Koaliciona podmetanja

Visoooki Izvor NIN-a u Ministarstvu pravde Srbije je u utorak u podne odrešito rekao: “Nema razloga da za deset dana ne dobijemo vršioca dužnosti javnog tužioca Srbije”. - Sigurni ste u to, začikavao je NIN, verujete najvažnijem koalicionom partneru. - Razgovaramo o tome već dva meseca, dobićemo tužioca za deset dana, a on će onda predložiti i specijalnog tužioca i tužioca za Beograd, rekao je Visoooki Izvor, hladan kao izvorska voda. - Izgleda da niste pročitali današnje “Večernje novosti”, dobacio je NIN. Visoooki Izvor je onda pogledao rečene novine, rekao “Auu”, momentano prestao da bude hladan kao izvorska voda i, što je najgore, posumnjao je u rok od deset dana u kome bi Srbija konačno trebalo da legalizuje stanje sa tužiocima. Jer, za vlade legalista istekao je mandat i republičkom i beogradskom tužiocu, prvom još pre oko godinu i po. (Legalisti misle da je dovoljno da kažu da će se držati zakona k'o pijan plota, ne moraju i da ga se drže, verujući da je reč važnija od dela.) A, 23. jula ističe mandat i specijalnom tužiocu. Novoizabrani vršilac dužnosti javnog tužioca trebalo bi da odmah predloži beogradskog i specijalnog tužioca. U tom ve-de stanju oni bi bili godinu, a za to vreme bi se po novom ustavu doneo zakon o tužiocima, ustrojilo Državno veće tužilaca koje bi onda u puni mandat postavilo nove tužioce. Pošto su demokrate Borisa Tadića preuzele od demokrata Vojislava Koštunice Ministarstvo pravde nagađalo se da su dvojica njihovih ozbiljnih kandidata za tužioca Srbije Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine i Đorđe Ostojić. Visoooki Izvor iz Ministarstva tvrdi da je budalaština glasina da su Amerikanci zalegli da Jovan Prijić postane javni tužilac Srbije. Izvesno je da je prvi izbor bio Vladimir Vukčević, specijalni tužilac za ratne zločine. Ali, on misli da prvo treba da završi započete poslove dokazivanja na sudu optužnica u slučajevima Vukovar, Lovas, Dubrovnik, Zvornik, Trnovo (Škorpioni), Tuzla, Bitići. Beriša, Orahovac... Na njega se možda može računati za godinu. Tako je u centar pažnje došao Đorđe Ostojić. I u tom času je u “Novostima” ocrnjen da je lično dao putne isprave Dušanu Spasojeviću Šiptaru, osuđenom za učešće u ubistvu dr Zorana Đinđića, prvog demokratski izabranog premijera Srbije posle Drugog svetskog rata. To se tvrdi i na naslovnoj strani i u podnaslovu teksta, iako u njemu piše da su lične karte i pasoše dobili stric i strina Šiptara, a ne on lično! Ali, i to je opreznom a budnom narodu dovoljno da se upita pa ko, bre, sme takvog nečoveka da predloži za državnog tužioca. I ova priča ima bradu dugu četiri godine. Lansirana je prvi put kada je Đorđe Ostojić trebalo da postane javni tužilac Srbije. Tada je u martu 2003. godine Branko Glušica, bivši pripadnik tajne policije u prijavi protiv Ostojića napisao da je on, kao šef novosadske policije, dokumenta, na nezakonit način, dao lično ocu i majci drugog čoveka zemunskog klana. U međuvremenu su se oni premetnuli u strica i strinu, kako to već biva sa ovom vrstom predanja, što ne isključuje mogućnost da se kroz četiri godine strina i stric preobraze u roditelje. Tako je to sa ovim večnim pričama, nije važna njihova istinitost već razorno dejstvo na protivnika. Zašto bi iko pokušao ozbiljno i detaljno da dokaže zašto je Vojislav Šešelj igrao šah sa Spasojevićem i uzimao pare od njega, šta je Čedomir Jovanović imao da kaže Spasojeviću, zašto je Spasojevića – po tvrdnji jednog od „zemunaca”, Aco Tomić, načelnik kontraobaveštajne službe Vojske primio u svom stanu. Kada bi se utvrdila istina ne bi mogle te priče da se vade iz naftalina uvek kada treba naružiti protivnika. Ostojić je marta 2003. odmah zahtevao od ministra policije Dušana Mihajlovića da se optužbe ispitaju, da se utvrdi istina. Ispitivao ih je Boro Banjac, pošto je Glušica u to vreme počeo da radi u UBPOK-u. Posle njega ih je proveravao ministar policije Dragan Jočić na početku svog prvog mandata. Pa se istim poslom bavio i Vladimir Božović, generalni inspektor policije. Da bi, kako kaže izvor NIN-a iz policije, Đorđe Ostojić po istom pitanju još jednom bio stavljen pod lupu, pre desetak dana. Ranija ispitivanja su pokazala da su Spasojevići, Luka i Milica, iz Novog Sada u Australiju otišli sedamdesetih godina. Vrativši se zatražili su obnovu istekle dokumentacije 1. oktobra 2002. godine. Dokumenta su dobili uz saglasnost Ministarstva policije 14. oktobra pošto su prethodno podneli zahtev, dali otiske, bili provereni u MUP-u. Utvrđeno je i da su dokumenta tražili lično i preuzeli ih lično, o čemu svedoči njihov potpis koji se nalazi na poleđini dokumenata koja ostaju u SUP-u. “Novosti” sada tvrde da je dokumenta preuzeo Dušan Spasojević. Dokaz za to ne nude, a ni potpis novinara koji to tvrdi, pošto se u potpis bajate “senzacije” najavljene na naslovnoj strani teško može svrstati inicijal “E.H.”, koji se može protumačiti kao ekipa hronika. Ne treba biti naivan k'o francuska sobarica da bi se zaključilo kako je rečeni tekst neko podmetnuo da bi sprečio ili zakomplikovao mogućnost da Ostojić po drugi put postane javni tužilac. Postao je to 2003. godine, a prestao da bude 2004. jer nije bio po volji legalista iz DSS-a. Iako je evolucija nezaustavljiva, to ne znači i da je DSS morao da promeni stav o Ostojiću. Naprotiv, pre će biti da ga DSS i dalje ne doživljava kao “svog”. Visoooki Izvor iz Ministarstva pravde, koje sada drži DS, tvrdi da nema zrna istine u glasini da je DSS evoluirao povodom Ostojića i da ga sada “gura”. Igranku sličnu ovoj sa Ostojićem građani Srbije već su mogli da vide dok je između ovih i onih demokrata trajao rat za ministarstva. Mediji su služili da se u njima pojavljuje prljavi veš o kandidatima druge strane. Podgrejana, a nikada dokazana, priča o Ostojiću i Šiptaru sada treba, najverovatnije, da posluži u trgovini: ako vi insistirate na Ostojiću, mi insistiramo na Slobodanu Radovanoviću kao specijalnom tužiocu. Cilj svake stranke je da na vlasti bude što više njenih ljudi, idealno bi bilo kada bi bili svi, ali to ne biva osim u diktaturama. U ovom slučaju svakako bi i DS i DSS želeli da imaju uticaj na četvoricu ključnih tužilaca, želeli bi da to budu „njihovi”, iako će onoliko govoriti o samostalnosti tužioca. Posle izbora 2003. godine DSS je bio blizu ovog ideala. Od četvorice ključnih tužilaca u Srbiji – državni, specijalni, beogradski, za ratne zločine – samo se ovaj poslednji ne može smatrati njegovim. Zato je prirodno da DSS pokuša da bar jednog od njih, a pre svih specijalnog tužioca, zadrži na tom mestu. To se može videti iz izjave Jovana Krstića, zamenika republičkog tužioca da će Slobodan Janković, republički tužilac (koji je trebalo da ode u penziju pre godinu i kusur) ako 23. jula bude na istom mestu predložiti Slobodana Radovanovića da i naredne dve godine bude specijalni tužilac. Kada se očekivalo da će Radovanović istragu o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića početi od pobune “crvenih beretki” i Koštuničinog razumevanja za nju, on je pozadinu počeo da traži u pitanju ko je pustio Šiptara i Kuma iz zatvora. Na stranu sada što je „politička pozadina” pravno gledano besmislica, jer zakon ne poznaje pozadinu nego pomaganje, saučesništvo... Za priču o izboru novog tužioca bitno je da tužilac u Srbiji – i ostatku sveta – može jednu stvar da gurne pod tepih, drugu da iznese na svetlost dana. Iz svega što je ovih dana napisano na temu ko je pustio Šiptara i Kuma iz zatvora građanin Srbije je pre svega mogao da zaključi da tužioci po definiciji jesu ljudi čiji je zadatak da brane narod i društvo od kriminala, ali i da su češće umesto toga štitili samo političku, policijsku i novčanu elitu. Ako je Radovanović počeo da traži odgovor na pitanje ko je pustio Šiptara i Kuma (naravno, da je dobro i da taj odgovor dobijemo), neki drugi tužilac može da postavi pitanje ko je pustio Milorada Lukovića Ulemeka iz zatvora. Ako se sećate, kada se Legija onako ponašao u “Stupici” na rođendanu S. R. Cece, prihapsio ga je Zoran Mijatović, pomoćnik šefa tajne policije. To je bila kap zbog koje je Legija ražalovan. Tužilaštvo je tada podnelo prijavu protiv Legije. Mnogi su se ražalili nad sudbinom komandanta “beretki”, a kako je rekao Rade Terzić, ondašnji tužilac Beograda, među njima i Dušan Mihajlović. Rekao je nešto kao da mu treba progledati kroz prste jer je veliko dete. Tužilaštvo je poslušalo te silne molbe da se razume „nestašluk velikog dečaka” i povuklo je tužbu, ima o tome i zapisnik i potpis u sudu, a Legija je išetao na slobodu i slobodno dogovorio poslove sa Dušanom Spasojevićem. To je trenutak kada nastaje zemunski klan, onaj koji je ubio Zorana Đinđića. Borba za tužioce, ma šta o tome govorili političari, jeste borba da na važno mesto dođe “naš“ čovek koji će naš prljav veš bacati u jame bezdanice, a pred očima javnosti stalno držati prljave ruke naših protivnika. Zato su po novinama počela koaliciona podmetanja povodom izbora vršioca dužnosti javnog tužioca Srbije.