Voja i Boris se još dogovaraju

NJujork nije zbližio Vojislava Koštunicu i Borisa Tadića, niti je približio njihove stavove o raspisivanju izbora – i predsedničkih i lokalnih. Predsednik Republike i premijer videli su se samo jednom i to uoči razgovora sa Albancima sa Kosova i Metohije. Ruku na srce, bilo je otopljavanja. Vrh DSS-a je bio zadovoljan načinom na koji je Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova, ukazivao na nelogičnosti u planovima Albanaca sa Kosmeta. Pat pozicija povodom predsedničkih izbora je razumljiva. Izbori nemaju presudan uticaj na odluku o statusu Kosmeta, ali su ključni u preraspodeli moći i određivanju puta kojim će se kretati i država i društvo, naročito društvo Srbije. Najočiglednije je to bilo kada je DSS pokušao da poturi Skupštini Srbije izjašnjavanje o NATO-u, iako je istovremeno govorio da o tome treba da odluči narod na referendumu. Vrh DSS-a je hteo da natera Tadića da pristane na nešto što će tek postati partijska politika Koštuničine stranke. Bio je to pokušaj da se Tadiću nametne politika DSS-a. Pokušaj k'o pokušaj, kao onaj Tadićev da se DSS zakune da neće da sarađuje sa radikalima. Da je to učinio, Koštunica bi preuzeo politiku DS-a. Pošto nema dogovora Tadića i Koštunice o predsedničkim, lokalnim i pokrajinskim izborima, prirodno je da se taj muk na linijama između predsednika i premijera popuni medijskim razmenjivanjem poruka. Učinio je to ponovo Dragan Đilas, ministar i partijski šef DS-a za Beograd, rekavši “Večernjim novostima” da razlike u stavovima oko predsedničkih izbora neće srušiti vladu i da bi on voleo da se razdvoje lokalni i predsednički izbori. Pokušao je i da objasni šta je u stvari mislio kada je rekao onomad u “Kažiprstu” B92: “Ako Tadić nije predsednik, Koštunica nije premijer.” Suština je tumačenja da to nije bila pretnja, nego slikanje činjenica, u svakom slučaju Koštunica je “kul”, Đilas se sa njim dogovorio sve što je trebalo u tri sastanka koji su trajali svaki po 10 minuta. U Đilasovoj priči je malo novog. I DS i DSS su i dosad govorili da ne moraju da budu istovremeni i predsednički i parlamentarni izbori, iako bi i jedni i drugi imali i razloge za suprotno rešenje. Na istovremenim izborima lokalni šefovi DS-a bi onoliko koristili Tadićevu popularnost – predsednik bi podigao broj glasača stranci. Upravo zato DSS-u ne bi odgovaralo da izbori budu istovremeno jer nemaju svog predsedničkog kandidata. Ali, ako su istovremeni izbori, DSS može da traži ono što “Blic” navodi ovih dana: ako hoćete da podržimo Tadića na predsedničkim izborima, hoćemo da naš čovek bude gradonačelnik Beograda. Kakogod, DS i DSS su rekli da su za odvojene izbore. Razlika je što bi prvi predsedničke izbore ove godine, a lokalne naredne, a DSS bi uradio obrnuto. Da pokušamo da razumemo ovu razliku. U takozvanom demokratskom bloku postoji stereotip da njemu odgovaraju izbori pre odluke o statusu Kosmeta, za koju radikali već znaju da će biti otimačina 15 odsto teritorije. Zato izbore treba održavati pre odluke o Kosmetu. Sledeći ovaj stereotip, Tadić je, na svoju i Koštuničinu želju, radio na tome da se u Srbiji prvo održe izbori, a da se potom obnaroduje Ahtisarijev plan. Dobili su što su želeli, i što je samo Koštunica iskoristio. Sada, kada Tadić želi isto, Koštunica mu uskraćuje ono što je dobio za sebe, uz pomoć Tadića. Iz stereotipa raširenog u takozvanom demokratskom bloku jasno je da Tadić računa da mu je pobeda nad Tomislavom Nikolićem sto odsto garantovana ako su izbori pre odluke o statusu Kosmeta. Može Tadić da pobedi na izborima i posle odluke o Kosmetu. Ali to je “golub na grani”, a svakom političaru je neuporedivo draži “vrabac u ruci”. Zato Tadić želi izbore pre odluke o Kosmetu, za koju se verovalo da će biti doneta 10. decembra. “Ako je išta izvesno, onda je izvesno da je 10. decembar relativizovan kao dan odluke”, kaže jedan član iz tima Srbije, koji je prošle nedelje boravio u NJujorku. Savetnici Koštunice i DSS-ovi ministri i funkcioneri su i pre puta u NJujork tvrdili da odluka neće biti doneta 10. decembra, ali da postoji šansa da Amerika jednostrano prizna uslovljenu nezavisnost Kosmeta u prva dva-tri meseca naredne godine. Iz toga se zaključivalo da je DSS “nameštao” Tadića na izbore posle odluke o Kosmetu, priželjkujući ili jezivo tesnu pobedu Tadića ili minimalnu pobedu Nikolića. Jezivo tesna pobeda Tadića dala bi prilike Koštunici da tvrdi da Tadić nikada ne bi postao predsednik bez podrške takozvanih narodnjaka. Predsednik DSS-a bi time predsednika DS-a odenuo u ruho ceremonijalnog predsednika Srbije koji se osmehuje ali ne odlučuje ni o čemu, a ministre iz DS-a bi upregao u sopstvene političke ciljeve. Koštunica bi uvećao moć i u drugom slučaju, ako pobedi Nikolić. Ministri iz DS-a bili bi manji od makovog zrna, a ni Nikolić ne bi mogao da se mnogo razmahne. Ne samo da nema ta ovlašćenja u Ustavu, nego je i Koštunica više nego dobro uspevao da suzbije i na zakonu zasnovanu moć državnih funkcionera koji nisu iz njegove stranke. Uz to, Nikolić bi nevoljno pristajao čak i na poniženja, poput izbora za trodnevnog predsednika Skupštine, samo da bi bio u blizini Koštunice. Nema kraće prečice za Nikolićev cilj da “legalizuje” sopstvenu stranku. Radikali to još nisu uspeli za razliku od socijalista, što je samo još jedno od “ludila” srpske političke scene. Predstavu da želi Tadiću da “slomi vrat” stvorio je Koštunica odbijanjem da podrži želju koalicionog partnera o datumu raspisivanja predsedničkih izbora. Iako javnost, što bi rekli kreatori javnog mnjenja Srbije, ima pamćenje kao protočni bojler, njen veliki deo još se seća Koštuničinog šestog principa kao njegove date reči “Ja premijer, ti predsednik”. Ako obećate podršku partneru, vaša je obaveza da je date onda kada je partner traži, a ne kada se vama ćefne. Možda je Koštunica to i uradio u razgovorima u četiri oka (Tadić i Koštunica) ili u osam očiju (Koštunica, Tadić i njihovi šefovi kabineta Aleksandar Nikitović i Miodrag Rakić). Možda je u tim razgovorima Koštunica i rekao Tadiću da su interes i države i demokratije i Srbije i DSS-a da Tadić bude predsednik, kako NIN-u poverava saradnik predsednika Srbije (potvrdu nismo dobili sa druge strane jer su Koštunica i Nikitović na putu, a njihovi saradnici za odnose sa novinarima žive u uverenju da potpisnik ovih redova ne postoji pa mu ne odgovaraju na telefonske pozive i poruke). Međutim, ni Tadić, kao ni radikali, nema preterano razloga da veruje Koštunici. Kako tvrde u DS-u, Koštunica nije ispunio obećanje o istovremenim parlamentarnim i predsedničkim izborima početkom ove godine. A SRS će kada god mu zatreba da ponavlja kako je Koštunica prevario Nikolića u dužini trajanja njegovog mandata predsednika Skupštine. Da bi mu se verovalo da želi Tadića na mestu predsednika Srbije, Koštunica mora da udovolji Tadićevom zahtevu za održavanje predsedničkih izbora. To je jedini način. Sve drugo je podsticanje priče da hoće da mu “slomi vrat”. Ako Koštunica bude potvrđivao predstavu o sebi kao večnom čekalici, da li Tadić može da ga natera da pristane da predsednički izbori budu pre Nove godine? Prvo, potrebno je da Tadićevi ljudi pripreme neophodne zakone za te izbore. Dragan Šutanovac, ministar odbrane, već je Vladi Srbije dostavio zakone o odbrani i vojsci. Ako ostali ministri ne budu imali primedbi, ti zakoni za 15 dana mogu na usvajanje u Skupštinu Srbije. Završavaju se i zakoni o spoljnoj politici i predsedniku Srbije. Ova četiri zakona, koja su po Ustavnom zakonu potrebna za održavanje predsedničkih izbora, mogu biti doneti za tridesetak dana, osim ako Koštunica ne bude rekao da zakoni nisu dobri. Tada može doći do preglasavanja na vladi. Moguć je i njen pad, ali je sasvim izvesno da niko u vladi to ne želi. Najmanje je to želja Koštunice i Mlađana Dinkića, naročito ako pogledaju istraživanje CeSID-a po kome takozvani narodnjaci imaju 13 odsto, G17 – 4 odsto, LDP – 9 odsto, DS – 29 odsto i SRS – 33 odsto. Naravno da nije zec u grmu zvanom “Koštunica-Dinkić”, nego u grmu “Tadić”. Dakle, pitanje je da li Tadić sme da pripreti Koštunici rušenjem vlade ako premijer ne poštuje svoj šesti princip. Odgovor nije jednostavan iz najmanje dva razloga. Prvo, Tadić je u strahu od vlade Koštunica-Nikolić častio Koštunicu mestom premijera. I mnogo više od toga. Sedam meseci posle izbornog poraza, Koštunica vlada kao da je pobednik. DS, koji je najjača stranka u takozvanom demokratskom bloku, ne kontroliše ni tajne policije (kontroliše ih DSS) ni finansije (G17 i DS), ni medije (najviše DSS). Štaviše, posle dogovora da direktorska mesta u javnim preduzećima podele između sebe DSS i DS, a da G17 puste samo u upravne odbore, Tadić je velikodušno rekao da i Dinkić treba da ima kontrolu nad nekoliko javnih preduzeća. Već je napisano da je time platio ono što je mogao da dobije za d`abe – Dinkićevu podršku na predsedničkim izborima. Drugo, nije nimalo dobro da rušite vladu samo zato što neće da raspiše predsedničke izbore pre krajnjeg roka koji predviđa Ustavni zakon, a to je 31. decembar. Ipak, vreme tera Tadića da odluči. Ako ne odluči, ako ne dobije Koštuničinu podršku za svoje želje, mnogo rizikuje. Jedno je nezadovoljstvo u stranci, koje je sasvim sigurno već i sam čuo. Drugo je brujanje javnosti koja pita da li je Tadić samo lepo vaspitan gospodin ili je i nemoćan da ostvari svoje želje. Za političara je užas da ga dožive nemoćnim. Da nije tako, možda bi radikali danas vladali u Srbiji. Ali ne vladaju jer ni posle izbornih pobeda nisu uspeli da dođu na vlast. Zato mnogi drugi put nisu glasali za njih. Uostalom, u Srbiji se smatra mudrošću rečenica koju je jedan seljak izgovorio Vuku Draškoviću: “Glasaću te kada dođeš na vlast.” Tadić zna kako je 2004. godine odlučio da se kandiduje za predsednika kada su mu i Koštunica i Dinkić rekli da ga neće podržati. Tadić je pobedio, a Koštuničin i Dinkićev kandidat Dragan Maršićanin je bio katastrofalan – četvrti. Tadićev partijski drug je ovog novinara uveravao: “Boris je odlučio – biće izbora.” Tadićev saradnik i dugogodišnji prijatelj je rekao: “Ako postoji volja većine, biće predsedničkih izbora.” Da li to znači da ste ubedili Koštunicu? - Rekao sam, volja većine. Onda kažete da ste napravili dogovor sa radikalima? - Ne. Radikali su rekli da će uvek izaći na izbore. Može ovo da liči i na hrabrenje samog sebe i na dobru priču za medije i na podsticanje Tadića. Ali, ako Tadić i bude rekao Koštunici “Hoću izbore za predsednika – odmah”, mora da kaže i da hoće lokalne izbore u roku koji propisuje Ustavni zakon. Ako to ne uradi, ličio bi na čoveka koji neće prijateljima da plati turu pića u kafani.