Obraše se vinogradi...

Prošlonedeljna vest da će Srbija nakon parafiranja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji steći pravo da na tržište Evropske unije izveze 63.000 hektolitara vina bez carinskih ograničenja, obradovala je sve. I nadležne institucije i proizvođače. S druge strane, srpski izvozni kapacitet trenutno je tri puta manji od onoga što odobrava Evropska unija. Prema zvaničnoj statistici, Srbija je tokom prošle godine izvezla na inostrana tržišta tek 19.500 hektolitara vina. I dok se hektolitri koje Srbija prodaje evropskim potrošačima smanjuju, uvoz vina iz ovih država u Srbiju stalno se povećava, pa se u Srbiju trenutno iz Evropske unije godišnje uveze oko 25.000 hektolitara vina. U strukturi uvoza svih pića iz inostranstva vino zauzima dve trećine, odnosno oko 70 odsto, a preostali deo čine ostala alkoholna, bezalkoholna pića i sokovi. U ovdašnjim trgovinama od bezbroj različitih vrsta vina koje se nalaze u ponudi, tek manje od polovine poreklom su iz Srbije. Ali ni to nije sve. Opet manje od polovine tih vina koja nose oznaku da su proizvedena u ovoj zemlji napravljena su zapravo od sirovine uvezene iz Makedonije. Udeo makedonskog vina u Srbiji u ukupnom uvozu vina porastao je sa 70 odsto u 2005. godini na 76 odsto prošle godine, te je 2006. iz Makedonije uvezeno više od 200.000 hektolitara vina čija vrednost je preko 9,5 miliona evra. Jer, kako kažu stručnjaci za vinogradarstvo, ranijih godina bilo je isplativije uvoziti sirovinu iz Makedonije, malo je preraditi, doterati, upakovati i prodavati kao domaće vino, nego gajiti sopstveno grožđe. E, da ova zemlja, kao što se do sada pokazalo u mnogim oblastima, ne kuburi sa pouzdanim statističkim podacima, možda bi se i znalo koliko hektara zemljišta je pod vinogradima i koliko oni vina daju godišnje. Ovako, procene poznavaoca srpskog vinogradarstva kreću se od pesimističnih 15.000 do nerealnih 70.000 hektara vinograda. Darko Jakšić, načelnik Sektora za primarnu proizvodnju i preradu Ministarstva poljoprivrede, kaže za NIN da Srbija, računajući i vinograde koji su zastareli, ima između 20 i 25 hiljada hektara zemljišta pod vinogradima, na kojima se godišnje proizvede oko 1.700.000 hektolitara vina. „To je negde na nivou susedne Hrvatske, ali daleko manje od količine koju proizvode Rumunija i Bugarska. Mi smo sada zapravo na početku. Ovo je nulta faza. Odnosno, ove godine smo na nuli, s obzirom na to da broj novih vinograda nije manji od onih koji se krče, odnosno gase.” A Srbija je polovinom prošlog veka proizvodila četvorostruko više vina nego danas, dok je osamdesetih godina čokota vinove loze bilo tri puta više. I današnje potrebe, kažu stručnjaci, nisu manje. Ili bar su onolike koliko nam priznaje Evropska unija na osnovu domaće statistike, odnosno 64.000 hektara. E sada, da bi u nekoliko narednih godina, odnosno do prijema u članstvo Evropske unije zadovoljila optimalne potrebe ovog i drugih tržišta, u Srbiji svake naredne godine trebalo bi da se zasadi bar 3.000 novih hektara vinove loze, a do sada je sađeno tek oko 300 hektara. Dragoljub Žunić, šef Katedre za vinogradarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu smatra da država mora, da bi podstakla ponovni razvoj vinogradarstva, na prvom mestu pojednostaviti proceduru dobijanja podsticajnih sredstava. „Tačno je da je država, odnosno resorno ministarstvo počelo da radi na projektima podsticaja razvoja vinogradarstva. Ipak, administracija je kao za sve komplikovana, i dosta manjih proizvođača koji konkurišu za manje novčane iznose odustane zbog administrativnih prepreka.” Žunić kaže za NIN da novac koji država daje kroz subvencije jeste značajan, ali mora biti na vreme dostavljan proizvođačima. „Ako oni na proleće sade vinovu lozu, onda bi im bar polovinu namenjenih sredstava trebalo dati odmah, a ne sa godinu dana zakašnjenja.” „Podizanje vinograda je veoma skupa investicija, skuplja od sadnje bilo koje druge voćne vrste. Da biste samo podigli zasade potrebno je uložiti oko 20.000 evra, u proseku, po hektaru. I svake naredne godine trebalo bi investirati još dve-tri hiljade evra. Ali zato je i profit koji se ostvaruje iz ove grane veliki. Ranije se smatralo da je profit ostvaren od jednog hektara vinove loze ekvivalentan profitu sa 100 do 150 hektara pšenice. Danas je taj odnos manji, ali može se reći da je odnos grožđa i pšenice po hektaru jedan naprema pedeset”, kaže profesor Žunić. Milijan Jelić, vinogradar iz Bujačića kod Valjeva, slaže se da je podizanje vinograda skup sport. Od 2002. godine, od kada je rešio da podigne vinograd, u 10,5 hektara zasada, koliko ima sada, uložio je skoro milion evra. A, kaže, tek mu je tri hektara od ovih deset dospelo na rod. Grožđe rađa tek treće godine, a za to vreme neophodno je investirati mnogo novca. „Planiramo da povećamo proizvodnju. I napravili smo novi podrum, većeg kapaciteta. Mi naša vina, uglavnom bela, prodajemo poznatim restoranima, hotelima, kao što je Hajat, zatim marketima poput Rodića, Merkatora, Metroa.” Jelić, čija vina su pored zlatnih medalja za kvalitet na Novosadskom sajmu poljoprivrede, osvojila i dve srebrne medalje na takmičenjima u Beču i Burgundiji, kaže da ima od Ministarstva poljoprivrede obećanja da će dobiti podsticajna sredstva koja iznose oko polovinu potrebnih troškova, ali još uvek nije dobio ništa. Darko Jakšić kaže da Ministarstvo poljoprivrede, koje je ove godine dobilo iz budžeta samo za podsticaj podizanja voćnjaka i vinograda milijardu dinara, očekuje da će ta sredstva svake godine biti veća. „Država jednostavno mora odvajati sredstva za podsticaje poljoprivrednicima koji žele da se bave vinogradarstvom. Mi već sada dajemo subvencije od 12.000 evra po hektaru vinograda, zatim, tu su subvencije za poboljšanje kvaliteta vina, za krčenje starih i podizanje novih vinograda.” Jakšić kaže da država subvencioniše i vinare koji žele menjati sorte, jer ima dosta vina lošijih kvaliteta, koji se moraju zameniti kvalitetnijim vinima. U saradnji sa 11 srpskih banaka, dodaje Jakšić, vinogradarima su ponuđeni i povoljni krediti za podizanje vinograda u iznosu od 5.000 pa do čak 200.000 evra. Godišnja kamata je tri odsto, a pozajmljeni novac vraća se tek nakon pet godina. Da se u Srbiji proizvode uglavnom vina lošijeg kvaliteta potvrđuju i podaci da najveći udeo u proizvodnji imaju stona vina, preko 65 odsto. Kvalitetna vina su zastupljena sa oko 20 procenata, dok vrhunska vina zauzimaju manje od 15 odsto ukupne proizvodnje u našoj zemlji. Novim zakonom o vinu koji bi trebalo da bude pred poslanicima početkom sledeće godine predviđena je i zabrana uvoza grožđa i sirovine iz inostranstva upravo da bi se podstakla domaća proizvodnja. Drugim rečima, da bi se sprečilo da se tuđe grožđe, u domaćem pakovanju, prodaje na ovom tržištu kao naše. Nacrt zakona predviđa da uvoz grožđa ili vina “u rinfuzi” bude dozvoljen samo u slučajevima elementarnih nepogoda i to najviše 50 odsto od ukupne proizvodnje određene vinarije u tri poslednje godine. Srbija čeka i na usvajanje Strategije za razvoj i unapređenje vinogradarstva. U nadležnom ministarstvu kažu da je izrada ove strategije pri kraju, a ona će se svakim od devet vinogradarskih rejona u Srbiji baviti ponaosob. „Obilazili smo svaki vinogradarski kraj. I razgovarali sa proizvođačima, pa će ova strategija biti napravljena tako da istakne njihove potrebe. Recimo, imamo zaražene vinograde u Župi i oko Niša. Wih je potrebno krčiti, kako se bolest ne bi širila dalje. U istočnoj i južnoj Srbiji imamo problem sa starim stanovništvom, koje nije u stanju više da radi. Tu je opet potrebno animirati mlađe ljude. Interesovanja ima i to nam daje nadu da možemo ostvariti planove ali potrebno je tim ljudima pomoći i pokazati da se od ove grane poljoprivrede može dobro zaraditi”, kaže Darko Jakšić. U Srbiji je poslednja rejonizacija rađena davne 1976. godine i ona poznaje devet rejona na kojima postoje pogodni zemljišni i klimatski uslovi za gajenje vinove loze. Dragoljub Žunić kaže da osim što je u što kraćem roku potrebno uraditi novu rejonizaciju, neophodno je i vinogradarima koji uzgajaju vinovu lozu van područja predviđenih za to prekinuti sa subvencijama. Kako je NIN-u rečeno u ministarstvu poljoprivrede, rejonizacija će početi da se sprovodi odmah nakon završetka projekta izrade registra. „Registar je neophodno uraditi što pre. Planiramo da počnemo od prvog dana 2008. godine, ali i za ovaj posao potrebno je oko godinu dana. Registar je jedini način da svi proizvođači vina i grožđa budu upisani, da se tačno zna ko, koliko i koje čokote ima, i koliko od toga može da proizvede grožđa i vina. Neće, znači, moći da se od uvoznog grožđa pravi „domaće vino”, ističe Jakšić. On kaže da će registar vinogradarstva omogućiti praćenje, odnosno “sledljivost” čitavog proizvodnog lanca, počev od gajenja vinove loze do proizvodnje i prometa vina. Reč je o veoma preciznom i već proverenom mehanizmu koji omogućava da se utvrdi poreklo svake boce vina. Veoma je značajno što ćemo u sklopu ovog projekta unaprediti rad inspekcije za vino i izgraditi sistem laboratorija za vino, što će takođe unaprediti njegov plasman na domaćem i inostranom tržištu. Od vina koja se proizvode u našoj zemlji, bilo da su napravljena sirovinom iz Makedonije ili Srbije, čak 64 procenta su bela vina. Zbog neravnomerne regionalne razvijenosti posebno su pogođena područja istočne i južne Srbije, gde se uzgaja crno grožđe, pa u ministarstvu poljoprivrede ističu da će se u narednom periodu zalagati i za veće subvencije vinogradarima koji žele, ili već sade crno grožđe. Evropska agencija za rekonstrukciju finansirala je sa milion i po evra projekat Ministarstva poljoprivrede, a trenutno stručnjaci iz Španije pomažu nadležnima oko pripreme za izradu registra, zatim zakona o vinu, usklađivanju domaćih propisa i regulativa sa regulativom Evropske unije. I dok Srbija pokušava da svoje vinogradarstvo vrati u stara dobra vremena, Evropska unija ide u suprotnom pravcu. Zbog viška vina lošeg kvaliteta, zemlje članice EU imaju ograničenu proizvodnju vina, na nivou proizvodnje koju su imale pre ulaska u EU ili čak i manju. U nekim zemljama, umesto za podizanje zasada, subvencije se daju za krčenje vinograda i otpočinjanje proizvodnje neke druge poljoprivredne vrste. Naročito tamo gde se proizvode vina lošijeg kvaliteta koja ne mogu izdržati tržišnu konkurenciju. Zbog toga je, upozoravaju stručnjaci, za Srbiju veoma važno da se do ulaska u EU podigne što više novih vinograda, jer se time kvalifikuje da dostignutu proizvodnju i zadrži. Srbi inače i piju daleko manje vina u odnosu na stanovnike nekih evropskih zemalja. Tek dve do tri litre godišnje po stanovniku, (!?) dok, recimo, Francuzi piju 58 litara, a Italijani 53 litre. Da li zbog niskog životnog standarda, jer boca kvalitetnog vina ipak nije jevtina? Ili zbog toga što vino ne može da se pije – ispred prodavnice.