Prvi dijalog, stari sukobi

NJujorški skup svetskih lidera, upriličen povodom početka 62. zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija učinio se zgodnom prilikom da se Srbija i kosovski Albanci privedu za pregovarački sto i, moguće, privole da postignu obostrano prihvatljivo, kompromisno rešenje decenijama dugog igrokaza sa pevanjem, pucanjem, sahranama, te svakojakim drugim znamenitostima svojstvenim najboljim tradicijama balkanskog političkog i etničkog prepucavanja. Dvadesetak spratova iznad saobraćajnog haosa najvećeg američkog grada, te nekoliko ulica dalje od ostalih svetskih lidera, vođi Srba i kosovskih Albanaca održali su prve direktne pregovore u novoj rundi međunarodnog posredovanja u rešavanju kosovske krize, dogovorivši se, u načelu, da ne počnu rat, nastave pregovore, te, ukoliko bude ikako moguće, postignu dogovor prihvatljiv za obe strane. Ako je moguće. Ukoliko, pak, takvo rešenje ne bude ostvarivo, strane će učiniti ono šta moraju. Prethodnih nekoliko rečenica, suštinski, predstavlja rezime dugo najavljivanog sudara dva koncepta ideje o rešavanju kosovske krize, koji je međunarodna zajednica upriličila u najveličanstvenijem gradu na planeti, nadajući se, mada ostaje nejasno zbog čega, da će se dozlaboga udaljene pozicije Srba i Albanaca, na neki volšeban način, približiti u tom Kamelotu sazdanom od neona, stakla i betona. Predigru susreta upriličili su ministri spoljnih poslova šestočlane međunarodne Kontakt grupe, koji su veče uoči pregovora održali jednočasovni sastanak iza zatvorenih vrata jedne od sala u sedištu Ujedinjenih nacija na Ist Riveru, podgrejavši nade posmatrača da bi, ipak, njujorška epizoda pregovora mogla predstavljati kakvu-takvu prekretnicu u jalovomdiplomatskom procesu koji, kako se kome sviđa, traje već dve ili deset godina. Holovima su, spremni za još jedan “ključni” sastanak, tako, prodefilovali golobradi britanski šef diplomatije Dejvid Miliband, njegov ruski kolega Sergej Lavrov, “dama u crvenom” Kondoliza Rajs, nekadašnji šef UNMIK-a, a sada ministar inostranih poslova Francuske Bernar Kušner, predstavnik Nemačke Valter Štajnmajer, Italijan Masimo d’Alema, te neizbežni Havijer Solana, Oli Ren i šef NATO-a Jap de Hop Shefer. Sve skupa, šlajfna teksta, koji, suštinski, nije pružio nikakve ohrabrujuće znake, ni pola dana pred početak “tet-a-tet” pregovora Srba i Albanaca. Uzgred, pomenuto je i da je generalni sekretar UN Ban Ki Mun izvestio skup da je status kvo na Kosovu neodrživ. U delu koji nije obuhvaćen saopštenjem, ministri su se, izgleda, dogovorili da se uzdrže od bilo kakvih izjava koje bi mogle podriti pregovarački proces, poput, recimo, američkih najava “neophodnosti da Kosovo, pre ili kasnije i nevezano za tekući dijalog, postane nezavisna država”. Ili, kako je objasnio američki predstavnik u pregovorima Frenk Vizner: “Stavovi država su dobro poznati, a naš zadatak kao posrednika je da stvorimo preduslove za postizanje kompromisa”. Naravno, ukoliko tako nešto bude moguće. Istini za volju, kosovski problem, od samog početka samita svetskih lidera našao se, iz neobjašnjivih razloga, u zapećku šarolike diplomatske aktivnosti na Ist Riveru, što je u priličnoj meri zaprepastilo čitav niz ozbiljnih zvaničnika. Poput, recimo slovenačkog ministra spoljnih poslova Dimitrija Rupela, čija će država u januaru preuzeti predsedavanje Evropskom unijom i koji je izjavio da je bio prilično iznenađen što sa američkom državnom sekretarkom Kondolizom Rajs nije ni slova prozborio o tom problemu. “Očekivali smo razgovore sa državnim sekretarom SAD Kondolizom Rajs o tom pitanju, ali se čini da se više polaže u rad međunarodne pregovaračke ‘trojke’, koja iskreno radi na pronalaženju rešenja”, rekao je Rupel u pauzi beskrajnih bilateralnih susreta u NJujorku. Za Rupela i premijera Janeza Janšu, takva ambivalentnost najmoćnije žene sveta predstavljala je ozbiljno iznenađenje i zbog činjenice da je Qubljana pokrenula polutajnu, ambiciozno zamišljenu inicijativu usmerenu ka istovremenom rešavanju kosovskog statusa i evropske budućnosti Srbije. “Za Srbiju da se što pre uključi u EU, a za Kosovo da vidimo šta će biti”, rekao je Rupel. Prethodnica srpske delegacije, u sastavu – predsednik Boris Tadić i šef diplomatije Vuk Jeremić – nema nikakve sumnje, dala je sve od sebe da čelnicima svih mogućih i nemogućih svetskih država i organizacija u što boljem svetlu predstavi srpske stavove vezane za rešavanje kosovske krize, pominjući, pomirljivo, brigu “za naše građane Albance”, te pozivajući se neprestano na neophodnost da konačno rešenje kosovske rašomonijade mora, svakako, biti prihvatljivo za sve strane. Jeremić i Tadić su za nekoliko dana održali bezmalo 40 različitih bilateralnih sastanaka, zauzevši, u oštroj međunarodnoj konkurenciji, odlično drugo mesto u intenzitetu komunikacija, odmah iza generalnog sekretara UN, koji je sa ukupno 139 sastanaka za nešto više od nedelju dana, čini se, postavio novi svetski rekord. Za razliku od predstavnika Beograda, koji su pokušavali da zadrže čvrstinu u predstavljanju stavova vezanih za status Kosova, bez da beznadežno pokvare odnose sa međunarodnom zajednicom, kosovske Albance čekao je znatno manji izazov, pre svega zbog izjava zvaničnika čitavog niza zapadnih država da je “nezavisnost, suštinski, gotova stvar”, te da će Priština, dan posle isteka mandata pregovaračkoj “trojci”, odnosno 11. decembra dobiti odrešene ruke da čini šta joj je volja. Albanci su, tako, u NJujork doputovali veče uoči pregovora, ponavljajući da će, ukoliko međunarodna zajednica propusti priliku za odlučno delovanje, uzeti stvar u sopstvene ruke i proglasiti nezavisnost. Ili kako je objasnio premijer Kosova Agim Čeku – Albanci će, ukoliko posle isteka mandata Viznera, Aleksandra Bocan Harčenka i Volfganga Išingera, ne bude postignuto rešenje “uzeti stvar u svoje ruke” i proglasiti nezavisnost. “Jasno smo rekli da ćemo čekati do 10. decembra i da ćemo nakon toga zatražiti akciju međunarodne zajednice. Ako ta akcija izostane, posle tog datuma nećemo dugo čekati – preuzećemo odgovornost i odgovarajuće korake”, rekao je Čeku. Unutrašnji problem albanskog tima predstavlja činjenica da su trenutno dve najsnažnije političke partije – Demokratski savez Kosova i Demokratska partija Kosova, izgleda, već postigle dogovor o postizbornoj koaliciji, čime su dva važna igrača iz pregovaračkog tima, Veton Suroi i premijer Čeku ispali iz trke za zauzimanje kakvog značajnijeg mesta u budućoj vladi Kosova. NJih dvojica su, takođe, najtvrđi zagovornici jednostranog proglašenja nezavisnosti, nasuprot znatno opreznijim novopečenim partnerima Fatmiru Sejdijuu i Hašimu Tačiju, čiji se stav zasniva na protivljenju bilo kakvim potezima bez prethodnog odobrenja međunarodne zajednice, ili bar SAD i Evropske unije. Da li će i kada kosovski Albanci proglasiti nezavisnost još nije sasvim jasno, pre svega zbog najava čitavog niza predstavnika EU da će Slovenija u januaru preuzeti problem statusa Kosova, bar na nekoliko meseci.