Nenad Bogdanović

Pre par godina u svečanoj sali Starog dvora održavao se neki skup kome je prisustvovalo i dosta ljudi van Beograda. Nekolicina nas smo bili sa gostima i razgovarali, stalno pominjući Nešu. Onda je neko od njih upitao “Ko vam je taj Neša?”. ON je upravo silazio iz kabineta, upoznali smo ga sa gostima i rekli im: “To je Neša, naš gradonačelnik.” On je za sve nas, saradnike, bio Neša, obraćali smo mu se sa TI, onako nekonvencionalno, neposredno. A opet – kad god bismo odlazili kod njega na sastanke, dogovore, strepeli smo, imali tremu, ulazili kao na ispit. Takav je bio Neša: neposredan, komunikativan, vedar, ali i neviđeno strog, zahtevan, žestok. NJegov način rada bio je “sistem menadžer”: sagledati do detalja svaki problem, napraviti koncept, utvrditi dinamiku, pratiti realizaciju, analizirati i stalno “dodavati gas”. Sve je hteo da zna, da prati, da bude obavešten. Zahtevao je da mu se do detalja razjasni svaki segment rada. Kad bi on rekao: “E, sad razumem”, znalo se da sledi akcija. NJegovo razumevanje značilo je delovanje. Ubrzo je njegovo razumevanje prelazilo u kreativnost, osmišljavanje efikasnijeg, smislenijeg načina rada.. Prvi veliki posao koji ga je sačekao 2000. godine, bio je obnova komunalnih sistema, uvođenje reda u poslovanju vitalnih službi Grada, obnova gradske infrastrukture. Dugo vremena radio je tako kao da je on bio direktor svih gradskih komunalnih preduzeća. Rukovodstva tih preduzeća su zajedno sa njim savladavala sisteme uspešnog rukovođenja. Kod njega se nije dolazilo na ćaskanje i praznu priču, već sa elaboratima i dokumentima. Nije se mogao dovesti u zabludu. Imao je brzu, matematičku pamet i neverovatno praktičan duh. Davao je precizna i jasna uputstva. Nenad Bogdanović je odlučan bio u tome da Grad Beograd nikome ništa ne duguje, ali i da se Gradu sve dažbine plaćaju... Nije priznavao ni dozvoljavao nikakve nagodbe, kompenzacije, “usluge za uslugu”. Svako je morao da plati svoje obaveze. Koliko njih je pokušavalo da izbegne nadoknadu za gradsko građevinsko zemljište. Nije dozvoljavao. Čak i kad je bilo za škole, za vrtiće, za ustanove kulture. Izdvajali smo iz budžeta za te namene, ali nikakva “prebijanja dugova” nisu dolazila u obzir. “Politika čistih računa” bila je njegova politika. Živeo je u stanu u Pohorskoj ulici veličine oko 70m2, 2001. je prodao taj stan i kupio osam kvadrata veći na Dorćolu. Umesto da se useli krajem 2001, u taj stan se uselio tek krajem 2006. godine, zbog poznatog sistema rada beogradskih građevinara. Skroman stan, osim što su ga Gaga i Neša svojom ljubavlju opremili pažljivo i sa ukusom. O tom stanu se u medijima govorilo i pisalo kao da je dobio na poklon “vile i gradove”. Takve priče kao da su ubrizgavale otrov u njegov organizam. Nenad Bogdanović u suštini nije ni bio klasičan političar. To jest, bio je političar na pravom mestu, bio je menadžer i operativac, kakav je i bio potreban na čelu Grada. Bio je političar u smislu da je za Beograd imao potpuno jasnu viziju i koncept razvoja. Savršeno je poznavao svaki kutak grada, prepoznavao i razumeo potrebe njegovih građana. Kao retko ko imao je istančan osećaj socijalne odgovornosti. Kompletan sistem pomoći i beneficija građanima i kad su u pitanju komunalne usluge, oblast dečje i socijalne zaštite, pomoć najmlađima i najstarijima, osmislio je Nenad Bogdanović. Taj sistem je jedan od najuzornijih u zemlji, ali i šire. Duboko posvećen najvažnijim potrebama građana, Nenad Bogdanović osmislio je koncept izgradnje socijalno neprofitnih stanova i stanova za socijalno stanovanje. On je zabranio da se “dele” stanovi, ali je zato osmislio zakonit, pošten način da građani pod povoljnim uslovima dođu do stana. Građani da, funkcioneri ne! Bogdanović je planirao i velike kapitalne projekte, ali i vodio računa o onim malim koji ulepšavaju život u gradu. Obnova gradskih fasada, projekat “Popravimo zajedno”, uređenje Ade ciganlije, Beogradske tvrđave. Nikog nije zaboravljao. Nerviralo ga je ono “nismo nadležni”. NJegovo je bilo uvek – kako možemo da pomognemo: zdravstvenim ustanovama, nevladinim organizacijama, crkvama, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, fakultetima, seoskim domaćinstvima. Mnogo toga je Nenad Bogdanović osmislio, a sve pratio, sve ga je interesovalo. I najviše od svih radio. Sve je on mogao i ništa mu nije bilo teško. Samo nije mogao da natera sve nas da ga istim tempom, predanošću i energijom pratimo. Zoran Đinđić je jednom prilikom rekao, parafraziram: “Ja ću sve da uradim, radiću 24 sata dnevno, jedino što ne mogu, ne mogu da radim umesto vas.” To je bio slučaj i sa Nenadom Bogdanovićem. Da je mogao da se umnoži, bio bi još uspešniji. On je svima ulivao sigurnost. Na njegovoj sahrani, Branko Cvejić je rekao: “Nenad Bogdanović je bio inženjer sa dušom umetnika”. Ni ja lično nisam upoznala osobu koja je iz sasvim druge sfere obrazovanja, a uz to i političar, koji se toliko interesovao za umetnost, sa toliko razumevanja i posvećenosti kao Nenad Bogdanović. Još od mladih dana su ga interesovali i muzika i film i pozorište i knjige. Bio je redovni posetilac pozorišta, izložbi, neumorni čitalac. Kad smo sagradili Jugoslovensko dramsko pozorište, niko nije bio ponosniji od njega. Kad je Miši Vukobratoviću predao ključeve Pozorišta na Terazijama, on, koji je uvek negde žurio, nije mogao da izađe iz pozorišta. Čitava dva sata šetao je kroz zgradu istinski uzbuđen. Uživao je u dobroj muzici, filmu, pozorištu, knjizi. Qudi iz kulture prepoznali su ga kao takvog i zato je imao toliko prijatelja među njima i zato su oni i bili njegovi veliki poštovaoci. Potpuno sam sigurna da je u istoriji Beograda on bio najštedljiviji gradonačelnik. Troškovi njegove reprezentacije, putovanja, poklona koje je u nekim protokolarnim prilikama morao da uruči, bili su najskromniji. Za ovih sedam godina koliko je bio na najvišim funkcijama u Gradu, ne verujem da je imao više od desetak službenih ručkova i to isključivo u skupštinskom restoranu. Na putovanja je odlazio samo kad bi ga neko od gradonačelnika iz sveta pozvao, i to sa ozbiljnim razlogom.