Ko plaća ručak?

Sud časti NUNS-a će ove nedelje (posle dva meseca) ipak raspravljati o uvredama koje je Slaviša Lekić napisao u junskom broju svog “Statusa” o Olji Bećković (tekst Imperativi Sekuline ženke). Nadežda Gaće, predsednica NUNS-a, kaže za NIN da je sve bilo samo pitanje procedure. Dakle, nema govora da su razlozi kašnjenja dvostruki aršini koji pod udar gvozdene pesnice NUNS-a stavljaju samo one novinare koji imaju različite poglede na svet od onih koje promoviše ova organizacija? “Sud časti NUNS-a je apsolutno nezavisno i samostalno telo. Ni Izvršni odbor ni predsednica NUNS-a ne mogu da narede da se raspravlja o nečemu. Ili raspravljaju tako što su sami došli do zaključka da nešto treba analizirati, odnosno o nečemu raspravljati, ili to čine na pismeni zahtev građana ili novinara.” Zahtev je stigao prošle nedelje, kaže gospođa Gaće. Nisu sami, dakle, došli do zaključka da je slučaj Slaviše Lekića vredan pažnje. I da, Sud časti NUNS-a može da raspravlja samo o svojim članovima. Slično je i u UNS-u. Ni oni nisu reagovali. Tamo ćete čuti komentar: “Propusti se dešavaju.” Većina novinara ne veruje mnogo u snagu udruženja. I kako bi, kad po poslednjem istraživanju Stratedžik marketinga koje je poručio NUNS, čak 61 odsto novinara ne pripada nijednom udruženju, a svega 35 odsto novinara (17 odsto u UNS-u, 16 odsto u NUNS-u i dva odsto u vojvođanskom NDNV-u) članovi su nekog od tri udruženja. Novinari uglavnom “nisu zainteresovani” da postanu članovi nekog od udruženja (39 odsto), sedam odsto njih nije ni imalo priliku da se učlani, pet odsto kao razlog navode da im se ne sviđa politika koju vode udruženja, a četiri odsto nema poverenja u udruženja (vidite okvir). Da li je, uvažavajući ove podatke, onda čudno ako novinari pokazuju u najmanju ruku nezainteresovanost, ponegde čak i odbojnost, prema onome što bi trebalo da bude savet za štampu, autonomni i vrhovni moralni arbitar, za čije se osnivanje zalažu prvenstveno NUNS i UNS koji su se krajem prošle godine prvi put, istina pod okriljem OEBS-a, dogovorili o nečemu – zajedničkom Kodeksu novinara Srbije? Šta piše u Etičkom kodeksu? I ko će izabrati članove saveta za štampu? Dva nacionalna udruženja su se, dakle, dogovorila o zajedničkom Etičkom kodeksu. Namera im je, dalje, da zajedno sa ostalim novinarima, izdavačima i vlasnicima medija, kao i ljudima od posebnog ugleda u društvu, naprave jedno nacionalno telo za štampane medije koje bi možda finansirala (ali ne i uplitala se) država, zapravo Ministarstvo za kulturu i medije. “Država ne može da ima svoje predstavnike u Savetu”, kaže gđa Gaće. Zar ih neće imati, na ovaj ili onaj način, preko vlasnika medija ili uticajem na njih? Predsednica NUNS-a odgovara: “Savet treba da radi potpuno nezavisno od države, jer državu smatramo najlukavijom i najopasnijom u manipulaciji medijima. Medijska scena je, naravno, takva da uvek postoji mogućnost uticaja, ali što više uspemo da izbegnemo državu, to bolje.” Savet će, dakako, biti, moralnog karaktera, služiće građanima da ih obavesti o tome koji su mediji i kako prekršili etičke standarde. Da budemo sasvim tačni, Studiju izvodljivosti saveta za štampu, uradio je NUNS uz pomoć OEBS-a, a onda je ta studija prezentovana UNS-u. “Naravno, nije to samo naše vlasništvo”, kaže Gaće. Ona ističe da je ispitivanje svih učesnika medijske scene (novinara, urednika, izdavača i vlasnika) pokazalo da postoji raspoloženje da se formira savet za štampane medije. Budući da su se u Srbiji proslavili novinari koji krše elementarna pravila profesionalne etike i pristojnosti, ovaj savet bi trebalo da ima pune ruke posla kad bude formiran, nadaju se u udruženjima. Međutim, mnogo je teže pitanje kako će i ko izabrati članove tog, kako kažu, tripartitnog nezavisnog saveta? Posebno kad se setimo kako je to inače kad se potegne pitanje izbora “ljudi od ugleda” i ljudi od ugleda u tzv. nezavisnim telima u nas. “Ideja je da predstavnici novinara, urednika, vlasnika, udruženja, zajedno sa advokatima biraju predstavnike najšire javnosti”, kaže NUNS. Miroslav Pušić, potpredsednik Udruženja novinara Srbije, priznaje u razgovoru za NIN da će najveći problem biti izbor članova saveta: “Baš zato što je najveći broj novinara izvan udruženja, predvideli smo da jedna komponenta u tripartitnom savetu budu novinari i udruženja, dakle da tu budu i predstavnici novinara koji nisu u udruženjima. Tu će se opet postaviti problem na koji način ih izabrati, kao što će pretpostavljam postojati problem i u izboru predstavnika javnosti.” Eto razloga za raspravu i neslaganje. U skandinavskim zemljama, recimo, postoji model javnog prvobranitelja, ombudsmana za medije, podseća u razgovoru za NIN profesor Čedomir Čupić, šef katedre za novinarstvo i komunikologiju na FPN. „Ako bismo formirali Savet po uzoru na takvog ombudsmana, poznavaoca medija ali i visokoprofesionalno cenjenu javnu ličnost visokih etičkih standarda, onda bi trebalo takvoj ličnosti dopustiti da izabere članove saveta. Ako se dopusti da ti članovi budu birani tako što će predstavljati nekoga, od toga nema ništa. Kad je formiran Savet za borbu protiv korupcije, kad je predloženo nekoliko ličnosti, a te ličnosti dale saglasnost, dao sam je i ja tako što sam pitao ko će biti članovi saveta. Kad sam čuo, prihvatio sam. Ali, kad smo došli do 11. člana i kad su nam predlagali još četvoro do 15, mi nismo dozvolili da oni uđu. Kazali smo: ti ljudi jednostavno ne mogu. Ovde je opasno da to budu predstavnici određenih udruženja, jer tu dolazi do sukoba interesa, svaki taj član zastupa nečiji interes.” Ni Kodeks novinara Srbije, još uvek, nije završena stvar. Kažu da tek sledi sledeća etapa – pojedinačno potpisivanje medija. Uz to, svaki medij bi, ruku na srce, trebalo da presavije tabak i napiše svoj kodeks. A ovaj, eto, da bude neka opšta osnova. Pojedinačni kodeksi, jedna kuća jedan kodeks, to jeste američki model, ali je, čini se novinarima s kojima je NIN razgovarao, jedini mogući u Srbiji. Zato što je kodeks koji su usvojili UNS i NUNS i koji se može naći na sajtovima ovih udruženja, uglavnom prenošenje već postojeće pravne regulative: Krivičnog zakona i Zakona o javnom informisanju, podseća profesor Vladimir Vodinelić, pravnik, koautor (sa Sašom Gajinom) Modela kodeksa novinarske struke (2005). On kaže: “Od 53 pravila koliko ih ima u tom kodeksu, sedam pravila je dvaput ponovljeno, samo na različitim mestima. Dakle, ima ih manje. Taj kodeks napravljen je tako ne daje dovoljnu osnovu za valjano postupanje samih novinara, a takođe ne pruža ni mogućnost pravnicima da se u dovoljnoj meri oslone na ono što su novinari odredili kao profil svoga valjanoga delovanja, nego će pravnici postavljati pravila ponašanja. Rečju, u ovom kodeksu nema odgovora na mnoga pitanja koja se postavljaju u novinarskoj struci a koja se potom mogu postaviti i na sudu.” Tako, Vodinelić ističe da je falsifikovanje dokumenata već krivično delo, dakle i da ne piše u kodeksu, to je zabranjeno. Iznuda je isto tako krivično delo, nema smisla da kodeks postavlja pravilo koje je već u krivičnom zakoniku postavljeno kao takvo. Prisluškivanje, pretnje, izmišljanje izvora, to su ogrešenja koja predstavljaju teži prekršaj od ogrešenja o pravila struke. Moglo je tu da piše da novinar ne sme da ukrade, da ubije, primećuje Vodinelić, ali to važi za sve ljude, pa i za novinare. Novinar je, dalje, po Kodeksu, dužan da poštuje pravilo pretpostavke nevinosti, da ne može nikog proglasiti krivim pre sudske presude, to stoji u Zakonu o javnom informisanju, to je član 37. U Evropskoj konvenciji postoji to pravilo u članu 6 i Evropski sud za ljudska prava takođe je već rekao da prezumpcija nevinosti ne važi samo za državne organe, a onda je to izričito rekao i za medije. I tako redom. Vodinelić zato dodaje da je Kodeks trebalo da postavi pravila novinarske struke. Koja? “Mi smo se trudili da u našem Modelu kodeksa postavimo pravila novinarske struke kada, recimo, izveštavate o samoubistvu, šta treba da pišete, šta ne, kad izveštavanje o žrtvama, šta treba da pišete, šta ne. Mi ništa nismo izmišljali niti smo bili kreativni, sastavljali smo Model na osnovu desetina kodeksa iz celog sveta. Novinarima bi bilo mnogo lakše da znaju kako treba da izveštavaju u određenom slučaju. Ako toga nema, kao što ga sad nema, ako neko bude tužio nekog novinara u vezi sa nečim, onda će sud biti taj koji će vam odrediti pravila struke a onda je to posve neprirodno”, tumači Vodinelić. Pored zajedljivih opaski udruženih i razdruženih novinara: „Kad etički kodeks pekara budu pisali mlekari, onda će i pravnici novinarima da pišu kodekse”, Pušić iz UNS-a će prokomentarisati: „Mogu da se saglasim da su neki članovi Kodeksa duplirani ali pretpostavljam da je svakom novinaru jednostavnije da konsultuje jedan dokument, a ne više njih. Ovako, u kodeksu novinar ima sve, zapravo ima minimum etičkog ponašanja, ima sve skupljeno u jednom dokumentu. Jer, novinar nije pravnik koji se snalazi u prevrtanju i listanju zakona.” Tačno je, zapravo, da UNS i NUNS nisu mogli drugačije. Dakle, nisu mogli baš mnogo da detaljišu, jer se onda nikad ne bi dogovorili šta je Kodeks novinara Srbije. Moguće je zamisliti, šta bi se dogodilo da su počeli, recimo, da raspravljaju: Da li novinar sme da se bavi poslovima odnosa s javnošću, plaćenim ili ne (što je strogo zabranjeno novinarima “Wujork tajmsa”, recimo, po njihovom kodeksu) u nekoj političkoj partiji ili ma gde? Pa, dalje, da li smeju da budu u romantičnoj vezi sa izvorom, i ako smeju koga bi u tom slučaju trebalo da obaveste? (što je na primer, takođe precizno definisano u kodeksu “Wujork tajmsa”). Da ne govorimo o ispijanjima kafa, ručkovima, putovanjima, tenisu i drugim intimizacijama sa izvorima, političarima, tajkunima i ostalim osobama koje bi mogle da se pojave u tekstu koji pišu ili uređuju. Za novinare koji pamte i neka druga vremena na ovim prostorima nisu to ama baš nikakve novosti. U “Politici” je, u prošlom veku postojalo pravilo da novinaru niko ne sme da plati ručak. To je bilo vreme kad su novinari bili gospoda novinari, kad su sami plaćali svoje račune, svoje ulaznice, i karte za putovanja, i niko nije mogao tako da ih korumpira. I s kodeksom i bez njega, svi novinari jako dobro znaju šta su elementarna pravila pristojnosti i šta znači etika u novinarstvu. Nažalost, danas, etička pravila poštuju oni koji žive od čitalaca, oni koji ne žive od čitalaca nemaju razloga da ih poštuju. Baš ih briga za čitaoce kad žive od reklama ili donacija koje dobijaju po političkoj ili nekoj drugoj osnovi. Ne zato što su uticajni, jer sa stanovišta efekta reklame to su pare bačene u bunar. Znači, neko je rekao: reklamirajte se, tamo. Ili, donacije - ovamo. I zašto bi onda tog urednika zanimalo šta misle čitaoci kad on ne živi od čitalaca? Dakle, nešto slično kao i u privatizaciji: Kupi mi novine da ih razbucam.