Zatvori oči, sledi psovka

Red koji je pre nekoliko meseci naizgled uveden u vezi s prikazivanjem reklamnih blokova na televizijskim kanalima, danas suštinski krše sve televizije sa nacionalnim pokrivanjem. Republička radiodifuzna agencija nijednoj od tih televizijskih kuća nije uputila javno upozorenje kao vid najstrože kazne u rukama regulatornog tela za taj svemoćni medij. Tek kad smo se navikli da posle reklama sledi “promo” blok kao najava najatraktivnijih emisija i da se, iako surovo dugačak, blok reklama na većini kanala ipak emituje samo jedanput u toku serije, dva puta u toku filma i tako dalje, Republička radiodifuzna agencija uvela je novo pravilo, na prvi pogled restriktivno, a suštinski ništa principijelnije od prethodnog. Starosna granica koja se preporučuje za gledanje nekog filma, a koja poslednjih dana stoji u crvenom krugu u uglovima malih ekrana, još je jedno od pravila RRA koje može, a ne mora da se primenjuje i još jedna odluka za čije nepoštovanje ne sledi kazna. Fleksibilnost ove odluke proistekle iz Kodeksa ponašanja emitera još je više sadržana u proizvoljnosti koja je ostavljena urednicima filmskih programa da odluče koji sadržaj nije primeren određenom dobu. Jer uputstva RRA ne sadrže precizne smernice za urednike, tako da ovi ne mogu da pogreše kada pre početka filma i na svakih petnaest minuta u toku filma prikažu crveni kružić sa brojem 12, 14, 15, 16 ili 18. Dok bi, s druge strane, mogli biti javno upozoreni ukoliko “za decu neprikladne sadržaje uopšte ne obeležavaju ili sistematski pogrešno određuju granicu uzrasta za koji je neki program pogodan”. Po svojoj volji, dakle, mogu da biraju uzrast, ali će, paradoksalno, biti kažnjeni ukoliko sistematski greše. Ako urednici nemaju propisane kriterijume na osnovu kojih donose odluke, na osnovu čega mogu znati da li odlučujući sistematski greše? I da li RRA treba dati makar i to pravo da upozorava ako prethodno nije napravila klasifikaciju sadržaja? “Kako ne postoji nikakva zakonska regulativa u tom pravcu, svi emiteri kreću od početka”, kaže Ivan Karl, urednik filmskog programa RTS-a. “Klasifikacija se radi tako što se u obzir uzimaju postojeće uputstvo RRA, žanr i tematika filma, postojeća oznaka filma u zemlji porekla, to jest proizvodnje, i oznaka koju film ima u razvijenim kinematografijama i tržištima poput SAD i zemalja EU.” I bez striktnih smernica (mada u RRA tvrde da su sintagme iz Kodeksa “neprikladan sadržaj” i “ugrožavanje maloletnih lica”, dovoljno striktne smernice), moguće je pretpostaviti da je za bilo koji uzrast maloletnika neprimereno prikazivati scene eksplicitnog seksa, vulgarnog izražavanja, brutalnog nasilja. U zavisnosti od stepena eksploatisanja tih “umetničkih sredstava” i granica se uzrasta može, onako ljudski ili roditeljski, pretpostaviti. Ali urednik filmskog programa televizije sa nacionalnim pokrivanjem ne može biti kriv što je granicu spustio na 12, a ne na 18 godina, puštajući domaći triler “Točkovi”, Đorđa Milosavljevića, film previše nasilan i za prag izdržljivosti odrasle osobe. Rukovodeći se evropskim standardima, RRA je odlučila da uvede još jedno pravilo kome, po svemu sudeći, nije doraslo ni to regulatorno telo, ni emiteri, a ni ovdašnja javnost. Britanska komisija za klasifikaciju filmova (British Board of Film Classification), recimo, koja postoji od 1937. godine, a pravila nije menjala od početka osamdesetih, redovno ažurira spisak filmova sa preporukama za emitere. Na tu bazu podataka se oslanja Dragan Jeličić, urednik filmskog programa na RTV Pink. “Mislim da je za RRA bilo važnije da postoji neka oznaka. Bilo kakva. Za sve filmove osim domaćih, pratim postojeće oznake i to britanske, koje su najrestriktivnije. Ali, ne verujem da će to uticati na gledaoce. Osim na najmlađu publiku, koja će, verovatno, biti zainteresovanija za ono što joj se zabranjuje. Pink, u svakom slučaju, samo ponedeljkom pušta filmove pre jedanaest, a u drugim terminima su to dečiji filmovi. Svejedno, čak i te scene koje se zabranjuju moguće je po pravilima opravdati umetničkim razlozima, tako da ne verujem da će se programske šeme televizija menjati, a odluka o tome šta će deca gledati i dalje je na roditeljima”, kaže Jeličić. Nepodoban sadržaj ostaće svakako u kućnim okvirima, kao i nasilne video-igrice ili Internet stranice o kojima roditelji često znaju manje od svoje dece. Kao što o kućnom redu i vremenu odlaska na spavanje osnovaca ne odlučuje RRA ni emiteri. Ali televizijske stanice, svakako, mogu, što većina i čini, sve filmove koji nisu za decu da puštaju posle devet časova uveče. Za roditelje koji brinu o informacijama koje dolaze do njihove dece (onima koji ne brinu ne znače ništa ni starosna granica ni vreme emitovanja filma, a ni kada im deca idu u krevet), poteškoća su još neadekvatno ponašanje i nepoželjne informacije u svim drugim sadržajima televizijskih programa – od reklama sa aluzijama na seks preko rijalitija u kome se samo o seksu i nasilju i govori, do tok šoua u kojima psuju čak i političari. U RRA objašnjavaju da su za sadržaj reklame zaduženi Ministarstvo trgovine i Ministarstvo zdravlja, a da dokumentarni i informativni program treba da budu usklađeni sa Kodeksom ponašanja, a Jeličić priznaje da je, prosto, ovo pravilo bilo najjednostavnije primeniti na prikazivanje filmova. Prilikom donošenja Kodeksa u RRA kažu da su kosultovali slične evropske i svetske akte, ali računaju na olakšice koje će urednici filmskih programa imati otkupljujući filmove od stranih produkcijskih kuća koje gotove proizvode šalju na tržište sa oznakom za minimalan uzrast dece koja mogu da prate program. Sa “Točkovima” i sličnim domaćim filmovima stvar stoji drugačije. Jer oni ne postoje u domaćim bazama podataka, retke koji su prikazivani na stranim kanalima tamošnje komisije su kategorisale, a na domaćim kanalima se pre tretiraju kao obrazovni program. “Uvođenje numerologije samo je polovično rešenje”, kaže Dragan Ilić, psiholog, TV kritičar i roditelj. “Traži se poštovanje forme, ali se malo govori o sadržaju. Morao bih da znam da li film sadrži eksplicitan jezik, scene seksualnog nasilja ili se bavi temama koje nisu za maloletne osobe. Za film 'Bitka za južnu prugu' pisalo je 12 godina, a silovanja, klanja, ubijanja, koliko hoćeš. Ali, to je patriotski film i računa se nekako u istorijsko obrazovanje. Slično je sa većinom partizanskih filmova. Jednostavno, filmove sa određenim sadržajima treba prikazivati u kasnijim terminima, ali je najvažnije za sve biti uz dete dok gleda televiziju. Jer je danas zajedničko gledanje TV programa ono što je nekada bilo čitanje. Ponovo je najveća odgovornost na roditeljima”, kaže Ilić. Urednik filmskog programa na RTV B92 Aleksandar Kostić za sve strane filmove koje emituje ova televizija u potpunosti konsultuje britansku i američku bazu podataka. Sa domaćim filmovima “improvizuje”. “Nemam na šta da se oslonim. Videli smo da se konji kuju, pa smo digli nogu, a nemamo komisiju koja bi procenjivala. Druge zemlje imaju baze podataka, pa čak i u najavama i na teletekstu stavljaju oznake. Desi mi se da stavim znak za neke godine, pa razmišljam da li je trebalo da spustim. A od RRA nemamo nikakve povratne informacije. Bojim se da će biti ista stvar kao i sa reklamnim blokovima. Ne verujem da zabrane te vrste imaju neki uticaj na gledaoce, ali mi moramo biti oprezni”, kaže Kostić. Wegov kolega sa RTS-a smatra da bi najpametnije bilo od uglednih dramaturga, psihologa i istoričara filma sačiniti komisiju koja bi prema jedinstvenim parametrima klasifikovala sve domaće i strane filmove koji dospevaju na bioskopsko, video i TV tržište. Ali, čak i to bi bilo polovično rešenje u slučaju Srbije, jer su, zapravo, izvan i ovih zabrana ostali kablovski kanali u skoro svakom domaćinstvu danas. Jelena Kolo iz RRA kaže da će do okončanja konkursa za dodelu dozvola na lokalnom nivou kablovski distributeri moći da prenose i programe onih RTV stanica koji još nisu dobili dozvole. “Kodeks se odnosi na sve radio i TV stanice koje su dobile dozvolu, ali i na ostale koje su u proceduri za dobijanje dozvola. Savet RRA će prilikom dodele dozvola ceniti njihov rad u skladu sa Zakonom i drugim aktima agencije”, kaže Kolo. Zakon o radiodifuziji i njegov deveti član, o zaštiti maloletnika, osnova su za donošenje Kodeksa o ponašanju emitera. Zakonski i granica seksualnih sloboda je spuštena na 14 godina, a u nasilnim video-igricama odlično se snalaze deca predškolskog uzrasta. Ne može škoditi potreba Radiodifuznog saveta da promeni takvo okruženje maloletnika. Ali da ta dobra namera ne bi postala svoja suprotnost, u nju bi najpre morali da poveruju oni koji je stavljaju na papir i oni koji je sprovode.