Život je obim mere

Imao je nepunih šesnaest godina kada je profesionalno zaigrao na sceni profesionalnog pozorišta u Prokuplju. NJegova prijateljica iz tih gimnazijskih dana, gospođa Milena Milosavljević Krikio iz Brisela, udovica ambasadora EU Alda Krikia, oslovljava ga sa Gašo. Duško se ne seća zbog čega su ga u gimnaziji tako zvali, a od drugara iz rane mladosti pominje i kolegu Uroša Glovackog koji ga je i odveo u pozorište. Posle Prokuplja otišao je u Smederevo, potom u Beograd gde je upisao Akademiju. Počeo je da igra u Jugoslovenskom dramskom, ali je ubrzo usledila uloga na filmu – igrao je mladog šegrta pored gazdarice Mire Stupice u “Stojanu Mutikaši”. I tako je te 1953. godine dobio prvu Zlatnu arenu na prvom, tada nacionalnom filmskom festivalu u Puli. Igrao je potom još malo u Narodnom pozorištu, ali, uloge su pristizale i film je postao njegov konačan izbor. Do danas. Svoje uloge meri trocifrenom brojkom, a nagrade dvocifrenom. Igrao je kod velikana kao što su bili Fedor Hanžeković, František Čap, Radoš Novaković, ili kod nekada najzaposlenijeg Veljka Bulajića. Rad sa Lordanom Zafranovićem doneo mu je prijateljstvo sa ovim rediteljem koga jednostavno zove Lokica: “Lokica je divan čovek, fantasta, pesnik, i sjajan reditelj. On nasnima toliko lepih stvari da posle ima problem u montaži. Jedino me čudi da njega niko nije uzeo da igra na filmu, jer sam uveren da bi odlično igrao.” Za ovih šest decenija igre i više od 50 godina rada samo na filmu, postoji li reditelj sa kojim niste radili? - Nisam igrao kod Emira Kusturice, mada je trebalo da radim Andergraund, ali ne znam šta se desilo. Takođe sam bio predviđen da igram i kod Gorana Markovića, ali je bilo normalno da tu ulogu dodeli svom ocu, što ja razumem i to nije razlog da ga manje cenim. Desilo se da sam tek sada, u njegovom poslednjem filmu, zaigrao prvi put kod Slobodana Šijana, na primer. Danas vam nedostaju kolege sa kojima niste samo zajedno snimali, već ste se i družili? - Imao sam kolege sa kojima sam se družio u kući, u kafani i na poslu. To je bila moja velika prednost. Kažem bila, jer, nažalost, većina njih više nije među živima i osećam veliku prazninu bez Janeza Vrhovca, Jovana Rančića, Pavla Vuisića, Aleksandra Petkovića, Dragomira Felbe, Žike Pavlovića... Ti ljudi su voleli da se druže van posla. Kad god bismo sedeli u kafani, a to je bilo često, niko od njih nije voleo ni dozvoljavao da se priča o poslu. Čak se događalo, kad neko od poznanika krene da priča o filmu, Pavle Vuisić je umeo da kaže: „Odlazi od stola, ovde se pričaju druge stvari.” Ja nisam bio tako grub, ali jednako nisam voleo da se van posla priča o onome što radimo. Sedeli smo u kafani na duge pruge, bez agresivne potrebe da neko nekoga u nešto ubeđuje. Inače, prve godine kada sam došao u Beograd upoznao sam Pavla Vuisića i Janeza Vrhovca. Sa Janezom sam se kasnije okumio i bili smo veoma bliski. Pavle me je odmah doveo kod sebe u kuću, a njegova majka me pita zbog čega sam tako mršav. Pavle na to odvrati: „Kako da ne bude mršav kad ovde nema ni oca ni majku, nema ko da mu spremi da jede.” Tako je on meni redovno donosio sendvič koji je bio gabarita za njega. Išli smo zajedno u lov i to su bili posebni doživljaji. Toliko godina ste radili na filmu, a nikada niste bili deo nekog klana. Kako ste to uspeli da izbegnete? - Nisam o klanovima mislio ono što se pod tim u većini slučajeva podrazumevalo. Uvek sam na to gledao kao na afinitet pojedinih ljudi koji bi se po tom principu okupljali. Sve počinje zajedničkim afinitetom, što ne znači da se posle ne upletu i interesi. Moj klan su bili moji drugari. U jednom trenutku, snimatelj Aleksandar Petković i ja smo formirali preduzeće Film danas, i proizveli smo više od 30 igranih filmova. Danas mislim da smo nas dvojica više hteli da teramo inat velikim profesionalnim kućama kao što je, pre svega, bila Avala film, da budemo konkurencija Centar filmu, zbog čega nas nisu baš mnogo podnosili. Međutim, mislim da je mene na filmu održala pre svega moja disciplina. Svako voli spremnog glumca koji ne pravi probleme na snimanju. A ja sam spadao u takve profesionalce. Kao veoma mladi snimili ste svoj prvi film „Stojan Mutikaša” i za tu ulogu dobili ste Zlatnu arenu na prvom tada Jugoslovenskom filmskom festivalu u Puli. Kako je bilo igrati ljubavnu scenu sa Mirom Stupicom? - Bilo je onako kako samo može mlad glumac da se oseća – zaljubljeno u Miru, jer mislim da smo tada svi bili pomalo zaljubljeni u nju. Reditelj Fedor Hanžeković mi je objašnjavao da je Mira u toj sceni zaljubljena u mene, a ne ja u nju, pa ne treba ja da je gledam zaljubljeno, već obrnuto. Međutim, svi su videli da sam ja privatno bio zaljubljen u nju. Posle sam lepo radio i sa drugim koleginicama, posebno sa Milenom Dravić jedan težak film, Ale retur, po scenariju Dragoslava Mihailovića. Radili ste puno koprodukcionih filmova, posebno su vam bili naklonjeni nemački reditelji. Kako to da niste nastavili karijeru u inostranstvu? - Nemci su me šezdesetih godina gledali u nekom filmu i desilo se da je umro glavni junak neke, u to vreme veoma popularne kriminalističke serije. Zvali su me da preuzmem tu ulogu. Nisam znao jezik, ali oni su odvojili tri meseca da učim tekst, čak su i pristali da se moja uloga nadsinhronizuje, ako treba. U to vreme, bilo je mnogo sukoba sa ustaškom emigracijom u Nemačkoj. Imao sam jednog poznanika, visokog službenika Udbe i raspitao sam se kod njega kakve bih probleme mogao da imam ako odem u Nemačku da radim. Malo kasnije me je odveo kod svog prijatelja, koji je dobro poznavao ovu problematiku, i tu sam saznao šta bi sve moglo da me čeka ako prihvatim taj posao. Treba znati kakvo je to vreme bilo i kako je svako ko je odlazio na rad u Nemačku u startu bio sumnjiv. Odlučio sam da ne idem i prihvatio poziv Františeka Čapa. Da li ste imali neko neprijatno iskustvo tokom snimanja u Nemačkoj pre i posle odbijanja ove velike uloge? - Ne, ali desilo se da smo jedne nedelje, tokom nekog snimanja u Nemačkoj, Stole Aranđelović, Boris Dvornik, Slobodan -Lobi Dimitrijević i ja otišli u restoran na ručak. Bilo je podne, goreo je veliki luster, a u ćošku je sedelo jedno društvo i govorilo našim jezikom. Čuli su i oni nas, posebno Borisa koji je uvek glasno govorio. Ućutali su i počeli neprijateljski da gledaju u nas. Nije bilo nikakvog kontakta, ali je došao konobar i predložio nam da što pre jedemo i idemo. Sutradan smo saznali da je u društvu u ćošku sedeo Branko Jelić, tadašnji glavni organizator ekstremne ustaške emigracije. Kad god bih snimao u inostranstvu, jedva sam čekao da se vratim kući, Imao sam otpor prema tom svetu. Da li zbog nepoznavanja, ili straha, ne znam, ali uvek mi je samo ovde bilo dobro. Nije to zbog nekog patriotizma, već zbog osećanja da je to moja mera života. Da nisam gladan, da ne kisnem, da me ništa ne boli, da imam prijatelje. A imao sam uvek i više od toga. Pa, ipak, posle 60 godina glumačkog rada, možete li se pohvaliti imetkom stečenim na filmu? - Nisam stekao ništa više od stana i penzije, ali smo moja porodica i ja živeli sasvim solidno. I kad je bilo velikih para na filmu, kada sam od novca koji dobijem za jednu epizodu mogao da kupim ondašnji mercedes, ja sam ih slatko trošio u kafanama. Nikada nisam mislio da sam ugrožen, a kad god bi bila kriza na filmu, ja bih pobegao na selo kod majke. Tamo sam imao hranu i cigarete, i ništa mi više nije trebalo. Nije me dodirivao nikakav luksuz, nisam imao potrebu da gomilam novac, niti da se razmahujem nekim materijalnim dobrima. Danas je na ceni da budeš bogat, ali ja jednako mislim kao kada sam bio mlad. I ne vidim da sam nesrećan zbog toga. Naprotiv. Žao mi je samo što više nisu živi moji drugari sa kojima sam onako lepo bonvivanski proživeo život u kafanama, u lovu, u druženju, u razgovorima...Za mene su važni doživljaji i to je ono što ne može da se potroši, što ne može da se zaboravi, što ne može niko da mi otme. Na primer, pesnik Steva Raičković je bio oženjen, i jedino nedeljom je ručao sa svojom suprugom Bojanom. Družio sam se sa slikarom Slavom Bogojevićem i sa mnogim beogradskim ikonama onog vremena, kako bi rekli današnjim jezikom. Oni su bili moj imetak u pravom smislu te reči. Koliko su vam značila priznanja, nagrade, dobre kritike? - Nisam čeznuo za nagradama. Dobijao sam, ili su me i mimoilazile, nisam vodio evidenciju o tome. Imao sam dobre i loše kritike, a važne su mi bile samo one od ljudi čije sam mišljenje uvažavao. Desilo mi se jednom da sam za ulogu u filmu Dan četrnaesti, Zdravka Velimirovića, u kritici u Studentu dobio nulu, a kritičar je napisao da nisam propustio ni tu priliku da upropastim ulogu koja mi je dodeljena. Potpis: M. M. Mene to baš nije mnogo pogodilo, ali moja familija je poludela, neka moja braća su htela da idu da ga nađu i da ga biju. Mnogo vremena kasnije, saznao sam da je to napisao čovek sa čijim bratom Boletom sam bio dobar prijatelj, a navodno je to uradio jer sam mu oteo neku žensku. Niti znam koja je ženska u pitanju, niti sam imao posla sa njegovom ženskom, ali on je to napisao, pa neka je njemu na čast. Naravno, mislim da su preterivali i kada su me hvaliti, Jednom sam pročitao „Duško Janićijević je sišao sa Kopaonika, i popeo se na Himalaje.” Lepo je, veoma lepo o mojoj ulozi u filmu Praznik pisao Bogdan Tirnanić. Kad smo već kod te uloge, u Puli, a kasnije i u Nišu, te godine vam je izmakla nagrada jer ste igrali četnika. Danas je teško zamisliti tu vrstu političke rigidnosti? - U Nišu mi je predsednik žirija, makedonski književnik Slavko Janevski, uoči saopštenja o nagradama, rekao da se zalagao da dobijem najviše priznanje za ulogu u filmu Praznik Đorđa Kadijevića, ali je rečeno da četnik to ne može da dobije. I on je morao da se složi s tim. To vreme apsolutne političke podobnosti na filmu je, ipak, kratko trajalo. Nije me to mnogo pogodilo, jer više je to ilustracija opštih odnosa i situacije u kojoj smo živeli, nego nešto vezano za mene lično. Kao prvi dobitnik Zlatne arene bili ste pozvani na proslavu 25 godina Festivala u Puli, ali ostalo je u pamćenju da ste iz nekih nepoznatih razloga bili ignorisani. Znate li danas zbog čega? - Ne. Bio sam specijalan gost, ali sam tretiran kao nepoželjan gost. Napravljen je dokumentaran film o tom događaju, napravljena monografija, ali moje ime nije bilo nigde spomenuto. Mira Boglić, u to vreme vodeća hrvatska filmska kritičarka, videvši to neprimereno ponašanje prema meni, napravila je sa mnom intervju i insistirala je na tom incidentu. Isto je uradio i Ivan Hetrih, koji je sa mnom uživo napravio emisiju od sat vremena koja je išla na hrvatskoj televiziji i gde je takođe insistirao na neprimerenom tretmanu koji sam imao od strane rukovodstva pulskog festivala. Ni danas ne znam šta se desilo i zbog čega je to bilo tako, osim ako se nisam zamerio tada moćnom Fadilu Hadžiću koji me je zvao da igram u jednom njegovom filmu. Međutim, honorar i dnevnice su bili toliko mali da nisam mogao da izdržim snimanje od mesec i po dana u Rijeci, i ja sam odbio ulogu. Mislim da mi on to nije zaboravio. Ja, međutim, nikome nisam loše pamtio, nisam bio zlopamtilo. To me je sačuvalo svih ovih godina u ovom poslu. Mislim da sam ostao zdrav i relativno normalan, da sam imao dobar porodični život, harmoniju u odnosima sa ljudima. Danas imam kćer, zeta, unuke, svi su dobro i zdravi, šta bih više? Život je obim mere koju čovek podnosi. Ja sam svoju meru života uvek poštovao.