Povratak otpisanih

Kad god neformalni pokret Nacionalni stroj najavi neku od svojih akcija “u čast nacije”, zvanični protivnici kao i ove nedelje obezbede mu besplatan, a često i pozitivan publicitet. Po broju pristalica ovog pokreta u svakom slučaju nezaslužen. Miting koji je Nacionalni stroj najavio za 7. oktobar, navodno sasvim slučajno i rođendan Hajnriha Himlera, komandanta SS odreda nacističke Nemačke, trebalo je da se u popularnom patriotskom maniru zove “Marš za Srbiju”. Svi vojvođanski odbori partija, gradonačelnica Maja Gojković, antifašističke i druge nevladine organizacije najavile su kontramiting i zatražili od policije da zabrani “fašističko okupljanje” usred Novog Sada. Učinjeno. Ali nije bilo dovoljno. Nenad Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine nastavio je u medijima da optužuje Nacionalni stroj, politiku Vojislava Koštunice za koju pretpostavlja da im je bliska u “klerofašizmu”, da poziva na prebijanje fašista, na kontramiting bez obzira da li će imati čemu da kontrira. Tako su više puta optuženi momci za raspirivanje nacionalne i verske mržnje dobili bezbroj prilika da se pravdaju i promovišu svoje ciljeve. I, razume se, pokrenuli rasprave o rehabilitovanim fašistima i antifašizmu. Predsednik vojvođanske skupštine Bojan Kostreš zatražio je od Dragana Jočića, ministra policije da zabrani okupljanja Nacionalnog stroja i Obraza. Onda je Obraz ubrzo potom najavio podršku strojevcima, posebno zato što se u Novom Sadu, istovremeno, održava Konferencija o regionalizmu Saveta Evrope kojom Vojvodina predsedava. Sve u svemu, galama se podigla do državnih vrhova, a stavljanje prošlih i sadašnjih događaja u kontekst fašizma ili antifašizma nekoliko dana već je na nivou paranoje. Kako se i očekivalo, partije su različito reagovale u skladu sa voljom svog biračkog tela. Dušan Elezović, predsednik Pokrajinskog odbora Demokratske stranke, kaže za NIN da će DS podržati svaki kontramiting da bi učestvovao u “sprečavanju tog zla”, ali istovremeno tvrdi da sledbenika fašizma nema mnogo, jer Vojvodina za to nikada nije bila pogodno tlo. Radikal Milorad Mirčić, opet, podržava zabranu okupljanja svakog ko raspiruje mržnju, ali ne želi da učestvuje u kontramitingu, jer je Nacionalni stroj “samo udruženje građana koje nije čak ni registrovano”. Na propuštajući da podseti na okupljanje honvedovaca, fašističkih veterana Drugog svetskog rata iz Mađarske u Subotici i skup Omladinskog pokreta 64 županija u Malom Iđošu, kada nevladine organizacije nisu reagovale sada je, smatra Mirčić, posredi “pokušaj da se Srbiji uz genocidnost pripiše i sklonost ka fašizmu i to na sav glas šire upravo navodni protivnici fašizma”. Antifašističke organizacije, međutim, ćutanje na okupljanje osvedočenih nacista pravdaju fizičkim razlozima. Nisu bili obavešteni ili su se odigravali daleko od njihovog domena. Uistinu opasna ideologija koju Nacionalni stroj i još nekoliko sličnih organizacija, kao što su Krv i čast i Obraz, propagiraju zapravo je u Srbiji podržana od nekoliko stotina ljudi. Borci protiv fašizma s pravom bi rekli da je i taj broj prevelik s obzirom na pogubnost ideja sledbenika fašizma po živote u društvu u kome se ta ideologija strogo ne zabranjuje. Ovdašnje antifašističke organizacije, takođe, nisu želele da se njihova imena nađu na istim stranicama na kojima se Goranu Davidoviću, poznatijem kao Firer (i taj nadimak mu ne smeta) daje pravo da postoji. Prema njihovom mišljenju, već samim pominjanjem udruženja koja u svojim programima podržavaju mržnju prema drugome stiču legitimitet koji po Ustavu ne bi smeli da imaju. Takav isključiv stav daleko je od bliske im demokratije, ali im je ipak važnije da strojevci nestanu iz novina i sa ulica. Da se njihovo organizovano postojanje ignoriše, a kao pojedinci da završe u zatvorima. Pošto ni posle nekoliko tužbi ipak nisu iza rešetaka, nameće se stanovište da je Srbija ili “firerizovana” do samog sudstva ili je iza Firera neko ko manipuliše njegovim ekstremnim stavovima. Istina, takvo “zavereništvo” se pretpostavljalo i u slučaju organizacije “Krv i čast” koja je nedavno proslavila 12 godina postojanja, ali su bez obzira na to koncerti koji često organizuju širom Srbije (između ostalih povodom 157 godina od Hitlerovog rođenja) bili prilično posećeni. Osim toga, parole oko kojih se okupljaju Davidović i slični (u kojima se insistira “na soju, a ne broju” i mržnji prema svemu nesrpskom) dovoljno su neprihvatljive svakome ko oseća i najmanji prezir prema ideologiji zahvaljujući kojoj je stradalo desetine miliona ljudi. Zvao se on antifašistom, građaninom sveta ili Srbije. Ali, da li u Srbiji zaista postoji razlog za strah od rehabilitacije fašizma i otkud njeni preživeli elementi, ma koliko marginalni, ponovo na ovim prostorima? Grupacije slične strojevcima, naime, postoje godinama već i u Bosni, Hrvatskoj, Sloveniji, a “Krv i čast” je organizovana mreža sa divizijama u Velikoj Britaniji, skandinavskim zemljama, Austriji, Španiji, Nemačkoj (zabranjeni 2000. godine, ali i dalje aktivni), Rumuniji, Ukrajini, Mađarskoj, Slovačkoj... Na hiljade obožavalaca “evropske rase” okuplja se redovno na organizovanim koncertima u nekoj od ovih zemalja, na kojima nastupaju najpoznatiji skinhed bendovi. Za Evropu, kojoj je pola veka kasnije holokaust i dalje parametar za sve zlo sveta, i tih nekoliko hiljada ljudi spremnih da ponovo ubiju za isti cilj je mnogo. Osnovno značenje fašizma s Drugim svetskim ratom iz korena je promenjeno. Fasci su bili pristalice radničke organizacije u Italiji, ali kada se Musolini približio Hitleru, ista suština fašizma i nacizma – upotreba nasilja za održavanje sistema – postale su glavni metod zajedničke ideologije. Pristalice Nacionalnog stroja i sličnih grupacija će biti u pravu kad kažu da nisu fašisti. Ali ne znači da nisu nacisti. S aspekta opasnosti po zapaljivo društvo u tranzicionoj krizi, potpuno je svejedno. Gebels i Hitler detaljnom i agresivnom propagandom i ogromnom finansijskom podrškom uspeli su da ubede milione ljudi iznurenih ekonomskom krizom da su izabrana arijevska rasa koja može da pokori celi svet. Iako ta teza nije bila u osnovi nacionalsocijalizma. Tako su i neonacisti danas spretni da se prilagode novom dobu, novim izazovima i filozofskim teorijama. Baš kao što je u početku instrumentalizacije biologizma arijevac osećao gađenje prema žutoj rasi. A onda su se, usled osvajačkih potreba, Japanci pretvorili u “jedinu uzvišenu žutu rasu”. Tako je i današnjim i domaćim nacistima na raspolaganju prostor da traže šira i različita tumačenja za svoje osnovne ideje. Po potrebi. Usled krize nacionalnog identiteta, izigranog očekivanja integracija i naraslog pritiska na Srbiju, jedino logično opravdanje im je patriotizam. NJihova sreća bi mogla biti što samo mali deo ovdašnjeg stanovništva ulaže napor da razlikuje nijanse između patriotizma i mržnje prema drugom. Profesor Milan Ristović, istoričar, kaže da se za fašističke ideologije i “fiksiraju” narodi koji u tom trenutku traže uzroke svoje krize. “Nijedno društvo nije imuno na ekstremističke fenomene, ali stabilni društveni sistemi uspevaju da ih zadrže u nekom procentu tako što ih institucije kontrolišu. U društvima sa nerazvijenom demokratijom takve ideologije se održavaju u različitim kombinacijama.” Ristović svoju tezu potkrepljuje primerom ljotićevaca iz međuratnog perioda. “Qotićev zbor” i “Jugoslovenski nacionalni pokret”, okretali su se integrisanju jugoslovenske nacije, ali je Qotić kombinovao sve, od antisemitizma do zadružne države, zanemarujući parlamentarizam i demokratiju. Rumunska predratna Gvozdena garda, koja se borila za vlast, prezirala je boljševičku napast, NDH propagira klerikalnu državu, i tako dalje. Ratovi su doneli nove specifičnosti, pa se suština te ideologije pokazala promašenom, a posle Drugog svetskog rata je zabranjena. Ta mešavina mnogih pravaca, ipak, sa sobom uvek nosi mračno podsticanje straha i mržnju prema drugome, ma ko taj drugi bio. Zato ne postoji bezopasan fašistički pokret makar bio i na marginama društva. On ima mogućnost za razne transformacije i davanje “ventila” mu ne bi bilo dovoljno. S druge strane, uspešno se boriti protiv takvih pojava mogu samo čvrste demokratske države u kojima se poštuju pravila, objašnjava profesor Ristović. Novi fašizam u Nemačkoj, iako zabranjen, veoma je razvijen u siromašnim krajevima, a fašisti opstaju zahvaljujući finansijskoj podršci desnice. Čak su i tamošnje antifašističke grupe, finansirane od države, dok u Rusiji ne postoji čak ni otpor javnosti prema nasilju koje fašisti često čine nad aktivistima antifašističkih organizacija. Ta dva primera su ekstremna i zbog neprežaljenih stradanja u ratu. Ali i u većini postkomunističkih zemalja fašistički pokreti su ojačali usled vrednosne i ekonomske krize, dok su na Zapadu oni najčešće jedan od proizvoda globalizma, emigracije i krize nacionalnog identiteta. Totalitarnost koju ova ideologija sprovodi u delo, bez obzira na načelno protivljenje totalitarizmu, pa i kapitalizmu, zadovoljava i još jednu iskonsku ljudsku potrebu – osećanje pripadnosti. Milenko Srećković, član uredništva balkanskog “Z magazina” i aktivista alterglobalističke organizacije Freedom Fight, objašnjava za NIN kako je jedan od razloga za jačanje fašističkih pokreta između ostalog i obrazac života potrošačkog društva. Srećković kaže: “Mladima je ponuđeno da smisao života nađu okupljeni u nasilnu grupu ćelavih ljudi, koji nose iste jakne i iste teške čizme kojima će išutirati onoga koga su prepoznali kao neprijatelja – a to je obično pripadnik druge rase. To je trenutno najrašireniji motiv, koji uvek mobiliše nove generacije, ali istovremeno on u životu pojedinca ima najkratkoročnije dejstvo. Nemački fašizam ima korene u rasnoj i političkoj netrpeljivosti, dok je u Srbiji blizak ekstremističkom nacionalnom i religijskom konceptu. Pošto je teško tek tako presaditi koncept naci-skinsa iz inostranstva u Srbiju, onda grupacije s takvim afinitetima koketiraju sa desničarskim političkim partijama i Srpskom pravoslavnom crkvom pokušavajući da se osnaže gradeći takozvani patriotski front.” Svoju sklonost ka kombinovanju raznih ideja i preuzimanju svih koje im idu naruku fašisti primenjuju i na antiglobalističkim vrednostima. Srećković kaže da alterglobalisti nisu protiv globalizacije shvaćene kao međunarodno povezivanje ljudi različitih nacija i njihove saradnje. “Ali alterglobalisti jesu protiv ovakve globalizacije koja sve više osiromašuje već siromašne zemlje i koja pravi sve veće raslojavanje između male grupe previše bogatih i ogromne svetske populacije koja jedva preživljava. Većina antiglobalista se, s druge strane, bori za očuvanje suverenih granica svoje države, a u ekstremnoj verziji, u njih se svrstavaju i krajnji desničari. Ali, desnica alterglobalističke analitičare citira selektivno i pokušava da alterglobalističku kritiku uklopi u svoje ostrašćene demagoške konstrukte.” Mnogi teoretičari tvrde da je, naprotiv, pojava ekstremne desnice koja koristi simbole fašizma posledica ne ekonomske, nego idejne krize. Profesor Todor Kuljić u svojoj knjizi “Prevladavanje prošlosti” opisuje kako se u svetu kroz istoriju fašizam rađao na stvaranju drugačije slike prošlosti. Rečju, na njenoj drugačijoj vizuri koju ilustruju poznati primeri Jasenovca kao novog državnog spomenika Hrvatske ili rehabilitacija Draže Mihailovića. Slika prošlosti, po njegovom mišljenju, određuje potrebe današnjice i vizije budućnosti. U te vizije bi savršeno mogla da se uklopi potreba jednih da predstave srpski narod kao podložan ekstremizmu ili drugih da uistinu raspiruju nacionalnu netrpeljivost. Nacionalni stroj, Obraz i drugi revidirali su osnovne ideje likova koje slave čim su shvatili da je, na primer, raspirivanje antisemitizma u Srbiji u kojoj Jevreji nisu stradali kao drugde, uzaludno trošenje energije. Od čuvenog incidenta na tribini Filozofskog fakulteta u Novom Sadu do mitinga u najavi prošle su dve godine, ali to ne mora da znači da su samozvane patriote bezopasne i pasivne, tek da ih nema onoliko i da su momenti u kojima “dejstvuju” izabrani od struktura koje ih koriste. Bilo da se predstavljaju kao njihovi protivnici ili im i u javnosti idu uz dlaku. Indikativno je da ni jedni ni drugi usled političkih floskula kojima se rasipaju, ovih dana, nisu dobili inspiraciju da pomenu i one čije bi emocije realno i jedino mogle biti povređene mitingom strojevaca. Misli se na decu, unuke i rodbinu žrtava fašizma. Goran DavidoviĆ, lider Nacionalnog stroja Osnovaćemo partiju Nikada nećemo praviti kompromis sa nelegitimnim tvorevinama kakav je Haški tribunal. Što se Maje Gojković tiče, prema njenim postupcima imam isti odnos kao i prema svakom drugom beščašću Čovek kome se verovatno najčešće u Srbiji pripisuje propagiranje neofašizma, branio se ovih dana od tih optužbi patriotizmom. To ga je u očima njegovih protivnika približilo “patriotskom” političkom bloku premijera Koštunice, koji ekstremno “liberalna” strana često naziva i klerofašistima. Nenad Čanak je to nekoliko puta ponovio u danima kada se raspravlja o mitingu i kontramitingu. A posle zabrane prvog mitinga “Marša za Srbiju”, za isti datum Nacionalni stroj je najavio miting “Za Ustav i prava građana” smatrajući zabranu neustavnom. Težište interesovanja javnosti i boraca protiv fašizma se, ipak, pomerilo sa održavanja skupa na najavu Gorana Davidovića da će ovu neformalnu organizaciju pretvoriti u političku partiju do Nove godine. Možda blisku političkim krugovima sa kojima ih već identifikuju? Davidović kaže: - Naša stranka će se boriti protiv tiranije, titoizma koji je sada na snazi, zatiranja nacionalnog osećanja i slugeranstva. Prema vašem ubeđenju, onda, to bi mogla biti bilo koja partija na vlasti i u opoziciji i svaka koja podržava saradnju sa Haškim tribunalom i približavanje Srbije Evropskoj uniji? Čak i SRS i Maja Gojković koja se usprotivila vašem mitingu? - Mi nikada nećemo praviti kompromis sa nelegitimnim tvorevinama kakav je Haški tribunal. Što se Maje Gojković tiče, prema njenim postupcima imam isti odnos kao i prema svakom drugom beščašću. Biće zapamćena u istoriji kao gradonačelnik Novog Sada za čijeg je vremena hapšena srpska omladina. Očekujem da će biti izbačena iz Srpske radikalne stranke. Koliko pristalica ima Nacionalni stroj? - To je teško reći, jer nemamo formalno članstvo. Koliko onda aktivista ima? - Stotinjak u Novom Sadu i nekoliko stotina u Srbiji. Oko pet stotina ukupno, ali za partiju nije važan broj članova nego biračko telo koje podržava naše stavove. Takvih je u Srbiji mnogo više. Nismo od onih koji će brojati fiktivne članove. Zašto se nikada niste registrovali ako ste samo patriote, a ne i ono za šta vas optužuju? - Zato što za tim nije bilo potrebe, a sada je ima. I to će se videti već na lokalnim izborima. Ne i zato što ste osuđivani za raspirivanje rasne, verske i nacionalne mržnje? - Nisam osuđen. Taj argument naši protivnici koriste dokazujući da se ne razumeju ni u pravo. Presuda nije pravosnažna i postupak je, posle žalbe, i dalje u toku pred Vrhovnim sudom. Još niste prijavili policiji novi miting koji bi trebalo da se održi ovog vikenda. Verujete li da će biti dozvoljen? - Zato i čekam poslednji zakonski dozvoljen trenutak, da bih izbegao pritiske. A mesto će biti ono koje policija dozvoli. Planiram još jedan u zatvorenom prostoru, pa se nadam da će pasti kiša da bismo suvi mogli da se smejemo ovima što mitinguju protiv nas. Zakazivanje je samo tehničko pitanje, ali se svejedno osećam kao da živimo u vreme titoizma. A i tada su se makar kakvi tiranski zakoni poštovali. “Marš za Srbiju” nije zabranjen zato što smo mi opasni, nego zato što su oni pozivali na nasilje, pa je policija procenila da bi mogla biti ugrožena sigurnost građana.