Biologija ekstremne izdžrljivosti

T rening i želja za pobedom su dobar početak za svakog sportistu, ali za elitnog atletu potrebno je nešto specijalno. To nešto jeste genetički materijal s kojim se neko rađa i koji se ne dobija nikakvim treningom. Međutim, atletičari koji koriste drogu izmenili su teoretski postavljenu krivulju na koordinatnom sistemu ljudskih fizičkih sposobnosti. Tur de Frans je jedan od najtežih svetskih izazova kad je u pitanju izdržljivost takmičara, te je stoga zgodan za studiranje biologije ekstremne sportske izdržljivosti Iako možda niste ni biciklista niti biciklistički navijač, teško da se nećete diviti začuđujućoj fizičkoj snazi kojom raspolažu finalisti legendarne trke poznate kao Tour de France. U nedelju, 29 jula, oni su u finišu prešli preko crte na Jelisejskim poljima u Parizu pošto su prethodno prevezli 3.553 kilometara za samo 23 dana. Na nekim deonicama peli su se na planinske visove od preko 2.000 metara i, pored svega, postigli su prosečnu brzinu vožnje od 40 kilometara na sat. Vozači Tur de Fransa nisu jedini ljudi sa sposobnostima izvođenja nekih neverovatnih poduhvata koje su za sve nas ostale nadljudske. Na primer, prošle godine je Din Karnazes, 44-godišnji trkač ultramaratona iz San Franciska, trčao 50 maratonskih trka u 50 američkih gradova u 50 uzastopnih dana, da bi, na kraju, iz NJujorka pretrčao pola puta do svoje kuće u Sent Luisu u saveznoj državi Misuri. Sredinom maja ove godine, nemački ronilac Tom Sietas, postavio je novi svetski rekord, roneći pod vodom bez vazduha, devet minuta i osam sekundi. To u fiziologiji ljudi nije opisano kao moguće. Kako ljudi uspevaju da funkcionišu izvan granica u kojima se kreću ljudske sposobnosti? Mnogi tvrde da su neki sportisti, naročito u disciplinama u kojima se traži izdržljivost, do guše u drogama. I zaista, prošle godine je pobednik Tur de Fransa, Flojd Lendis, 32, mogao biti lišen titule jer nije dobro prošao na testu za otkrivanje droge. Naime, njegov test je pokazao testosteron i epitestosteron u odnosu 11:1, iako je dozvoljena razmera 4:1. Pored toga, on je bio pozitivan i na sintetički testosteron, tako da ga francuski zvaničnici ne smatraju pobednikom trke. Međutim, spor je pred još jednom komisijom Međunarodne biciklističke federacije i još uvek nije završen. Flojdov prethodnik Lens Armstrong, 36, bio je, takođe, optuživan za zloupotrebu droga, ali je uvek odbijao optužbe i nikad nije pao na testu. Armstrong je, kao što je svima poznato, osvajao titule pobednika, sedam puta zaredom, od 1999. do 2005. i sve to pošto je devet godina ranije utvrđeno da boluje od raka testisa sa metastazama u mozgu, plućima i trbušnoj duplji. I pored odstranjenja testisa i operacije metastaze u mozgu, 1996. godine, kao i naknadnog teškog i toksičnog tretmana citostaticima, potukao je sve prethodne rekorde u broju uzastopnih pobeda na Tur de Fransu, koje su postizali pre njega Miguel Indurain, zatim Bernar Ino, Edi Merks i Žak Anketil, svi po pet uzastopnih titula. Ovogodišnji Tur de Frans obeležen je skandalima u vezi sa zloupotrebom droge i izbacivanjem iz trke tri favorita u roku od samo 24 sata. Pobedio je 24-godišnji vozač tima „Diskaveri čenel” koji je ujedno posle Nemca Jana Urliha, koji je pobedio 1997. godine, i najmlađi pobednik u istoriji ove trke. Čitav spektar droga koje poboljšavaju fizičku sposobnost i izdržljivost ljudi nije mali i stalno se uvlači među ekstremne takmičarske sportove u kojima se obrće i ekstremno veliki novac. Na Olimpijskim igrama u Atini, 2004, Svetska antidoping agencija (WADA) napravila je 3.000 testova, neposredno pre i u toku igara. Zbog pozitivnih testova na stimulativna sredstva eliminisano je 24 atletičara i atletičarke, uključujući grčke sprintere Kostasa Kederisa i Katerinu Tanou. Od atletičara koji su na testu bili pozitivni ili su odbili da se podvrgnu testiranju, oduzeto je sedam medalja: tri zlatne, jedna srebrna i tri bronzane. Trkačke i bacačke mašine napakovane mišićima i gladijatorski motivisane, u borbi za međunarodnu dominaciju i afirmaciju, simbolišu naciju iz koje potiču. Nacija koja se njima ponosi (ukoliko su najbolji ili među najboljima) obično svesno zatvara oči pred zloupotrebom sredstava za fizičko podsticanje organizma. Zabranjena stimulativna sredstva izvitoperila su smisao olimpijske ideje, a olimpijski moto: “brže, više, jače”, potpuno je ogoljen i shvaćen bukvalno. “Raširena upotreba supstanci koje poboljšavaju fizičke sposobnosti fundamentalno je izmenila gledanje na gornje granice atletskih učinaka”, navodi se u izveštaju bivšeg južnoafričkog maratonca, doktora Timotija Noeksa, publikovanog u renomiranom časopisu The New England Journal of Medicine. “Atletičari koji koriste drogu izmenili su teoretski postavljenu krivulju na koordinatnom sistemu ljudskih fizičkih sposobnosti”, kaže se u njegovom članku "Ukaljana slava": doping i atletski rezultati. Zaključak doktora Noeksa zasnovan je pre svega na naučnim procenama prirodnih sposobnosti ljudskih bića, pa i atletičara, kao i na svedočenjima mnogih takmičara koji priznaju da su koristili drogu. U današnje vreme nikome ne pada na pamet da pre ili u toku takmičenja pojede malo hleba prethodno umočenog u žestoko alkoholno piće, kao što su to pre dva veka radili Danci (doope – uroniti) ili da popije poneki brendi i ušprica u mišić malo strihnina kao što je to uobičavao čuveni maratonac i olimpijski pobednik iz 1904. godine gospodin Tomas Hiks. Ta vremena su prošla. Danas se u atletici upotrebljava više klasa hemijskih supstanci koje povećavaju snagu i izdržljivost atleta. Steroide koriste svi, počev od pubertetlija koji žele da što pre izgledaju kao mačo zavodnici, pa preko bodibildera, do vrhunskih atletičara. To su, u stvari, hormoni nadbubrežne žlezde, a sintetizovani su još 1930. godine. NJih su farmaceutske firme sredinom 1950. godine pustile u opticaj kao AAC, tj. anaboličke (povećanje mišićne mase), androgene (muške) steroide (poreklo iz kore nadbubrežne žlezde), a bili su namenjeni povećanju telesne težine pacijenata obolelih od raka. Danas su iz te klase lekova najpoznatiji nandrolon i stanozolol koji u suštini stimulišu dejstvo testosterona, odnosno muškog polnog hormona. Kanadski sprinter i svojevremeno svetski rekorder u trčanju na stazi od 100 metara, Ben DŽonson bio je 1988. godine pozitivan na oba preparata, što je tom prilikom izazvalo najveći mogući skandal u atletici. Neka vrsta preokreta došla je pojavom tetrahidrogestriona, ili THG, koji je “dizajnirani steroid” sa slavom neuhvatljive droge, budući da je namerno sintetizovan na nelogičan način tako da je potrebno veliko hemijsko umeće kako bi se otkrio. Danas je to omiljeni i najviše traženi steroid. Pojava eritropoetina poznatog i kao EPO, koji u telu čoveka ubrzava stvaranje crvenih krvnih zrnaca, omogućila je poboljšano snabdevanje mišića kiseonikom bez koga nije moguće sagorevanje šećera i stvaranje energije. Primenom EPO izbegnut je tzv “krvni doping”, tj. transfuzija prethodno uzete i sačuvane krvi, neposredno pred takmičenje. U 1980. godini, kada je EPO uveden kao pomoćno sredstvo u biciklizmu, umrlo je 18 mladih profesionalaca iz tada nepoznatih razloga. Do januara prošle godine, umrlo je još osam profi vozača. Razlozi njihove smrti danas su poznati: EPO. LJudski hormon rasta pripada najnovijoj klasi lekova za lečenje dece sa zaustavljenim rastom usled nedostatka prirodne verzije hormona koji se luči u hipofizi. Ovaj hormon povećava masu i snagu mišića, te ga koristi veliki broj vrhunskih sprintera i bacača, a naročito stoga što je za dokazivanje njegovog postojanja potrebno najmanje šest meseci. Maskirni lekovi su jedan od trikova koje koriste atletičari i njihovi treneri, a imaju za cilj stvaranje hemijskog haosa u telu i onemogućavanje otkrivanja prisutnih stimulativnih supstanci. To su diuretici (lekovu za mokrenje) koji privremeno sprečavaju izlučivanje prethodno korišćenih preparata preko bubrega, tako da se oni ne pojavljuju u mokraći. Međutim, ljudi iz WAD-a shvatili su trik, tako da sada imaju na raspolaganju reagens kojim se dokazuje postojanje maskirnog leka. Genetički doping je nešto što se među takmičarima željno očekuje, iako po efektima koje ima na telo ne pokazuje nikakve razlike od standardnog dopinga steroidima ili THG-om. Međutim, način kojim postiže stimulativni efekat različit je od steroida: kada se gen unese u telo, on u velikim količinama sam proizvodi ono što se danas mora ubrizgavati. Sintetički gen može trajati godinama i sve vreme proizvodi materije za regeneraciju mišića i povećanje njegove mase i snage. Pod normalnim okolnostima svaka osoba iznad 30. godine života postepeno gubi mišićnu masu i, naravno, fizičku snagu. Gubitak iznosi između 30 i 40 odsto, a uslovljen je prestankom signala iz gena koji obnavljaju mišiće. U patološkim oblicima, kao što je mišićna distrofija, ili Dišenova bolest, regenerativni mehanizam mišića ne postoji. To je i bio razlog da se krene u istraživanje mogućnosti genetičke terapije koja je, kao što se moglo i očekivati, među atletičarima već registrovana kao nova mogućnost u postizanju pobeda i poboljšanju mnogih rekorda. Kako stvari sada stoje, genetičko dopingovanje je nemoguće otkriti, osim uzimanjem uzorka mišića i analizom njegove molekularne strukture, što je, izgleda, previše. Negde pre pedeset godina, u stručnim krugovima su pravljene pretpostavke o krajnjim granicama koje se mogu dostići u pojedinim atletskim disciplinama. Tada se mislilo da ljudski organizam nije konstruisan da bi izdržao napor koji bi bio potreban da se istrči jedna milja ispod četiri minuta. Međutim, ne zadugo, Rodžer Banister, engleski student medicine, a danas specijalista za medicinsku fiziologiju, istrčao je 1954. godine jednu milju za manje od četiri minuta. Danas je tu granicu probilo više od 2.000 atletičara. Bilo koja trkačka zvezda koja trči 100 metara ispod 10 sekundi, u svakome ko malo nešto o atletici zna, budi sumnje. Najverovatnije će se u neko, ne tako daleko, vreme saznati da su svi oni bili pod dopingom i znali kako da ga koriste i, naravno, prikriju. Tokom letnje Olimpijade u Atini 2004, pet sprintera je probilo barijeru od 10 sekundi, na čelu sa DŽastinom Getlinom koji je istrčao 100 metara za 9,85 sekundi. Inače, na Olimpijadi u Atlanti 1996. godine, Kanađanin Donovan Bejli postavio je na 100 metara sprinta svetski rekord od 9,84 sekunde. Neko bi mogao pomisliti da bi se atletski tereni sa atletičarima bez dopinga pretvorili u dosadnu pozornicu. Finansijeri i publika traže nadljudska dostignuća i fantastične rezultate. Ono što je u okvirima normalnog nikoga ne interesuje. Gledaoci se identifikuju sa atletičarem, atletičar sa natčovekom, a sve to potpiruje nacija koja u pobedi svog pripadnika vidi sopstvenu superiornost. Ali, da li je moguće prirodno objašnjenje nadljudskih sposobnosti, a da u tim objašnjenjima različite droge nemaju nikakvu ulogu. Mač sa dve oštrice: Jedna od mogućnosti je da postoje ljudi koji su, prosto, rođeni sa natprirodnim sposobnostima. Sigurno je da trening i mentalna snaga igraju najveću ulogu u svim takmičarskim sportovima. Ali, kad se utvrdi da svi takmičari imaju iste uslove, onda je ključ za postizanje ekstremnih kompetitivnih prednosti sakriven negde u našim genima. Nije stvar u dugačkim nogama i masivnim mišićima karličnog pojasa; izgleda da postoji nešto zajedničko svim atletičarima, naročito u disciplinama velike izdržljivosti: to je po svoj prilici neverovatno efikasan ćelijski mehanizam za produkciju energije. Taj mehanizam koji se stara o energiji bez koje telo ne može da funkcioniše, čak, ne radeći bilo šta, a kamoli da bude izloženo velikim naporima, svojstven je svima, mada mu je koeficijent efikasnosti različit. Ali, sve ima svoju cenu. Geni koji daruju nadljudske sposobnosti mogu biti i pravo prokletstvo. Mnogi stručnjaci su konstatovali da vlasnici tih nadljudskih gena, ukoliko nemaju prilike za bilo kakve napore i fizička iskušenja, bivaju izloženi opasnostima pojave gojaznosti, dijabetesa, i što je najgore, razvoju raka. S druge strane, ukoliko se neko bavi atletikom, a nema gene koji mu daruju nadljudske sposobnosti, može se osloniti na specijalne dodatke hrani koji se već uveliko primenjuju, na specijalne treninge i na čitav niz naprava u teretanama koje mu omogućavaju da se dobro pripremi i sa uspehom takmiči, pa i da, katkad, pobedi. Tur de Frans je jedan od najtežih svetskih izazova kad je u pitanju izdržljivost takmičara te je stoga zgodan za studiranje biologije ekstremne sportske izdržljivosti. Na samom vrhu onih za koje se interesuju naučnici najrazličitijih profila jeste Lens Armstrong, jer se smatra najuspešnijim svetskim ekstremnim sportsmenom. NJegova fiziologija i anatomska građa ipak ga odvajaju od uobičajenih normi. Armstrong je rođen sa natprosečno velikim srcem i plućima (30 odsto iznad normale), što je karakteristika bez koje se teško postaje vrhunski biciklistički takmičar, trkač maratona ili profesionalni ronilac. To znači da je količina kiseonika, koja se kreće u telu i pomoću srca i pluća stalno upumpava u cirkulaciju, neuporedivo veća nego među običnim, normalnim ljudima. Armstrongovo srce kuca brzinom od 32 udara u minutu u miru, sa maksimumom od 201 udara, u finišu trke, što ukazuje na fantastičan raspon, a pre svega na ogromnu moć upumpavanja krvi u mišiće karličnog pojasa i nogu. Da biste bili atletičar u disciplini koja traži ekstremnu izdržljivost, vaše telo mora biti superefikasno u proizvodnji energije, a za tu proizvodnju ključ je i nivou kiseonika u krvi. Ćelija proizvodi energiju na jedan od ova dva načina: za brzo oslobađanje energije (start u sprinterskim disciplinama) sagorevaju ugljeni hidrati bez kiseonika, što je poznato kao anaerobna respiracija, tj. beskiseonično disanje. U pitanju je neefikasni proces koji je praćen stvaranjem i nagomilavanjem mlečne kiseline u mišićnim vlaknima, što dovodi do pojave bola. Ali, anaerobna respiracija je ključni izvor energije za sprintere i dizače tegova. Ni sprinteru ni dizaču tegova nije potrebno disanje, jer se ono što oni rade odigrava za desetak sekundi, tako da nemaju vremena za dva uzastopna udahnuća vazduha (normalan ritam disanja je 16/min). Pod normalnim okolnostima, ćelija koristi aerobnu, kiseoničku respiraciju, što je spor proces u kome se koristi šećer i mast. Telesne ćelije sportista u disciplinama izdržljivosti, proizvode energiju na ovaj način. Maksimalni stepen kojim vaše telo transportuje kiseonik do mišića, a potom ga kao gorivo koristi i pretvara u energiju, označava se kao VO2 max i mera je zapremine kiseonika po kilogramu telesne težine u jednom minutu. Prosečno građeni, zdrav muškarac ima VO2 max između 40 i 50 ml/kg/min, što posle dugotrajnih treninga može porasti na 60 ili 65 ml/kg/min. Kad je bio spreman za trku, Armstrongov VO2 max iznosio je 83,8. Sličan rezultat imaju i drugi vrhunski atletičari. Bjorn Delije, norveški kros-kantri smučar, koji je nosilac mnogih medalja, a naročito zlatnih, sa zimskih olimpijskih igara, raspolaže sa VO2 max koji je 96 i predstavlja nešto što nikad ranije nije zabeleženo. Zna se da je raniji pobednik Tur de Fransa, Španac Miguel Indurain imao VO2 max 88. Edvard Kojl, fiziolog u Laboratoriji za ljudske performanse na Univerzitetu u Ostinu u Americi, predviđa da Armstrongov VO2 max ne bi nikad pao ispod 60, „pa, čak i onda kad ovaj cele godine ne bi ustajao s kauča”. „Nije stvar u treningu” kaže Kojl, „Armstrong je genetički predisponiran na natprosečnost.” Dobro, ali imaju li vrhunski atletičari još nekih fizioloških prednosti? Nedavno je o „slučaju Armstrong”, svakako i medicinskom fenomenu, pisao i Kreg Atvud, endokrinolog sa Univerziterta Viskonsin - Medison, i tom prilikom je izneo protivrečnu hipotezu i naveo neke posebne okolnosti. Armstrongove sposobnosti sveo je na posledicu gubitka desnog testisa. „Jedna od interesantnijih stvari sa Armstrongom, jeste njegova konverzija od atletičara koji se pre operacije i odstranjenja desnog testisa bavio trialtonom, dakle, jednodnevnim takmičenjima u kojima je bio izuzetan, u šampiona koji svoje titule dobija posle tronedeljnih iscrpljujućih vožnji bicikla. Odstranjenje testisa je verovatno izazvalo promene u koncentracijama hormona, što je uticalo na njegov metabolizam.” U telu kao gorivo koristimo mast i šećer. Male količine šećera čuvaju se u mišićima u obliku glikogena, koji se lakše troši nego mast iz telesnih rezervi. Osim toga, iz glikogena se dobija znatno više energije, računato po utrošenom molekulu kiseonika. Ali, to je ograničeno energetsko snabdevanje, što znači da ukoliko atletičar kome je potrebna izdržljivost, ne nadoknađuje gubitke unošenjem hrane, koriste samo rezerve glikogena. To kao rezultat daje zamor i pojavu koju dugoprugaši nazivaju „udaranje u zid”. Atvud misli da su hormonske promene posle odstranjenja Armstrongovog testisa omogućile znatno bolje i veće korišćenje masti u energetske svrhe, nego što je to moguće pod normalnim okolnostima. Kliničke studije koje su se bavile osobama daleko od atletike, ali kojima je zbog karcinoma takođe odstranjen jedan od testisa, pokazale su da je u njihovim telesnim tečnostima došlo do porasta koncentracije hormona zvanog gonadotropin, koji se odlikuje pospešivanjem metabolizma masti. (Medical Hypotheses, sveska 68, str 735). Slično se događa među starijim muškarcima. Nivo testosterona opada, a zbog toga raste koncentracija gonadotropina, koji nagomilava mast svuda u telu, naročito oko pojasa. Ali kad se tako nešto odigrava u mladih i aktivnih osoba, pogotovu sportista, onda se ta mast koristi kao gorivo koje se u mišićima pretvara u energiju. Fiziolog Atvud misli da se tako nešto događalo tokom uzastopno teških vožnji koje je Armstrong sve završio pobednički: njegovi mišići koristili su višak slobodne masti štedeći sopstvene rezerve glikogena, što znači da su se na kraju jednog takmičarskog dana lakše dopunjavali delimično ispražnjeni glikogenski depoi. „Pobeđivati na Tur de Fransu znači brzo se oporavljati posle svakog iscrpljujućeg dana. Ti momci imaju oko 18 sati za dopunu glikogena. Kome to ne uspeva, taj nema nikakvih izgleda na uspeh”, kaže Atvud. Hormonske promene objašnjavaju i razlog najvećeg kapaciteta izdržljivosti, koji se postiže oko 26. godine, kad nivo gonadotropina počinje da se povećava, dostižući i održavajući najviše vrednosti u narednih pet godina. Nije nikakva koincidencija što je pretežan broj pobednika Tur de Franca imao između 27 i 32 godine. Direktnih dokaza za ovu hormonalnu hipotezu nema, iako je naučna osnova očigledna: u jednoj studiji na Univerzitetu u Mastrihtu u Holandiji, u kojoj je emulzija sa masnim kiselinama bila ubrizgavana intravenski u krvnu cirkulaciju atletičara-dobrovoljaca, pokazalo se da mast odmah odlazi u potrošnju, dok glikogen kao gorivo, vrlo sporo napušta svoje depoe. Međutim, ne postoje naučne garancije da povećano snabdevanje mišića mastima dovodi do njihovog brzog transporta do mitohondrija, koje se nalaze u svakoj ćeliji i služe kao male fabrike za produkciju energije. Bez te energije, nijedna ćelija ne bi preživela ni deset minuta. U novije vreme, mnogo naučnika razmatra razne mogućnosti kojima bi se mitohondrijama doturilo što više goriva i tako poboljšala ili povećala njihova produkcija energije. Za sada se zna da ozbiljno treniranje dovodi do uvećanja mase mitohondrija i da je to jedini način kojim se može poboljšati energetski bilans u mišićnom vlaknu. Kojl koji se godinama bavi Armstrongom, slaže se sa konstatacijom da je trening presudan u stimulisanju promena u mišićima. Iako Armstrong poseduje genetičke potencijale, što pokazuje njegov VO2 max, mnogo godina fanatične predanosti biciklizmu dalo je svoje plodove. Između 21. i 28. godine, kad je Armstrong prvi put pobedio na Tur de Fransu, Kojl je registrovao poboljšanje od osam odsto u njegovoj mišićnoj snazi. Istovremeno, zabeležen je i gubitak njegove telesne masti, što je značilo da mišići nose manju težinu i koriste svoju snagu mnogo efikasnije - O ovome se može maći mnogo više u Journal of Applied Physiology, sveska 98. str. 2191 Postoji još jedan činilac koji izdvaja atletičare sa nadljudskim sposobnostima od ostalih. To je nivo mlečne kiseline koja je uzgredni produkt metabolizma glikogena. Na primer, po završenoj biciklističkoj etapi, nivo mlečne kiseline u Armstrongovim mišićima uvek bi bio dva ili tri puta niži od nivoa ostalih učesnika trke. Kao i ranije i danas se smatra da mlečna kiselina tj. laktati, izazivaju umor i mišićne grčeve. Međutim, sve je više dokaza da telo može naučiti kako da iskoristi višak laktata kao dodatni energetski izvor. Prošle godine je na Berkliju dokazano da mišićne ćelije mogu ponovo iskoristiti laktate, te ih transportuju kroz ćelijsku plazmu do mitohondrija, koje ih potom koriste kao gorivo za proizvodnju energije. DŽordž Bruks, istraživač koji se sa kolegama na Berkliju bavi ovim problemom, misli da je nizak nivo laktata posle teških napora kojima su bili izloženi mišići elitnih sportista, u suštini, rezultat njihove potrošnje u energetske svrhe. Mnogo svetskih laboratorija danas radi na problemu oporavljanja srčanog mišića posle infarkta, a kao glavni problem postavljaju transport kalcijuma kroz kanale mikroskopskih dimenzija. Ispostavilo se da mišićna slabost i zamor nastaju zbog toga što se kalcijum nekontrolisano gubi kroz pukotine na transportnim kanalima u mišićnim ćelijama. Kad nema kalcijuma, nema pravilnog i ritmičkog skraćivanja i produžavanja mišićnih vlakana. Ispostavilo se da usled mišićnog zamora nestaje jedan važan protein koji pod normalnim okolnostima drži kalcijum uz sebe i ne dozvoljava stvaranje pukotina na kalcijumovim kanalima. Krajem godine očekuju se prve publikacije na tu temu, a nešto kasnije i pojava leka koji bi mogao ubrzati proces oporavka srčanog i drugih skeletnih mišića. Gen izdržljivosti: Zasada nisu identifikovane varijante gena koje bi mogle predisponirati efikasno korišćenje laktata kao gorivo u ćelijskom energetskom procesu, niti onih koji bi bili odgovorni za stvaranje pukotina u kalcijumovim kanalima i za gubitak kalcijuma iz mišićnih vlakana. Međutim, potraga za genima koji bi mogli biti presudni na takmičarski učinak, već je uveliko uznapredovala. Jedan od najbolje proučenih gena jeste ACE koji u sebi nosi recept za sintezu proteina nazvanog ezim za konverziju angiotenzina. Zvuči komplikovano, ali se sve svodi na krvni pritisak koji se reguliše pomoću angiotenzina. Pored regulisanja visine krvnog pritiska, ovaj gen povećava i efikasnost ćelijske upotrebe kiseonika. Postoje podaci da se ACE javlja u dve varijante, od kojih je jedna označena kao II, najviše zastupljena među takmičarima u disciplinama velike izdržljivosti (biciklizam, duge pruge i maraton) dok je druga varijanta, označena kao DD uvek zastupljena među sprinterima i dizačima tegova. Da li će se genetički pregled moći jednog dana koristiti za identifikovanje dece sa potencijalima za takmičare svetskog ranga, ostaje da se vidi. „Ukoliko bi bio mali broj gena koji ispoljavaju veliki uticaj na fizičke sposobnosti, onda bi takvo ispitivanje dece imalo smisla”, kaže Klod Buhard, koji se bavi ovim problemom u Biomedicinskom istraživačkom centru u Luizijani u Americi. „Međutim, čini se da postoji veliki broj gena koji utiču na fizičke sposobnosti, pri čemu svaki od njih ima uticaj koji nije veći od 3 ili 4 odsto. Po svemu sudeći, postoji oko 50 gena koji su od nekog značaja za fenotip elitnog atletičara (pod fenotipom se podrazumevaju vidljive fizičke i biohemijske karakteristike organizma koje su određene genetičkim sastavom i uticajem okoline). Geni mogu, takođe, uticati i na telesne reakcije koje se odigravaju tokom i posle treninga. Izgleda da postoje dva gena sa odlučujućim uticajem na sposobnost povećanja količine krvi koja se svakog minuta ubacuje iz srca u telesnu cirkulaciju. Prvi od ta dva gena je titin koji učestvuje u određivanju brzine mišićne kontrakcije, tj. skraćenju dužine mišićnih vlakana, dok je drugi 5B za koji se veruje da transportuje velike molekule kroz želatinoznu masu u ćelijskom telu. Želatinozna masa je poznata i kao citoplazma. Kad bi treneri mogli proveriti kako izgleda genetička mapa svakog od učesnika treninga, onda bi sa lakoćom mogli napraviti program rada za svakog pojedinca. Osim toga, lako bi videli da li među svojim pitomcima imaju i nekog potencijalnog šampiona. Uzmimo eritroprotein (EPO), protein koji povećava broj erikrocita u krvi i zbog toga bitno utiče na zasićenost krvi kiseonikom. Koncentracija kiseonika u krvi se može lako povećati na više načina, od kojih se oni najefikasniji smatraju ilegalnim, bar u profesionalnom sportu, dok se kod treninga na velikim visinama gde se zbog manjka kiseonika telo stimuliše da povećava sintezu EPO legalan. No, posedovanje pravih gena i njihovih varijanti ne mora biti sve što je potrebno za šampionsku slavu. Mora se uzeti u obzir, pre svega, efikasnost stvaranja i korišćenja energije na nivou telesne ćelije. Mitohondrije koje su mala energetska postrojenja, koriste energetsko gorivo, dakle glikogen i mast. Kod nekih ljudi je ova potrošnja savršeno efikasna, dok se kod drugih to isto gorivo pretvara u toplotu, što je, inače prirodna funkcija i jedan je od glavnih načina kojim se odražava stalna telesna temperatura. Efikasnost mitohondrija u tesnoj je vezi sa delom sveta iz koga ste potekli: one su najefikasnije u ljudi čije je poreklo iz toplih klimatskih regiona (Afrika), a najmanje u onih sa severa, budući da je severnjacima potrebno stalno nadoknađivanje toplote koja se gubi u hladnoj okolini. Vrlo efikasne mitohondrije za koje mnogi misle da predstavljaju ključ uspeha u sportovima izdržljivosti, imaju i svoju tamnu stranu. One stvaraju više slobodnih kiseoničkih radikala, pogotovu ukoliko se proizvedena energija ne iskoristi. Osoba koja jede dosta čokolade, a po ceo dan sedi u kancelariji, a pri tome ima izuzetno efikasne mitohondrije, stvaraće preterane količine slobodnih kiseoničkih radikala. Zbog toga, ta osoba koja je odlično genetički predisponirana za efikasnu proizvodnju energije, postaje žrtva degenerativnih bolesti, raka i preranog starenja. Mislim da je ovo svako mogao i od ranije naslutiti, jer nije nikakva retkost da nekad vrlo poznati sportisti, po povlačenju u miran život, podležu problemima o kojim se sad uveliko govori. U ovo je ubeđen i Daglas Valas iz Centra za molekularnu i mitohondrijalnu medicinu iz Irvina u Kaliforniji. On kaže da oni koji su rođeni sa genima za energetsku superefikasnst, imaju malo izbora i da se mogu spasti od toksičnog dejstva slobodnih kiseoničkih radikala samo ukoliko energiju neprekidno troše. Da Lens Armstrong, recimo, nikad nije trenirao, njega bi prosečan biciklista danas mogao pobediti samo posle dužeg i ozbiljnog treninga. A da bi neko ozbiljno trenirao, potrebna mu je mentalna čvrstina i pobednički nagon, što je kod Armstronga bila glavna odlika. Da li će gomile ljudi na Jelisejskim poljima još neki put videti biciklisti poput Lensa Armstronga niko ne zna jer i pored optimalne fiziologije, i podrške velikog tima trenera, nutricionista i naučnih savetnika, ništa nije sigurno na dugu stazu. Mora se izgleda imati gen. Najbolji gen jeste onaj gen psa mešanca, čija je glavna odlika želja za preživljavanjem i pobedom. To je možda najvažniji faktor od svih ostalih.