“VREME Cigana” U OPERI BASTILJA: “Pank” spektakl

Emir Kusturica svojim filmovima, muzikom i svojim delovanjem u celini, od velikog uspeha u Kanu kada je osvojio prvu Zlatnu palmu za film “Otac na službenom putu”, ne prestaje da iznenađuje, uzbuđuje i pleni pažnju ovdašnje publike, svojim delima osobite poetike i estetike. Izvođenje opere “Vreme Cigana” u njegovoj režiji ovde se iščekivalo sa posebnom pažnjom. “Za dva dana publika u Operi Bastilja otkriće najočekivaniji događaj na kraju ove sezone, kada će Emir Kusturica podići zavesu ’pank opere’ Vreme Cigana” tako je Žurnal du Dimans (Journal du Dimanche), jedini dnevni list koji izlazi nedeljom, najavio ovaj muzički spektakl, uz veliku fotografiju šagalovske atmosfere, sa prizorom krovova koji lete. U utorak publika je počela da pristiže sat pre početka premijere, tražila se karta više. U ogromnoj dvorani koja može da primi nešto vise od 4.000 gledalaca, među brojnim predstavnicima iz kulturnog i javnog života Pariza, nešto posle 19 časova pojavio se Žak Lang, nekadašnji ministar kulture. Čim se podigla zavesa po sceni je počela da se kreće kartonska kutija, izašlo je jato gusaka, a scenom su počele da klize ogromne vitke figure plesačica, sa haljinama koje su pokrivale točkice kojima su se bez ijednog pokreta kao kipovi uz muziku kretale po sceni. Odjeknuo je prvi aplauz koji se ponavljao posle svake završene scene. Muzika, prepoznatljiva francuskoj publici iz njegovih kultnih filmova, davala je pečat i ritam predstavi. U furioznom ritmu smenjivale su se slike, inserti iz filmova, koje je Kusturica, na momente maestralno pretapao u realne prizore na sceni. U živopisnim nošnjama, u gotovo organizovanom metežu, kretali su se pevači, akrobate, biciklisti, žongleri, fudbaleri, traktori, vespe, čak i jedan taksi u dekoru ciganskog naselja, sklepanih kuća, čiji krovovi lete prema nebu, čineći atmosferu još nadrealnijom od one koju znamo iz filma. Veština režije Emira Kusturice, i u ovom žanru, prepoznaje se u insertima iz filmova vešto izabranim da prate događaje na sceni. Tako dok se peva Edelezi ide čuveni insert iz filma kupanje u reci na Đurđevdan: baklje na platnu uvećavaju se onim upaljenim na sceni, te ovaj neobično poetičan prizor prerasta u jedan fantastičan nadrealni ambijent, po kome se prepoznaje autor. Radnja i ove opere se događa u jednom ciganskom naselju na brdovitom Balkanu i pred katedralom u Milanu (kao i u filmu), što režiseru daje mogućnost da gledaoce, kroz filmske inserte, prošeta od Beograda preko Zagreba, LJubljane, Venecije do Milana. Kusturica vešto meša operu, pozorište, cirkus, fudbal... čime širi granice slobode u kreiranju neobične predstave, svojstvene njegovom umetničkom kredu, koje je pokazivao i u svojim ranijim delima. Svoju nameru je sam najbolje iskazao u odgovoru na novinarsko pitanje: Zašto je nazvao pank operom? ’Vreme Cigana’ je povremeno opera, povremeno mjuzikl i koncert. Ono što je za mene značajno, a na francuskom se kaže mise en sèene (mizanscen), jeste da je reditelj taj koji deluje u prostoru i vremenu, što u savremenom filmu možda više i ne postoji kao fenomen. To je, ukratko, kombinacija opere, bulevarskog pozorišta i koncerta”. I zaista, njemu svojstvenom veštinom uklapao je i spajao žonglere, fudbalere, pevače, akrobate i druge izvođače u skladne celine. Akrobate i žonglere ostavljao je na sceni diskretno i nenametljivo da nijednog momenta nisu iskakali iz celine osnovne funkcije koju su imali u predstavi. Dekor predstave je maestralno urađen, potpisala ga je Ivana Protić. Naročito je uverljivo i funkcionalno delovala monumentalna fasada katedrale u Milanu. Ispred fasade odigravale su se duhovito urađene scene, pojačane igrom časnih sestara, jednim fratrom i hodžom. Kusturica je u duhu svoje filozofije pokazao i čuveni gol Dijega Maradone koji je ovaj postigao u finalu svetskog prvenstva u fudbalu protiv engleske reprezentacije. Primivši loptu na svojoj polovini, Maradona se prošetao kroz engleski tim i postigao gol koji ostaje u istoriji fudbala kao dokaz da pojedinačni talenat i angažman mogu i više od igre. Time je on, po Kusturici, primerom pojedinca pokazao da i individualno delo ima značajnu moć u borbi protiv znatno većih i moćnijih sila koje vladaju svetom. Naravno, reč je o metafori, kojom se poslužio i u ovoj predstavi. Sam kraj opere je maestralno rešen: ispred pomenute fasade milanske katedrale glavni akteri predstave polete prema nebu, lebdeći iznad figura svetaca, da bi simbolično mladenci zagrljeni ostali na mestu među svetačkim figurama na fasadi. Posle završne scene dvoranom se prolomio aplauz koji je trajao 15-20 minuta. Posetioci su ustali sa svojih mesta i na samom kraju aplauzima pozdravljali aktere koje je Nele Karajlić pozivao da izađu na scenu. Poslednji je istrčao Emir Kusturica, u svojoj uniformi, pozdravljan pojačanim aplauzom i uzvicima “bravo maestro”. Predstava je izvedena na ciganskom jeziku, a tekst je napisao Nenad Janković po originalnom scenariju Gordana Mihića i Emira Kusturice. U katalogu stoji da je rađena po ideji Marka Di Domenika. Muzika – Dejan Sparavalo, koji je i dirigovao orkestrom, Nenad Janković i Stribor Kusturica. Kostime je uradio Neša Lipanović, dok je šef orkestra Srpske filharmonije bio Zoran Komadina. Ahmed je bio Nenad Janković (Dr Nele Karajlić), Brandes Ognjen Sučur, Baba Gorica Popović, Danira Marjana Bizumić, Dr Lorenco Dejan Sparavalo, Azra Milica Todorović, njena majka Nataša Tomić, a Perhan Stevan Anđelković. Predstava je doživela briljantno premijerno izvođenje i treba verovati francuskim izveštačima da će njenih 15 izvođenja u Parizu biti događaj sezone. To potvrđuju rasprodate ulaznice za pomenuta izvođenja. Po rečima organizatora Opera “Vreme Cigana” ima pozive za gostovanje iz tridesetak gradova sveta. Bilo kako bilo, Emir Kusturica je i ovoga puta potvrdio svoj, reklo bi se univerzalni karakter ikone, simbola koji svi ovde poštuju i cene. Moramo mu odati priznanje za veličanstveno predstavljanje naše kulture u svetu.