Umeo je da ubedi svakog da baš njemu peva

Svojim čarobnim glasom i neverovatno dopadljivom ličnošću, tenor Lučano Pavaroti dirnuo je u srce milione ljudi. Smatraju ga najpopularnijim operskim pevačem još od vremena legendarnog Karuza. I Karuzo i Pavaroti zaista su, svaki za sebe, imali savršeno prepoznatljivu boju glasa: Pavarotijev je najviše ličio na tečno, svetlo srebro, Karuzov na tamnu i gustu bronzu. Još nešto im je bilo zajedničko – neutaživa žeđ za nastupima, ekspanzivna i otvorena priroda i, što je najvažnije, sposobnost da ubede svakog u publici da samo za njega pevaju. Celog života Pavaroti je ostao vezan za svoje rodno mesto, Modenu. NJegov otac, pekar, imao je izuzetno lep tenor koji je dominirao u crkvenom horu. Pavaroti je često odavao priznanje svome ocu i svim onim podsticajima koje je dobio u mladosti, od roditelja, porodice i prijatelja, u skromnom ali raspevanom okruženju. Porodična legenda kaže da se sa četiri godine peo na sto da bi iz punog glasa pevao “Žena je varljiva”. Rado se sećao jednog od svojih prvih putovanja van Italije kada je kao član modenskog Rosinijevog hora 1955. godine pobedio na međunarodnom takmičenju horova u Langolenu. Mladi tenor je učio kod Ariga Pole i Etora Kampogalijanija (Kampogalijani je bio i učitelj Mirele Freni, Pavarotijeve sugrađanke i drugarice iz detinjstva, sa kojom je docnije često sarađivao, kao i sa njenim mužem, Nikolajem Đaurovom). Godine 1961. profesionalno je debitovao kao Rodolfo u Boemima. Ubrzo mu je to postala najomiljenija uloga. Nisu prošle ni dve godine, a njome je potpuno osvojio Kovent garden, zamenivši u poslednjem trenutku Đuzepea di Stefana. Ta uloga je bila kao stvorena za njega: sa dugačkom maramom oko vrata, bujne kose i visok, zaista je delovao kao mladi pesnik; što je najvažnije, njegovo visoko C je bilo nenadmašno. Već dogodine je, međutim, pokazao da može da peva i sasvim drugačije uloge; pojavio se kao Idamante u Idomeneu, dokazujući da Mocarta peva s istom onom lakoćom sa kojom peva i najpopularnije italijanske operske arije. Pavarotijevi kritičari su još tada tvrdili da mu nedostaje ozbiljno muzičko obrazovanje, i da je njegova sposobnost čitanja partiture prilično ograničena. On sam je doduše bez oklevanja priznavao da je nekoliko uloga naučio slušajući. NJegova karijera možda nije bila posebno stilski bogata, ali je repertoar birao sa izuzetnom pažnjom. Zato je taj čudesni glas i očuvao više od četiri decenije. Veliku tehničku sigurnost gradio je na čvrstim osnovima belkanta. Pevao je Belinija i Donicetija, lakše Verdijeve uloge i Pučinijevog Rodolfa, čitav niz godina pre no što je počeo da prelazi na teži repertoar: isprva su to bili Toska i Turandot, a potom Đokonda, Trubadur, i onaj drugi Rodolfo, iz Lujze Miler. Čak i kada bi posegnuo za dramskim materijalom, uvek je uspevao da zadrži neverovatnu glasovnu fleksibilnost svog glasa, pa je odmah posle Otela pevao Nemorina iz Qubavnog napitka. Izuzetno značajna godina u njegovom životu bila je 1965, kada se prvi put pojavio u milanskoj Skali, u Boemima; u Americi je debitovao u Majamiju, kao Edgardo u Lučiji od Lamermura, sa Yoan Saderlend. Tada je rođena ideja da njih dvoje krenu na veliku australijsku turneju. Godinama kasnije Pavaroti je imao običaj da kaže da je ta turneja presudno uticala na njegovo tehničko usavršavanje. Više se nije plašio ni najtežih uloga. Tako je došlo do izvođenja koje mu je otvorilo vrata svih svetskih operskih kuća – Kći puka u Kovent gardenu 1966. godine. Devet visokih C u prvoj Tonijevoj ariji i čarobni legato u drugoj bili su dovoljni da mnoge novine osvanu sa naslovom “Nova zvezda je rođena”. Jedan za drugim osvajao je američke teatre, uključujući tu Metropoliten, kuću u kojoj će u karijeri pevati ukupno 376 puta, od 1968. do 2004. godine. Ulogom Rodolfa postao je ljubimac njujorške publike, a u Metu su se utrkivali ko će posebno za njega da postavi neku predstavu. Godine 1973. počela je Pavarotijeva saradnja sa čikaškom operom, koja je prvo donela još jedno izvanredno izvođenje Rodolfa. Potom su krenule i druge uloge – Edgardo, Kavaradosi, Nemorino i Vojvoda od Mantove iz Rigoleta, kao i Rikardo iz Bala pod maskama; plod te saradnje bila je i jedna od najtežih uloga koju je Pavaroti ikada pevao na sceni – Radames u Aidi. Posle Čikaga, pevao ga je i u Metropolitenu, San Francisku i Skali. Od sredine 80-ih godina Pavaroti je počeo znatno više vremena da posvećuje koncertima, od kojih je mnoge pevao na stadionima i arenama širom sveta. Bilo je cinika koji su tvrdili da se za koncerte odlučuje zbog toga što to podrazumeva najmanji mogući broj proba i velike honorare. Ipak, pre će biti da je njega privlačila mogućnost da ga uživo sluša veliki broj ljudi; u mnogim prilikama, broj slušalaca premašivao je sto hiljada. Tako je bilo i one julske večeri 1990. godine u Hajd parku kada je potpuno zaustavljen londonski saobraćaj, a 150.000 do gole kože pokislih ljudi sedelo prikovano za sedišta, uživajući u njegovom glasu. Tokom 90-ih godina izveo je šest koncerata pod zajedničkim nazivom “Pavaroti i prijatelji” prikupljajući novac za decu u Bosni, Liberiji, Kambodži i Tibetu i pevajući sa Bon Yovijem, Cukerom, Bonom, Stivijem Vonderom i drugima. Ovi solo koncerti na otvorenom nisu bili originalna Pavarotijeva ideja; pre njega u tome su se iskušali Jusi Bjerling i Yon Makormak. Međutim, novi element koji je doneo baš Pavaroti bila je lavina publiciteta i redovno snimanje tih koncerata. Onda su došla Tri tenora, sa Domingom, Karerasom i Mehtom prvi put u Karakalinim termama u Rimu, kada su prikupljena sredstva za Karerasovu fondaciju za borbu protiv leukemije. “Deka” je prodala više od 10 miliona primeraka tog snimka. Posle Rima, tri tenora su pevala pred finale narednih svetskih prvenstava u fudbalu, u Los Anđelesu 1994, u Parizu 1998. i Jokohami 2002. godine. Pavaroti je organizovao i veliko međunarodno takmičenje za mlade umetnike koje se odvijalo pod njegovim imenom (jedan od laureata bio je i Nikola Mijailović, sredinom devedesetih) pokazujući time koliko je suštinski zainteresovan za pružanje šanse mladim umetnicima. Iz istog razloga vodio je brojne majstorske kurseve. I u poznim godinama Pavarotijevo pevanje zadržalo je većinu onih kvaliteta koji su mu doneli slavu: neverovatno čist tembr, spektakularno siguran gornji registar, izvanrednu dikciju. Istovremeno je potpuno odgovarao popularnoj predstavi o italijanskom tenoru, kao čoveku koji voli muziku, žene, vino, fudbal, konje i testeninu. Ogromna bela maramica i sat na lancu bili su nezaobilazni rekviziti. I osmeh koji ga nije napuštao. Niko u naše doba nije učinio toliko za dovođenje nove publike u operske kuće. NJegova “Nessun dorma” neće nedostajati samo znalcima i poklonicima opere, već i velikom broju onih koji nikada u životu nisu kročili u pozorište, a ipak su, zahvaljujući Pavarotiju, dokučili ponešto od te lepote. (The Times) Priredila i prevela Qiljana Nedeljković