Mrak na kraju tunela

Kada su ulizičke gradske vlasti pre pet godina potekle da postave pešački prelaz ispred Skupštine jer je Čeda to tražio, na mnogogrešnog Jovanovića skočila je i ala i vrana. Mesto se i danas zove Čedina zebra. Današnji predsednik Skupštine ima ideju da za poslanike prokopa ekskluzivni tunel do radnog mesta i niko ni reč. Sve je relativno. Zašto je, dakle, poslanicima potreban tunel. Pa najpre, da ne moraju po junskoj žezi i decembarskoj lapavici da tabanaju od zgrade pod zelenim kupolama, koja se sada zove, kako smo doznali, Dom Narodne skupštine, do one prave Skupštine gde su uglavnom sve kancelarije i gde se i sednice uglavnom održavaju. Na ovom mestu ćemo zastati. Pa ako, zapitaće neko, poslanici zasedaju i imaju kancelarije u jednoj zgradi, čemu onda uopšte služi ona druga, tzv. Dom Narodne skupštine? U njemu se, kako je rastumačio predsednik, održavaju plenarne sednice. Zastaćemo još jednom, pa upitati: a kakve su to neplenarne sednice koje ima srpska Skupština? Plenarna sednica bi, na primer, bila zajednička sednica kada zasedaju oba doma Skupštine, gornji i donji, ali srpska Skupština ima samo jedan dom, jednodomna je. Sadašnji saziv parlamenta je svoju konstitutivnu sednicu održao u Domu Narodne skupštine, ali ta sednica nije bila ništa plenarnija od ma koje druge. Ukratko, stigli smo do tačke sa koje smemo da tvrdimo da srpski narodni predstavnici imaju čitavu jednu monumentalnu zgradu koja im uopšte ne treba, ali im treba tunel do nje. U odbranu važećeg predsednika Skupštine treba reći da je priča o tunelima u toj zoni deo srpske političke mitologije već više od sto godina. Kada su prevratnici upali u Stari dvor maja 1903. godine, najpre nisu mogli da nađu kralja i kraljicu koji su se bili sakrili, a zaverenici su se prepali da su pobegli kroz tunel koji je vodio, navodno, do ruskog poslanstva, današnjeg Ruskog doma. Pošto je današnja Skupština taman na tom pravcu, to bi moglo da ispadne zgodno; današnjim kopačima bi pola posla praktično već bilo urađeno. Novija priča takođe kaže da tu neki tunel već postoji i da je njime, navodno, prošao Slobodan Milošević prilikom svoje epske posete Narodnoj skupštini, jedne jedine koja se dogodila u svim njegovim mandatima. Beograd je, generalno, sav u tunelima, o tome postoji knjiga, a neki od tih tunela mogu i da se obiđu. Ali Srbi su skloni preterivanjima, gde god postoji kakva rupa, oni veruju da je to put pravo u sedište Zemlje. Tako za Rimski bunar (koji, uzgred, uopšte nije rimski, napravili su ga Austrijanci kada starih Rimljana davno nije bilo na ovome svetu) kažu da je samo ulaz u tunel koji prolazi, ni manje ni više, ispod Dunava i vodi u Zemun. Vratimo se, ipak, vremenu današnjem i priči o celishodnosti izgradnje podzemne saobraćajnice ekskluzivno za poslanike. Problem je, kako smo već nagovestili, neodvojiv od pitanja zašto srpski poslanici neće da se presele u onako divnu zgradu koju su još srpski i jugoslovenski kralj podizali, nego žele da borave u opskurnoj zgradi u Kralja Milana ulici, podignutoj u duhu kancelarijskog graditeljstva pedesetih. Toliko mračnoj da su sami narodni predstavnici kao argument za povećanje svojih plata navodili da rade u prostoriji “bez dnevnog svetla”, što je, uzgred budi rečeno, istina, bilo da je reč o skupštinskoj sali ili glasovitom skupštinskom restoranu. Delimično opravdan razlog zbog kojeg poslanici odbijaju da se presele u zgradu koju su još oci nacije namenili za narodnu skupštinu, glasi da u njoj ne postoji sistem za elektronsko glasanje. Mada, koliko bi bilo komplikovano, na današnjem nivou nauke i tehnike, da se skupštinska sala opremi takvim sistemom, i koliko bi to koštalo? Nešto bi svakako koštalo, i svakako manje od kopanja tunela. Pod kupolama Doma Narodne skupštine, navodno, nema dovoljno kancelarija za poslaničke klubove i druge službe. Pitanje je i koliko je to tačno, a sve i da jeste, ta zgrada je okružena prostorima koji su u državnom vlasništvu, a na prvom ćošku je zgrada nekadašnjeg Muzeja revolucije, a danas je tu Ministarstvo kulture. Šta bi stručnim službama Skupštine falilo da se tu presele, a poslanici bi očas pretrčali tih šezdesetak metara, ulicom ili tunelom. Priča o skupštinskom tunelu simbol je stanja srpske politike, nazvanog partokratija, oličenog u statistički utvrđenoj činjenici da je najplaćenija dužnost u Srbiji bavljenje politikom. Srbija ne bi trebalo da zaboravi dan kada su poslanici doneli odluku po kojoj svako od njih ima platu koja je tada iznosila, a i danas iznosi, kao nekoliko prosečnih plata građana Srbije. Izlazeći iz sale toga dana, cerili su se u lice novinarima, koje su smatrali krivima zbog toga što je propao prethodni pokušaj da sebi povećaju plate. Većina narodnih poslanika, koji su, u praksi, samo slepa transmisija svojih stranačkih centrala, ne bi mogla ni u snu da sanja da bi mogla toliko zaraditi radeći neki drugi posao. U stvari, ako ćemo pošteno, za dobar broj njih je pitanje da li bi uopšte imali šta da rade kada ne bi bili narodni poslanici. U istoriju političke bestidnosti trebalo bi da bude zapisano i to da su politički vođi, vodeći referendumsku kampanju za izglasavanje Ustava, sve busajući se u rodoljubiva prsa sa pričom da će propasti Kosovo ako se Ustav ne izglasa, u tekst Ustava proturili da Srbija ima 250 poslanika. Valjda da bi sprečili da neka buduća vlada, možda savesnija, odluči da taj broj treba da bude manji. Tunelom bi se, dakle, još jednom izašlo u susret potrebama narodnih predstavnika, nakon što su već oslobođeni obaveze da sede na sednicama (kojima, doduše, ne mogu ništa doprineti jer nemaju šta da kažu) i imaju zaseban “dan za glasanje”, to jest dan kada dođu da pritiskaju dugmiće. Još samo da se dozna da se dan za glasanje podudara sa danom kad je plata, slika bi bila potpuna. Zašto je onda čudno (u stvari nije čudno, kako rekosmo, niko se i ne čudi) što se skupštinska razmišljanja kreću u tunelskim okvirima? Potreba da poslanici u najvećoj mogućoj meri ne viđaju druge ljude nego da komuniciraju samo između sebe sasvim je psihološki razumljiva. I zato poslanici uporno i izbegavaju veliku zgradu Skupštine. Wena burna istorija, ispod monumentalnih kupola, u okruženju Roksandićevih kipova, suviše ih snažno podseća na to ko su, šta su i koliki su.