Teror mladosti

Neka bude zabeleženo: živimo u vremenu terora mladosti i uspešnosti. Biti star postalo je gotovo neučtivo, baš kao i nemati sve zube u glavi. A počelo je to gotovo neprimetno. Živeli smo u svetu četrdesetogodišnjaka kada se pojavila Fransoaz Sagan sa svojim romanom Dobar dan, tugo o osamnaestogodišnjoj junakinji koja je preokrenula svet. Nekako isto u to vreme pojavio se i DŽems Din koji je pomeo u zapećak sve starije od dvadeset, a za njim su došli na red „Bitlsi”, dugokose “bube” iz Liverpula, posle kojih više ništa nije bilo isto. Najpre se pojavila takozvana moda za mlade. Do tada, mladi su nasleđivali iznošenu odeću od starijih generacija; još uvek mi je u sećanju očev „prevrnuti” grombi kaput. Cipele su se dobijale dva puta godišnje, u proleće, letnje, i u jesen, zimske. I dan-danas kada ih kupujem, to predstavlja pravi događaj za mene koji sam sklon trošenju novca bez žaljenja. Cipele su ozbiljna investicija, trauma iz mladosti. Uz „modu za mlade” počela su da se otvaraju i mesta u koja sedi ne zalaze. Diskoteke su zamenile sirote starinske igranke subotom uveče, kafići bircuze s ćoška, a butici posivele prodavnice odeće u čijim su izlozima muve crkavale od dosade. Otpočeo je sveopšti teror mladosti. Čovek koji u pedesetoj ostane bez posla, teško će moći da ga pronađe na drugom mestu. Za mlade rade filmske kompanije i diskografske kuće, o njima se brinu timovi psihologa i sociologa, čitav svet okrenut je prema njima baš kao prema razmaženoj deci koja neće da jedu drukčije nego kad se hrane u liftu. Za razliku od vremena kada se za stolom u kući najpre sipalo u dedin tanjir, danas je i ta privilegija pripala mladima. Evo ishoda naše stare pobune protiv građanskog društva! Pripadam, naime, pokolenju odraslom u sivim vremenima teget i braon odela s uredno svezanim kravatama. Mi, tadašnji buntovnici bez razloga, prezirali smo iz dubine duše mesta u Beogradu na koja se nije moglo ući bez kravate, smatrajući to čistom malograđanštinom. Danas u ovom gradu, kao krajnji rezultat naših pobuna, ne postoji nijedno mesto za koje je potrebno imati kravatu da bi se ušlo u njega. I po najotmenijim klubovima sede dripci u trenerkama ultravioletnih boja i s nabudženim patikama za koje bi bio potreban oružni list. Živimo u svetu bez formalnosti. Tako nam i treba! Zanimljivo, danas kao da sve postoji u isto vreme; nemoguće je definisati stil epohe. Na ulicama postoje istovremeno i veoma kratke mini suknje i one gotovo do zemlje; veoma uske pantalone, tako reći „frulice”, i „zvoncare” širokih lepršavih nogavica, ramena sakoa su istovremeno i široka i veoma uska, baš kao i reveri na njima, a o broju dugmića i da se ne govori. Starci su napustili svoje teške zimske kapute i sada idu u obojenim naduvanim jaknama, dok su im na nogama raznobojne patike. Živimo u doba sveopšte demokratizacije mode i načina odevanja. Kad uđete u izvesne godine, što za čoveka vaših godina i nisu neke godine, najpre primećujete da su vam novine sve dalje a ruke sve kraće. Tačnije, što je čovek stariji, slova su mu sve sitnija a problemi sve krupniji. Uputstva za upotrebu lekova, na primer, toliko su sitno štampana da ih mogu, bez lupe, pročitati samo mladi i zdravi, kojima lekovi nisu ni potrebni. Ipak, ta ćoravost ima i dobre strane: onome ko ne vidi najbolje, sve žene su lepe, a svet je neprestano u ružičastoj izmaglici. Srećom, najveći deo života proveo sam po kafanama, pa jelovnike ne moram da čitam: znam ih napamet, od hladnih predjela do potpisa upravnika restorana. Nevolja je jedino kada mi neko naruči škampe na buzaru, a ja u belim pantalonama. Kako očistiti gambora a da ne prsne crvena buzara na pantalone – fleka koja se jedino garantovano vadi makazama. Usput, događaju mi se razna čuda. Jedanput sam izlazeći iz aviona na aerodromu u Dubaiju, držeći stalno na oku nekog hodžicu sa belim turbanom koji se ukrcao u Beogradu, prošao nekoliko pasoških i carinskih kontrola i našao se (niko ne zna kako i na koji način), na ulazu za avion za DŽedu, odakle me je u poslednjem trenutku vratila moja žena, inače stjuardesa. Naravno, starost ima i svojih velikih prednosti; na plažama ne morate da skačete u more sa smrtonosnih visina, da ronite ili da plivate leptir stilom da biste osvojili nečije srce. Možete mirno da otplivate do prvog čamca i da sve vreme ostanete u vodi držeći se za konopac od sidra. Ne morate da budete ni šarmantni, niti da osvajate mlade lepotice; dovoljno je samo da pomislite da vam mogu biti unuke. Svakog jutra šetam svog psa Arčija po parku, a niko ne zna da u stvari on vodi mene, a ne ja njega. Šetam tako s njim oko jezera na Adi ciganliji kad me zaustavi neka postarija dama: Momo! – uzviknula je i stala ispred mene. Posle nekoliko časaka, pošto je utvrdila da je nisam prepoznao, upita me da li znam ko je ona. - Je li to neki kviz? – pokušavam da se izvadim. – Ako je kviz, šta dobijam ako pogodim? - Ne, ne... – kazala je dama – hajde, reci mi ko sam. - Kako, ko si, u pitanju je znači, kriza identiteta. Ideš po svetu i pitaš ljude ko si? Najzad, ona mi reče svoje ime. Bila je to moja prva ljubav. Razgrnuo sam vreme i ispod njegovih naslaga otkrio drage sivkaste oči iz 1956. - Ništa se nisi promenila! – kazao sam stavljajući na nos jedne od naočara iz džepa. - Ti jesi! – rekla je okrećući se na peti i otišla.