Dvojnik

Lepo je imati mnogo čitalaca, pod uslovom da ne telefoniraju piscu. Ali često oni iz najboljih namera okreću moj telefon i pošto me zaduže komplimentom da sam im najdraži pisac, na šta obično odgovaram “hvala, niste trebali”, počinju da iznose neki svoj problem. Najčešće nude uzbudljivu istoriju svog života; šteta je da propadne takva stvar, kažu, pa bi mi je oni ispričali. Može od toga da ispadne roman od najmanje hiljadu stranica, a možda i film za “Oskara”. Jednom rečju, “Rat i mir”! Najpre, sigurno je da im nisam najdraži pisac, jer da jesam, pročitali bi već u mojim knjigama da me niko ne zove pre deset sati ujutru jer ujedam, samo da me puste da još malo odspavam. - Halo, jesam li vas probudio? - Ako ste mislili da spavam, zašto ste me uopšte zvali? Drugi me opet mole da im upišem ćerku na Pozorišnu akademiju, jer je čist genije; treći, da im pomognem da dođu do nekog ministra ili predsednika, a neki mi održe predavanje da su mi ranije knjige bile mnogo bolje... Često mi postavljaju originalno pitanje da li sam ja, u stvari, slikar ili pisac? Srećom, za mene govore da sam akademski slikar i naivni pisac, pošto za pisca zaista nisam učio, a za slikara jesam. - Halo! Je li to Momo Kapor? - Jeste. - Pisac? - Nije! – odgovaram. – Ovde je slikar! - A, je l’ znate telefon pisca? - Ne znam! – kažem. – Ne govorim s njim! Cap, spustim slušalicu, kad evo ga drugi: traži slikara. - Žao mi je – kažem – ja sam pisac, a tog slikara jedva da poznajem. Ne znam ni da li ima telefon, a i ako ga je imao, sigurno su mu ga isključili. Ko uopšte kupuje njegove slike? I tako, sve je počelo naivno sa telefonom, a nastavilo se najozbiljnije u životu... Pisac je prestao da pije, a slikar se ne trezni. Slikaru zabranili da puši, a pisac, furnja li furnja. Slikar se osvrće za mladim lepoticama na ulici, a pisac već odavno lamentira nad prvim ljubavima iz pedeset i neke. Pisac zapenio od političkih svađa, a slikar mudro ćuti, ne meša se. Meša boje. Slikar ljubazan sa svima – pisac ne govori sa pola grada. Jedan živi povučeno, drugog slikaju po svim prijemima i modnim revijama. Jedan štedljiv, a drugi rasipnik – a obojica, jedva sastavljaju kraj s krajem. Zove me stari prijatelj, slikar koji otvara izložbu. Kaže, vratila mu se pozivnica za otvaranje koju mi je poslao pre nekoliko dana, a na njoj piše NEPOZNAT. Dobro, odem ipak na otvaranje, sve stari prijatelji (neke nisam video godinama), bivše i nove lepotice, poljupci u vazduh iznad ramena, tako da mi ne ostane ruž za usne na licu; mnogi se razveli, a drugi se po peti put udali ili oženili – kelneri ne štede na viskiju, znaju me već dugo, i donose mi viski bez leda. Rukujem se, kezim i cmačem, slikaju me fotografi i nameštaju se dugo petljajući oko svojih blendi i bliceva. Slikajte odmah ili nikako! – kažem im. – Ne mogu na licu da zadržim inteligentan izraz duže od dvadeset pet sekundi! A sve vreme mislim na ono NEPOZNAT! Bože, kakav je to iznenadni poklon biti i posle svega nepoznat sa šezdeset osam godina. Ponovo slobodan. Ponovo na početku. Možda u ovom drugom životu i napišem nešto zaista dobro? Kako je to divno odneti ponovo prvu priču ili pesmu u neku redakciju, ući sa strahom u to svetilište i drhtavih kolena pružiti rukopis uredniku! NEPOZNAT! Jedanput davno, u jesen 1967, šetao sam Knez Mihailovom prateći, kao mlad pisac, Zuku Yumhura i Ivu Andrića, u jednom trenutku Zuko zastade baš preko puta poslastičarnice “Međed” i iznenada upita Andrića da li je on, koji važi za najmudrijeg našeg pisca, ikada bilo šta pogrešio u svom dugom životu? Andrić zastade. Nije voleo tako očigledne komplimente, ali ga je pitanje izgleda zbunilo i zaintrigiralo. Ćutao je i stajao tako u sumraku koji je nalivao Knez Mihailovu puzeći od Kalemegdana; mogao sam izbliza da vidim izlizani ovratnik njegovog gospodskog predratnog “barberija”, blagu skepsu i trag gađenja u bori urezanoj u ivici usana, a zatim je izgovorio rečenicu koju ću pamtiti do kraja života: - Jesam, pogrešio sam! – kazao je tihim, pomalo nazalnim glasom. – Pogrešio sam što nisam objavljivao pod pseudonimom! Zaista, čovek potroši najmanje pola života da bi bio poznat i da bi ga vi znali, da bi ostatak svojih dana proveo bežeći od svih u mišiju rupu. Kakav apsurd! Najslavniji od svih pisaca, grof Lav Nikolajevič Tolstoj, 1910. beži peške iz Jasne Poljane, čak i od svoje žene Sofije, koja mu je bezbroj puta prepisivala lepim krasnopisom “Rat i mir”, da bi ispustio dušu u osamdeset drugoj godini života na železničkoj stanici Astapovo, u spavaćoj sobi otpravnika vozova. Da li je umirući i osluškujući monotoni zvuk otkucaja morzeovih znakova iz kancelarije otpravnika vozova poželeo da bude nepoznat mužik, jurodivi, božjak, hodočasnik na prašnjavom drumu, niko i ništa? Beogradski pisci razlikuju se od ruskih klasika najviše po tome što ostavljaju svoje žene pre nego što napišu “Anu Karenjinu” ili nešto slično.