Kradljivci duše

U srpskoj kulturi niko ozbiljnije, upornije, ali i produktivnije ne bavi se srpskom avangardom i srpskim poetskim modernitetom od Gojka Tešića. Rezultat toga je i nekoliko antologija, hrestomatija, studija i monografija, među kojima se možda ponajviše izdvaja upravo objavljeno Otkrovenje srpske avangarde, koje daje presek ovog dinamičnog razdoblja srpske književnosti. Na srpskoj književnoj avangardi je i magistrirao i doktorirao. U svemu čime se bavio postizao je najbolje rezultate; drugi put nisu mu davali da ponovi isti uspeh. I oni koji ga ne vole, priznali su da je njegova „Književna reč” (1980-1984) bio najbolji književni list u bivšoj Jugoslaviji, i, kao takav, bio u rangu sličnih evropskih literarnih publikacija. No, i pored toga, nisu mu dali da bude glavni urednik „Dela”. U svim izdavačkim kućama sedeli su njegovi prijatelji, ali nisu ga zvali da bude urednik; tek 1995. postao je to u „Narodnoj knjizi” (potpisujući sad već kultne biblioteke „Pojmovnik”, „Slučaj”, „Novi kontekst”, „Kraj veka”). Mnogi u sadašnjem političkom establišmentu, kojima je otvorio stranice „Književne reči”, okrenuli su mu leđa. Nikada nije brinuo svoju brigu, vodio je razne polemičke ratove. Posle svega, kaže da nema razloga za skromnost i da bi, da su mu dozvolili, bio „srpski Malro”; važio je za najozbiljnijeg kandidata za ministra kulture, ali vrh njegove stranke, iz nekih razloga, nije hteo da ima svog Malroa u današnjoj vladi. Sprečen da u mladosti započne akademsku karijeru na beogradskom Filološkom fakultetu, od pre neku godinu je vanredni profesor srpske književnosti XX veka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. „Otkrovenje srpske avangarde”, knjiga prva, znači sledi serija knjiga na istu temu? - Biblioteka je bila i ostala moj najznačajniji hram duhovnosti. Krajem šezdesetih godina, u Užicu, kao gimnazijalac otkrivao sam svet srpskog poetskog moderniteta. Otkrio sam, potpuno zadivljen kao čudom, ono što je eksperiment, zaoštrenost, uzmicanje kanonu, nešto drugo od nametane poetske tradicije. I tek dolaskom na studije jugoslovenske i svetske književnosti, poznanstvo sa velikim srpskim pesnikom Vaskom Popom i, nešto kasnije, sa blistavim esejistom Radomirom Konstantinovićem (preko kultnih serijala na Trećem programu Radio Beograda „Radomir Konstantinović prelistava časopise” i „Biće i jezik”) – avangardna poetska praksa postaje moj istraživački svet, moja poetička paradigma. Dijalozi sa ovom dvojicom velikana srpske pesničke umetnosti, mojim i najvažnijim učiteljima iz predmeta „Pesnička modernost”, takođe su bili svojevrsno otkrivanje srpske avangarde. Tako sam, dakle, ekovski rečeno, ušao u avangardnu pesničku šumu, šumu po kojoj i dan-danas hodim tragajući za neobičnostima, inovacijama, lomovima, eksperimentima, prevratničkim duhom... Da li je moguće da ova knjiga ima tako uzbudljivu izdavačku avanturu? Trebalo je da se pojavi daleke 1991. godine, a tek je sada pred nama. Šta se dogodilo? - Do sada sam kao urednik u nekoliko biblioteka, kod nekoliko izdavača, potpisao nekoliko stotina knjiga, a eto izlazak svoje, paradigmatske knjige, iz moje, smem li reći, stvaralačke radionice, čekao sam skoro dve decenije. Možda zvuči neverovatno, ali je priča o njoj doista neobična. Upravo zbog toga sačinio sam životopis knjige, dat na kraju Otkrovenja srpske avangarde, i u njemu opisao nesvakidašnje izdavačko putovanje: od Zagreba-Rijeke, preko Sarajeva, napokon u najtragičnijim vremenima, devedesetih godina, stiže u Beograd u kome, kod izdavačke kuće „Rad”, čami od 1995. godine. Na pitanje o tom zašto je ova knjiga tako dugo čekala dan objave, verujte mi, nemam valjan odgovor, ali znam da će ona, svakome ko je uzme u ruke, otkriti neki novi, zaboravljeni književni svet. Uočeno je da svaka vaša knjiga ima neku dodatnu priču. Zašto? - Svaka knjiga nastaje u određenom kontekstu, u nju su upisani mnogi moji prijatelji – i zašto, konačno, ne priznati ko to sve ispisuje moju/tvoju knjigu. Pripadam, usuđujem se reći, onom veoma malenom krugu istoričara književnosti koji ukazuje na svaku književnu činjenicu koja je bitna za temu. To će, neki, zlurado tumačiti; uostalom, to je njihova stvar. Međutim, ja bih, sada i ovde, progovorio i o onim tamnim stranama koje se ispisuju uz neke knjige koje nešto otkrivaju, pomeraju, provociraju. Dakle, o onome što mi se čini karikaturalnim, i meri se sa neprimerenošću, ružnim, nemoralnim: sasvim odgovorno tvrdim da u našoj sredini postoji jedan krug sumnjivih a autoritativnih, i do te mere moralno spornih, proučavalaca književne umetnosti koji se s lakoćom dokače tuđeg otkrića i, da prevedem na jezik svakodnevice, elegantno i otmeno vas pokradu. Moji poslovi su veoma česta „žrtva” pred nasrtajem tih „vrednih” poslenika. Ukazaću na jedan detalj (verujte mi, ima ih mnogo!): do 1990. nijedan tumač Dnevnika o Čarnojeviću nikada nije citirao, jer to nije znao, da je Crnjanski štampao sumatraistički San u „Misli” 1920. godine, znači, pre objavljivanja knjige; to svoje otkriće objavio sam u zborniku „Serbia i komentari”, a posle toga nekim umnim i učenim „tekstolozima” nije palo na pamet da u svojim komentarima ukažu na taj detalj. E, zato u mojim istraživanjima njeno dostojanstvo fusnota ima ravnopravan status sa tekstom... Zar nije smešno u svakome poslu izigravati Kolumba posle Kolumba, pa i u ovom našem. Dakle, sa nekim proučavaocima imate sporove... - Nemam ja nikakve sporove. Jedino što mogu reći, u ovoj sredini vlada neobična stvaralačka klima: ako se nekome učini neko otkriće posve uzbudljivo, pokrašće vas da ne trepnu, a vi se samo bunite, i nikom ništa. Ja radim svoj posao, a lopovi i hulje, pa bili oni i književni, na svome su zadatku! Kad smo već započeli priču o krađama i prekrađama, ukazaću vam na jednu beskrupuloznu, skandaloznu, verovatno najkriminalniju. Nedavno je u Rumuniji osvanula Srpska avangarda. Poezija i manifesti, antologija Miljurka Vukadinovića, u izdanju “Princeps edita” iz Jašija. Jednostavnim sravnjivanjem nepristrasan čitalac može lako utvrditi da je ovo samo skraćena verzija moje antologije koja se pojavila 1993. godine u izdanju novosadskih „Svetova” (izbor autora, tekstova, ikonografskog materijala!). Valjda da se Vlasi ne dosete, „svojoj” antologiji ovaj učeni smutljivac dodaje manifeste koji su objavljeni koju godinu kasnije u almanahu „Avangarda”, u okviru celine s naslovom Vasionski samovar a pod naslovom „Srpska avangarda: poezija i manifesti”. Kao što možete uočiti, i naslov je ukraden. Ne samo da je ovaj beskrupuloznik pokrao mene, to je učinio i sa izborom iz srpske avangarde i prevodom uglednog rumunskog prevodioca Jovana P. Radina (objavljeno u časopisu „Vatra”). Da skratim: za ovakvu vrstu rabote narod ima samo jednu odrednicu – „klasičan lopovluk”, za koji bi se u civilizovanoj zemlji moralo odgovarati. Da li se stvari završavaju samo na ovom slučaju? - Taman posla! Mislim da bih mogao napisati uzbudljiv tekst o tome kako sam otkrivao i kako su sve to isto drugi „otkrivali” (a da pri tom nisu znali gde su izvori – jer su oni mahom u Sveučilišnoj i nacionalnoj biblioteci Hrvatske u Zagrebu, a u kojoj, naravno, oni nikada nisu boravili). Mnogi su, dakle, potkradali građu koju sam, eto već skoro četiri decenije sabirao u jedan ogroman korpus (samo je delimično objavljen!), a da nikom nije padalo na pamet da kaže odakle preuzima te činjenice! Zanimljiv je fenomen, da budem malo ciničan, nije pokradeno ono što još uvek nisam objavio, a odnosi se na sveukupni korpus avangardnih tendencija na prostoru bivše Jugoslavije (već godinama čeka na objavljivanje izbor iz slovenačke, hrvatske i avangarde Mađara u Jugoslaviji!) – usuđujem se reći da je ta građa znatno bogatija od svih dosadašnjih istraživanja u tim sredinama. Svakako je i ovaj detalj veoma indikativan. Svojevremeno sam se, daleke 1990. u Parizu, sa Petrom Živadinovićem, tadašnjim izuzetnim direktorom KIC-a Jugoslavije, dogovorio o izradi Rečnika avangarde u Jugoslaviji (uz mogućnost priređivanja velike izložbe). Taj veliki, kapitalan poduhvat je, nažalost, sprečen zbog znanih političkih razloga! Ali se desilo nešto zanimljivo. Pošto nisam od onih koji skriva svoje nove planove, pohvalim se jednoj koleginici u Institutu za književnost da pripremam navedeni rečnik, ona otrči svojoj prijateljici istoričarki umetnosti i saopšti joj supervažnu vest, i odmah potom one sastavljaju tim koji će raditi velike poslove na istoimenoj temi – bilo bi otužno, da nije jadno i smešno! I tako dalje, i tako dalje! Znači, avangarda je baš avangardna tema za različite poslove? - I ovo je, očigledno, važna tema za raspravu. Da li vi znate da je najveća količina, da tako kažem, materijala, slika, i raznovrsne građe koja pripada korpusu srpske avangarde i neoavangarde jednostavno prodata raznim belosvetskim kolekcionarima, i da je to izuzetno umetničko blago izmešteno van granica nesrećne zemlje Srbije? Tragično! - Da, baš tragično. A ova kultura je u poratnim godinama imala evropsku neoavangardnu scenu u svakom smislu! Znana je činjenica kako je devastiran fond Marka Ristića koji je on zaveštao Gradu Beogradu (odnosno Univerzitetskoj biblioteci, koja ga je odbila) – a to je mogao biti, sasvim sigurno, jedan od najznačajnijih muzeja svetskog nadrealizma (ne, dakle, samo srpskog!) i srpske avangarde u celini. I šta se, napokon desilo: na svu sreću, ono što se spasiti moglo, pohranjeno je u Arhivu SANU, to jest u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, čiji je Ristić bio krvni neprijatelj. Crnjanski bi rekao „komedijant slučaj”! I ko je odgovarao za nestale slike velikih evropskih avangardnih majstora, za nestanak pedesetak pisama Andre Bretona, i ko zna čega još sve ne. A u Ristićevom stanu, predviđenom da bude muzej, baškari se jedan od radikalskih čelnika (a njihove su brige, radikalske, zaboga, prevelike za očuvanje nacionalnih vrednosti, nacionalne baštine. Sic!). I skandalozno, i sramotno! Vaša knjiga, zasad, daje najpouzdaniji pogled u ono što je istorija srpske književne avangarde... - Možda. Ipak, ja znam da je to samo jedan pogled, i da je taj pogled sačinjen samo od jednog segmenta koji je dostupan čitaocima, dok ostali čekaju na objavljivanje. Još jedan detalj kazuje koliko je moja bitka oko avangarde bila, nadam se da neće i ostati, donkihotska. Početkom devedesetih godina Književna zajednica Novog Sada dobila je dosta novca za objavljivanje višetomne hrestomatije posvećene srpskoj avangardi (pripremljen rukopis, i tehnički je bio obrađen za štampu, veoma je dugo bio kod ovog izdavača). I ništa od toga, novce je pojeo mrak, priređivač nije dobio ni prebijene pare, knjige nisu izašle iz štampe. Već treću godinu pokušavam kod Grada Beograda, da bar jedan segment tog projekta bude objavljen pod naslovom Proza srpske avangarde u tri knjige. Eto, pojaviću se ponovo na konkursu za kapitalna izdanja, a to jeste sigurno izdanje te vrste – nemam razloga za lažnu skromnost... Videćemo. Ova knjiga, rekoh, neobične izdavačke istorije, jeste bar zanimljiv i u prezentaciji činjenica, ipak, dragocen književnoistorijski uvid u blistavu tradiciju srpske avangarde. Ako smem da primetim, vaša priča o avangardi, a i sama struktura i forma vaše knjige, naročito ona vizuelna, kao da je izašla ispod šinjela zagrebačkog profesora Aleksandra Flakera? - Naravno da jeste! I to je činjenica na koju sam izuzetno ponosan. Uostalom, normalno je da čovek u svakom poslu ima mogućnost najboljeg izbora. I, prirodno je, opredeljuje se za najvredniju školu u kojoj bira najboljeg profesora. Moja istraživanja srpske avangarde paradigmatski je odredio (i u teorijskom i u književnoistorijskom smislu, čak i vizuelnom) profesor Aleksandar Flaker. Ova knjiga i jeste neka vrsta „kopije” profesorove kapitalne studije Ruska avangarda, i svake druge njegove knjige. Uzgred, da se pohvalim: drugu knjigu Ruske avangarde kao urednici potpisujemo Velimir Visković (hrvatski izdavač je „Profil” iz Zagreba) i ja sa srpske strane (izdavač je, najverovatnije „Čigoja štampa”) – želja profesora Flakera je da se pojavi hrvatsko-srpsko izdanje, dakle u koprodukciji – i biće takođe u umetničkom smislu veliki događaj. Rusko izdanje će se uskoro pojaviti. Ima li bekstva od avangarde... - Gde god da sam, ja sam u avangardi, jer ja tradiciju srpske literature posmatram iz ugla moderniteta, od evropskog i najvećeg srpskog prosvetitelja Dositeja do današnjih dana... Kad neko nekoliko decenija posveti određenom fenomenu književne umetnosti, onda je obavezan da tu priču uobliči u najpoželjniju i najkorisniju celinu: antologijama, zbornicima, studijama – jednom rečju knjigama koje će potonjim proučavaocima književne modernosti otvoriti neke nove vidike. Avangarda stanuje u mom „Pojmovniku”, i tu je zauzela značajno mesto. Ima je u mome okruženju na svim stranama. U tom smislu, čini mi se da je Beograd jedan od važnih evropskih centara istraživanja/proučavanja avangarde. Tako bi, bar, trebalo da bude, iz više, i to uvek, opravdanih razloga. I Vinaver je vaša večna tema, ali vas u priči povodom nedavnog „Festivala jednog pisca”, čini mi se, nema. Pojavljuju se neki drugi kojima je ovaj pisac uzgredna tema... - Vinaver je moja višedecenijska tema u svakom smislu. Nisam pratio priču o doista izuzetnom, neponovljivom, kulturnom događaju u Beogradu kakav je bio „Festival jednog pisca”, posvećen Stanislavu Vinaveru, pod nazivom „Svet je velika knjiga”. Ja sam sve učinio što se moglo učiniti za ovu, ponavljam, blistavu manifestaciju Kulturnog centra Beograda: istresao sam sve što sam imao u svojoj arhivi, rukopise, ilustracije, podatke itd. Ono što mi se čini, možda, posebno važnim – objavio sam jednu veoma provokativnu knjigu sa simboličkim naslovom Citat Vinaver, koja jeste najdinamičniji i najuzbudljiviji deo Vinaverovog festivala, ona ostaje, ona je do sada izazvala eruptivne reakcije oduševljenja. Da ne zaboravim, ona je samo manji deo prvobitno pripremljenog materijala; u prelomu je ostao znatan deo takođe, na svoj način, neobično živog, blistavog, čudesnog štiva koje se može, ako se, naravno, pribave sredstva, uskoro pojaviti kao druga knjiga serijala... A da li me ima u priči povodom ove manifestacije, sasvim je nebitno. U Požarevcu je izašla još jedna važna Vinaverova knjiga Odbrana pesničkog modernizma. Dakle, ja sam sasvim u priči Vinaver, u priči koja, odnedavno, s razlogom, ima dubok simbolički nazivnik „FAJL VINMIR”, fajl koji u jednom čudesnom zajedništvu stvara prostor za uobličavanje Vinaverovih sabranih dela. Zamislite mogućnost, da i ovaj velikan, konačno, ima svoja sabrana dela! Zar to nije najlepše, najvrednije i najvažnije?