Povratak u Varvariju

Onaj ko je u pozorišnom izvođenju ili filmskoj ekranizaciji Šajtinčevog Hadersfilda pronašao bar nešto za sebe trebalo bi svakako da zaviri i u ovu knjigu. I to ne samo zbog činjenice da se jorkširski gradić iz naslova i ovde pojavljuje kao jedno od brojnih mogućih i nemogućih mesta dešavanja, nego pre svega zbog iskustva drugačijeg, ličnijeg i čini se beskompromisnijeg, pa stoga delom nesumnjivo i verodostojnijeg, očekivanjima manje podložnog kazivanja o svakodnevici i snovima ovdašnjih izgubljenih generacija. Žanrovski varljivim podnaslovom označen kao “Manifest vedrog pesimizma”, Vok on! je zapravo fragmentarni, poluautobiografski roman pisca-dramaturga izrazitog, mada ne isključivo i samo urbanog, rok-senzibiliteta; ali isto tako bi se moglo reći i da je to neka vrsta fikcionalizovanih memoara, pisanih u rasponu od nekoliko godina i, prema završnoj belešci, na magistralnoj relaciji “Veliki Bečkerek – Velika Britanija”. Bivajući više od puke dosetke, ova duhovita napomena čitaoca u isti mah upućuje na tematsko i problemsko središte knjige. Iznutra raspet između Evrope i domovine, tj. zavičajnog Banata, između civilizacijskog Legolenda koji se “ne dâ izdržati” i inkriminisane Varvarije od koje se ne može umaći, Šajtinčev narator-memoarista, taj “prokleti pionir druga Tita i Divljeg zapada”, ispisuje, drugim rečima, jedno koliko aktuelno i u izvesnom smislu angažovano, toliko i intimistički prisno i samorazračunavajuće bespoštedno štivo. Patos verodostojnosti i kulturološka senzibilnost su, dakle, najvidljiviji aduti ove intrigantne knjige koja toliko drži do efekta iskrenosti da, paradoksalno, povremeno mora da balansira na samoj ivici predvidljivosti, recimo tamo gde insistira na opštim mestima generacijskog doživljaja srušenih iluzija. S druge strane, retko gde u novijoj srpskoj prozi srećemo tako uverljivu i sugestivnu, dakle opravdanu upotrebu opscenosti, psovki i drugih ekspresivnih krajnosti, čak i onda – ili možda baš onda – kad zvuče prenaglašeno, upotrebljenih saglasno rok i pank nasleđu na koje se oslanja (K. Kobejn, S. Višous i dr). Daleko pre nego probitačne (is)povesti o ljudskim kandžama i nagrađivane pornografske fantazije o ovovremenskim Crvenkapama, ovo je, reklo bi se, pisanje koje je na tragu autentičnog kulturnog revolta prema svim oblicima socijalnog povlađivanja i udobnosti. Otuda beletristički najznačajniji učinak Šajtinčevog nekonformizma predstavljaju upravo nepredvidljive i nestereotipne erotske fikcije koje ne završavaju na uvek isti način, već same sebe rastaču, neumitno ukazujući na onaj egzistencijalni manjak ili zjap iz kojega su i nastale. Nešto slično važi i za pustolovno-fantastične maštarije, u kojima klasične mitološke reminiscencije prerastaju u satirično-groteskne prizore savremenog života, a očuđene slike detinjih uspomena u hroniku nenajavljenih, ali i neizbežnih prijateljskih smrti. Pojavljujući se kontrapunktski, kao protivrečno utopijski izraz otpora despotiji takozvane stvarnosti, ove “eksplozivne” epizode i fragmenti legitimišu sasvim osobenu i moćnu imaginaciju, zbog zanatsko-tehničkih ograničenja možda nedovoljno uočljivu u žanrovski drugačijim ostvarenjima Uglješe Šajtinca. Čitalac koji ne podlegne estradno-komercijalnim navikama i koji s dovoljno otvorenosti oslušne glas ove nezatomljive uobrazilje, imaće zauzvrat priliku da u njoj pronađe neke od najekspresivnijih i najlepših stranica nove srpske proze što u sebi na zaista redak način stapaju pobunu i nostalgiju, oporost i rafinovanost, verističku sirovost i poetsku nežnost. A kada shvati da je citat na engleskom, iz kojeg je “istrgnut” i naslov dela, u stvari uzet iz himne navijača “Liverpula”, i da se zaustavlja neposredno pre onih slavnih stihova, koji savetuju “hodaj sa nadom u srcu / i nikad nećeš koračati sam”, čitalac knjige Vok on! razumeće, po svoj prilici, završne pohvale peripatetičkom prisvajanju ravnice, ali i to o kakvom sub(verzivno) kulturnom, “vedrom pesimizmu” je ovde uopšte moguće govoriti... Čak i posle povratka u Varvariju... Čak i nakon sumatraistički “lake” i dvosmislene spoznaje o tome da su, ma gde bili, svi oni izvan “jata” među sobom povezani iskustvom suštinskog progonstva i stranstvovanja u svetu.