Pokušaj s Bukovskim

“Svakoj naciji treba demokratija, i ako ljudi ne shvataju da im je demokratija potrebna, oni su u nevolji. Ne možete ništa stvoriti bez demokratije”, kaže Vladimir Bukovski (64), nekadašnji sovjetski disident koji je proveo dvanaest godina u zatvorima, radnim logorima i “psihuškama” SSSR-a, pre nego što je (decembra 1976) razmenjen za bivšeg vođu čileanske KP Luisa Korvalana. Bukovski želi da pomogne da to što kaže, razumeju i Rusi, tako što bi ruska opozicija objasnila javnosti važnost odgovornog demokratskog vladanja zemljom. “Jedan stabilan sistem ne može biti nedemokratski. Stabilna situacija u zemlji može se dosegnuti jedino ako društvo igra aktivnu i energičnu ulogu u vladanju”, izjavio je Radiju Slobodna Evropa, pošto je od ambasade Rusije u Londonu zatražio obnovu pasoša, s namerom da se vrati u Moskvu i učestvuje na izborima. Od dolaska na Zapad Bukovski živi u Kembridžu, usredsređen na neuropsihologiju i pisanje. Uglavnom o prošlosti. Objavio je nekoliko knjiga i više političkih eseja, ne opraštajući zapadnom liberalizmu što je, po njegovom mišljenju, olako prešao preko širokog polja komunističkih zloupotreba vlasti. “Pošto se propustilo da se sa komunističkim sistemom raščisti do kraja, sada smo u opasnosti integracije proizišlog čudovišta u sopstveni svet”, piše Bukovski. “Možda se ono neće više nazivati komunizmom, ali zadržaće mnoge od svojih opasnih odlika...” Sam Bukovski zaslužan je za prodor u svet istine o jednoj od najvećih sovjetskih zloupotreba – upražnjavanoj kažnjavanjem političkih neistomišljenika vlasti “tretmanom” unutar psihijatrijskih klinika. U takvu “psihušku” Bukovski je prvi put upućen već u dvadesetoj (1963), zbog organizacije neodobrenog “mitinga poezije” i pokušaja umnožavanja Đilasove “Nove klase”. (Četiri godine ranije, zbog pokretanja đačkog lista, izbačen je iz škole!) U SSSR-u knjiga ovog poznatog Jugoslovena o komunističkoj birokratiji zabranjivana je kao “antisovjetska literatura”. Posle dve godine Bukovski je pušten iz duševne bolnice, ali, ispalo je, nakratko, s obzirom na to da je već decembra 1965. vraćen među “medicinske slučajeve”, ovoga puta zbog demonstracija u odbranu Sinjajevskog i Danijela, pesnika koji su odgovarali za montirano političko delo. Prokrijumčaren iz SSSR-a, dugačak tekst Bukovskog o ličnim iskustvima, o tome šta su sve zapravo tamošnje psihijatrije, i šta se čini s tzv. delinkventima savesti, kakvom su sve teroru podvrgnuti politički kažnjenici, doneo je autoru još pet godina zatvora (zbog “klevetanja sovjetske psihijatrije”) – ali, ovoga puta u inostranstvu je “puklo”, pomogavši da naraste pritisak međunarodne javnosti na vladu u Moskvi. Posle sloma SSSR-a (1992), vlada Jeljcina ponudila je Bukovskom da se pojavi kao svedok-ekspert, povodom navoda KP SS ruskom Ustavnom sudu da je nezakonito zabranjena. Wegova teza je bila, kako se moglo i očekivati – da je partija koja traži ustavnu zaštitu sama sobom, zapravo neustavna organizacija. Uspeh njegove kratke misije u Moskvi nije, međutim, bio u tome. Da bi potkrepio tezu, Bukovski je zatražio, i dobio, slobodan pristup jednom delu sovjetskih arhiva (pretežno s oznakom strogo pov.) – ponevši kući obilje dokaza o saradnji KGB-a s Centralnim komitetom. Nastojao je da pribavi krunski dokaz za eventualni “Nirnberg komunizmu”. Današnji pokušaj Bukovskog svodi se na borbu za pravo slobodnog izbora – u većoj meri nego što bi se on mogao pripisati eventualnim iluzijama junaka priče da antiputinska opozicija ima snage da zaista osvoji vlast. Iz njegovih objašnjenja medijima proističe da je saglasnost da se kandiduje za predsednika više tu zbog neke nade da će se jednog dana izgraditi takva snevana opozicija, nego zbog visoke funkcije, u čije osvajanje ne veruje još i pre zvanične trke. Današnja opozicija je nesložna i razjedinjena, rastrzana neusklađenim ambicijama, često i ličnim. Jedina politički prepoznatljiva figura, bivši predsednik vlade Rusije Kasjanov, upravo je iskoračila iz konglomerata Kasparov-Limonov i “drugorusi”, suočena s osporavanjem preimućstva za mesto vodećeg “u ligi”. Nije se došlo do saglasnosti “o merilima” za izbor jedinstvenog protivkandidata kandidatu vlasti. Međutim, ruski politički dobrovoljac iz Kembridža Bukovski kaže – zategnutost među ruskim opozicionarima nije ništa novo. Podvojenosti slične današnjoj odlika su svih opozicionih pokreta Rusije kroz istoriju. Oduvek je ruska opozicija bila “vrlo podeljena i malobrojna”. Uvek je “bilo malih partija, koje nikada ništa nisu mogle postići same, ali se nikada nisu saglasile sa ujedinjavanjem ili nominovanjem jednog kandidata” protiv moćne vlasti. Viši cilj “druge Rusije” je, prema tome, da se ujedini u odbrani institucije slobodnih izbora, ali Bukovski se “boji da oni neće biti u stanju da imenuju jednog jedinstvenog kandidata”. Svejedno, prihvata se misije. Svestan je da je on možda još jedina preostala kompromisna ličnost. Motivisan je željom da se bori protiv upotrebe straha i zastrašivanja u političke svrhe. Bukovski tvrdi da Kremlj ponovo poseže za tim poznatim sredstvima. Upozorava da je “sadašnji režim prilično represivan”, da ima “zakonskih ograničenja koja opozicionu aktivnost čine teškom, a ponekad i opasnom”, da su “politička ubistva u porastu” i da se u novom zakonu protiv ekstremizma teško može razlučiti zakonito od nezakonitog. U takvim uslovima, “mnoge ljude je prosto strah da bilo kako učestvuju u politici”, naveo je Bukovski. Kandidatura Bukovskog ponuđena je javnosti na predlog grupe ruskih društvenih aktivista – politikologa, novinara ili pisaca (Rižov, Kara-Murza, Pjontkovski, Pribilovski, Šenderovič, Novodvorska, Sarokin i dr.), ali dijalog ruskih liberala s njim počet je još za vlasti Jeljcina, i produžen 2002, 2004. i 2007. Govoreći s Borisom Wemcovom, tada članom Dume i predvodnikom ruske ujedinjene desnice, Bukovski je (2002) insistirao da se liberalne snage odrede prema vlasti Vladimira Putina kao autoritarnoj. Dve godine kasnije, Wemcov, Kasparov, Kara-Murza i nekolicina drugih obrazovali su u dogovoru s njim Komitet 2008. s namerom da to bude krov pod kojim će se obresti svi koji su za slobodu izbora. Poslednja tačka na putu saradnje je nedavna ponuda disidentu da prihvati kandidaturu. U tom smislu, Vladimir Bukovski bi na jesen ponovo trebalo da se pojavi u Moskvi. Dabome, ukoliko mu Kremlj podari pasoš za put.