na geofiziku, geomagnetiku i tako dalje. Verujte, gospodine Mladenoviću, spisak partnera u službi zaštite je zavidan. Bar je bio u vreme mog mandata. Požar u Hilandaru lično me je izuzetno potresao i s obzirom na to da se dogodio u vreme mog direktorskog mandata, mnogo sam razmišljao o mogućoj mojoj moralnoj i objektivnoj odgovornosti. Koliko god sam bio spreman da svu krivicu za to primim na sebe, razlozi za to su toliko više izmicali. Prvo, tu odgovornost je trebalo podeliti sa čelnicima Grčke službe zaštite, i sa Protatom (Svetogorskom upravom). Upravo tu dolazimo do problema koji se zove nedefinisana autonomnost. U slučaju Hilandara ta nedefinisanost je još složenija u odnosu na nasleđe u samoj Srbiji, jer se tu radi o praktično tri državna entiteta. Svetogorska uprava i grčka država koje pravno zastupaju određene nivoe suvereniteta i Srbija (tada SCG), koja ne zastupa nijedan oblik ili nivo suvereniteta, već samo spremnost na dobre usluge. Kako bilo, uvođenjem centralnog grejanja u konacima manastira Hilandara 1998, učinjen je veoma bitan korak u otklanjanju opasnosti od požara, naravno pod pretpostavkom da se više neće koristiti druga ložišta.