Kako je Sputnjik probudio svet

Kad današnji srednjoškolci pogledaju knjige iz kojih su njihovi dedovi učili “zemljopis” pre 1957. onda vide da je Zemlja svima izgledala, nekako, mnogo veća nego što stvarno jeste i da se o planetama nije znalo skoro ništa. U ta davna vremena, pre pedesetak godina, niko nije sa visine mogao videti kako izgleda Zemlja, a još manje je mogao razgledati njene fotografije na kojima se ona danas prikazuje kao svetla, lepa, plava lopta u tamnom svemiru, prekrivena bleštećim površinama mora i okeana i beličastim oblacima. Ogromni vulkani i gigantski kanjoni na Marsu prema kojima Mont Everest izgleda kao snežni brežuljak, a Veliki kanjon u Americi kao jarak pored puta, za generaciju ljudi od pre 50 godina nisu postojali. Saturn je pre pedeset godina opisivan kao planeta sa dva prstena, dok se danas i osnovcima govori o stotinama i hiljadama finih prstenova, a svaki Saturnov mesec opisan je kao pejzaž sa mnoštvom metanskih jezera i gejzira iz kojih šiklja gas. U ranu jesen 1957. došao je istorijski trenutak posle koga se sve izmenilo i posle koga više ništa nije kao što je dotle bilo. Kad govorimo o istorijskim trenucima koji zauvek ostaju u pamćenju, obično mislimo na nesreće: bacanje atomske bombe na Hirošimu i potpuno razaranje grada, Rezoluciju Informbiroa, atentat na američkog predsednika DŽona F. Kenedija, pogibiju princeze Dajane, bombardovanja istočnog dela nekadašnje Jugoslavije i Beograda, 11. septembar i rušenje kula bliznakinja njujorškog “Trejd centra”, cunami u Aziji i na mnogo drugih tragičnih događaja. Ali, iznenadna pojava sovjetskog veštačkog Zemljinog saputnika, tj. Sputnjika, 4. oktobra 1957. godine bila je veličanstveni događaj, a ipak, za trenutak, unela je sibirsku hladnoću u srca samo jednoj strani u hladnom ratu, koji je već trajao godinama. Uostalom, niko ne voli da se probudi i ustanovi da mu je nuklearni suparnik i protivnik postavio iznad glave svetleću loptu za koju niti zna čemu sve služi, niti joj može učiniti bilo šta, a ona kao potvrdu svog prisustva iznad majčice Zemlje neprekidno emituje signal: bip, bip, bip... Pored svega, Sputnjik je svuda izazvao nezapamćeno ushićenje, koje je teško opisati onima koji se u to vreme nisu ni rodili, a takvih je većina među današnjim stanovnicima Zemlje. Mi koji smo u to doba bili deca ili mladići, više smo osećali nego znali da se dogodilo nešto neobično, nešto što je čoveka odvojilo od njegove kolevke i usmerilo ga ka vasioni i zvezdama. Pragmatičarima je bilo jasno da se rađa zora vasionske ere i da je Sputnjik samo prethodnica drugih satelita koji će iz temelja izmeniti komunikacije, predviđanja promena vremena, ratovanje i način života. I, zaista, u godinama koje su dolazile i u kojima hladni rat nije jenjavao, pojava Sputnjika stimulisala je suparničku stranu, tako da su se u 15 narednih godina nizali događaji koji su malo zaostajali za “sajns fikšn” literaturom i koji su jasno predskazivali da vasiona postaje deo naše budućnosti. Zdrav razum je govorio da će se suparnička nadmetanja odigravati ne samo u četiri Zemljine orbite, već i u interplanetarnom prostoru. Ako bismo danas pogledali šta se posle Sputnjika izmenilo u svakodnevnom životu, možda bismo mogli osetiti razočaranje jer je čovek spustio svoju nogu na Mesec poslednji put 1972. Od vasionskog doba koje traje već 50 godina nismo dobili ono što smo možda očekivali, ali smo, ipak, dobili ponešto. Dovoljan je samo pogled u vedro zvezdano nebo, daleko od gradskog svetla, da bi se videlo kako plove pokretni izvori zvezdanog svetlucanja, koji kazuju da ih je čovek poslao na te visine i koji su dokaz da svi živimo u novom vremenu. Iznad naših glava kreće se na hiljade satelita od kojih nam je svakodnevni život zavisan u punoj meri, iako nije transformisan onako mnogo kao posle pojave automobila, aviona i Interneta. Transformacija se sigurno odigrala, ali posle pola veka nismo u stanju da prepoznamo sve promene, najviše zbog izmešanih generacija, pri čemu onih koji znaju kako se živelo 1957. danas ima najmanje. Kad je Sputnjik 4. oktobra 1957. savladao Zemljinu težu i sa svojih 83,6 kilograma ušao u njenu orbitu, vasiona je bila prilično mirno mesto. Danas su se stvari promenile, jer oko Zemlje kruži nešto više od 5.000 tona različitog materijala stvorenog ljudskom rukom, što je ekvivalentno težini 660 zglobnih autobusa koji prevoze Beograđane u javnom saobraćaju. Neki od tih objekata su sateliti u najširem smislu – precizni instrumenti koji vrše posao prenoseći komunikacije, osmatrajući Zemlju i najavljujući mogućnost katastrofalnih događanja, tj. prirodnih katastrofa. Ostalo su ostaci raspadnutih raketa, razni šrapneli i mnogi drugi predmeti za koje eksperti misle da su već danas dostigli kritičnu masu. Šta, u stvari, leti oko Zemlje? Trenutno je gore 860 satelita koji obavljaju zadatke zbog kojih su poslati. Oni su u vlasništvu 40 različitih zemalja, a SAD poseduju više od polovine ukupnog broja. Jedna petina su vojni sateliti, dok su ostali uglavnom namenjeni komercijalnim komunikacijama, pretežno za televiziju. Današnji sateliti ogromne veličine sve su češći u orbitama Zemlje, jer snažne rakete, poput Arijane-5, mogu do geostacionarne orbite izneti teret od 9,6 tona, a do neke od nižih orbita i čitavu 21 tonu. Sputnjik, prvi veštački satelit, probudio je, pre svega, Ameriku, čiji su snovi o nedostižnoj tehnološkoj premoći nad ostalim delom sveta odjedanput bili dovedeni u pitanje. Sovjetska nauka i njeni inženjeri demonstrirali su umeće koje niko drugi nije posedovao, a osim toga, pozicija koju je zauzela njihova nebeska sprava, na nekoliko stotina kilometara iznad glava Amerikanaca i njihovih saveznika, dovela je do ogromne političke rezonance na svim krajevima sveta. Svima je postalo jasno da ako neko može u Zemljinu orbitu da digne teret od 83,6 kg, onda taj zna da svoje balističke rakete uputi na bilo koji deo sveta, a naročito na Ameriku. Američki predsednik u to vreme Dvajt D. Ajzenhauer pokušao je da javno omalovaži Sputnjikov značaj, ali je zato njegov lični osećaj bio sasvim drugačiji. Jedanaestog dana Sputnjikovog obletanja Zemlje, Ajzenhauer je pozvao 14 američkih naučnih i tehnoloških lidera i zapitao ih da li Amerika zaostaje za Sovjetskim Savezom i da li su je Sovjeti pretekli u nauci. Čitanje zapisanog teksta s tog sastanka ravno je prisluškivanju razgovora koji je doveo do prelomnog trenutka u svetskoj istoriji. Edvin Land, izumitelj kamere polaroid i izvršni direktor istoimene firme, govorio je tom prilikom o izazovima koje je doneo Sputnjik i, upoređujući Sovjetski Savez sa Amerikom, naveo je da Sovjeti na nauku gledaju kao na način života, dok Amerikanci uživaju u luksuzu i ekonomskom bumu nastalom posle Drugog svetskog rata. Odmah je odobren dodatni novac za projekt “Vangard”, tj. za lansiranje američkog satelita teškog manje od dva kilograma, kao i za njegovu alternativu zvanu “Eksplorer”, koja je bila u rukama Vernera fon Brauna. Emocionalni šok koji je pogodio Ameriku taman je počeo da popušta, a onda je četiri nedelje posle Sputnjika 1, 3. novembra 1957, u čast godišnjice Oktobarske revolucije, lansiran Sputnjik 2 sa jednim jedinim putnikom – kerušom Lajkom. Ona je bila mešanac, sličan haskiju, a pre nego što je postala kandidat za vasionskog putnika, lutala je moskovskim ulicama. Bila je otprilike stara tri godine i teška šest kilograma. Ime Lajka na ruskom znači lajavica. Tokom najveće akceleracije za vreme lansiranja rakete-nosača, Lajkino disanje je bilo ubrzano četiri puta. Senzori su pre lansiranja pokazivali srčanu frekvenciju od 103 u minutu, a za vreme maksimalne akceleracije 240 udara u minutu. Kad je dostignuta orbita, Sputnjik je uspešno odvojen od nosača, ali je zbog gubitka jednog dela termičke izolacije došlo do pregrevanja kabine i porasta unutrašnje temperature na 40 stepeni. Prve znake vitalne ugroženosti Lajka je pokazala nekoliko sati posle lansiranja rakete, a zbog prekida funkcije sistema za hlađenje kabine, posle sedam sati leta ona više nije davala znake života. Iako nije preživela putovanje, bila je dokaz da putnik može izdržati lansiranje u orbitu, kao i dugotrajno bestežinsko stanje. Za razliku od prvog Sputnjika, Sputnjik 2 je bio rezultat na brzinu izvedenog posla sa mnogim elementima u svojoj konstrukciji koji su nastali samo na osnovu skica. Sputnjik 2 je uništen zajedno sa Lajkinim ostacima, pet meseci kasnije, 14. aprila 1958. prilikom ulaska u orbitu, a posle 2.570 krugova oko Zemlje. Amerika i dobar deo zapadnog sveta bili su zabrinuti zbog sovjetskih uspeha i njihovih jasnih planova za osvajanje pozicija u Zemljinoj orbiti. Ova zabrinutost našla je puta i do popularnih medija. Šest meseci kasnije, magazin “Lajf” posvećuje dobar deo prostora komparaciji obrazovanja tipičnih tinejdžera u SSSR-u i SAD, iz koje se vidi da Aleksej Kuckov iz Moskve uči matematiku i opštu nauku (da se ne govori o engleskom kao obaveznom jeziku) na mnogo višem nivou od svog američkog parnjaka, Stefana Lepekasa iz Čikaga. Ono što se dogodilo 1958. kao direktna posledica Sputnjika, bilo je osnivanje američke Nacionalne vasionske agencije (NASA), što je odmah dovelo do stvaranja sličnih agencija u Kanadi, Francuskoj i Britaniji. Međutim, od još većeg značaja bio je Akt o obrazovanju Američkog saveta za odbranu, koji je posle potpisa predsednika Ajzenhauera postao zakon. Ovo je u obrazovanje mladih ljudi ubrizgalo jednu milijardu dolara, koja je utrošena u naredne četiri godine. To je bila najveća infuzija koju je američko visoko obrazovanje ikad dobilo i ukoliko bi se danas neko prošetao po univerzitetskim kampusima i ako bi počeo da razgleda građevine u njima, zapazio bi da je njihov najveći broj sazidan baš u tom periodu. Gde god da se zaviri, vidi se da je infrastruktura za podršku naučnom obrazovanju i praktičnim vežbama izgrađena posle Sputnjikovog postavljanja u orbitu Zemlje. U američkim srednjim školama izmenjen je program nastave, što je proizvelo neočekivane efekte. Pre 1957. knjige iz biologije skoro da nisu ni pominjale Darvinovu teoriju evolucije, pošto ni izdavači ni nastavnici nisu želeli neprilike zbog te protivurečne teme. Posle Sputnjika, Nacionalni savet američkih naučnika izdao je uputstva za novu generaciju udžbenika što je evoluciju čvrsto stavilo u sam centar biologije. Efekti Akta o obrazovanju prostirali su se kroz Ameriku kao talasi posle bačenog kamenčića u bazen s vodom. Za samo 15 godina učetvorostručen je broj odobrenih i finansiranih doktorskih teza. Veliki broj odlično obrazovanih i mladih naučnika našao se u industriji, a mladi i ambiciozni naučnici iz celog sveta, a među njima i veoma veliki broj iz bivše Jugoslavije, nagrnuli su u Ameriku privučeni otvorenošću američkog društva, jednakim mogućnostima u napredovanju, kao i sve većom ekspanzijom dobro finansirane američke nauke. Sve ovo dovelo je u osmoj i devetoj deceniji prošlog veka do “high-tech” buma u celom svetu i do, verovatno, najveće promene u ljudskoj istoriji od industrijske revolucije. Ali, naučna revolucija čiji je klimaks u 1957. simbolizovao Sputnjik, započela je sa Kopernikom i njegovom knjigom De Revolutionibus koja se pojavila kao praktični priručnik za astronomiju 1530. Zapaljiva priroda knjige izašla je na videlo tri godine kasnije, kad je neki toskanski kaluđer prvi osudio Kopernikovu teoriju smatrajući neprihvatljivim i jeretičkim da se, kao što je Kopernik tvrdio, Zemlja okreće oko svoje osovine jedanput dnevno, a oko Sunca obiđe jedanput godišnje, što je za ono vreme bio apsolutno fantastičan koncept. Rusi su po prirodi stvari stali na čelo vasionske trke i u kratkom periodu lansirali su 41 satelit sa različitim nazivima. Trka je bila brza i u nju je ulagano sve više novca. U to vreme, u prvoj godini posle Sputnjika 1, glavni akteri istorijskih događaja koji su sledili, bili su potpuno nepoznati. DŽon F. Kenedi, budući američki predsednik, bio je mladi senator iz Masačusetsa DŽon Glen, prvi Amerikanac u Zemljinoj orbiti, pilotirao je za marince, Jurij Gagarin, prvi čovek koji je obleteo Zemlju u vasionskoj kapsuli, nije bio ništa poznatiji od bilo kog ruskog pilota, a Nil Armstrong (...“one giant leap for mankind”) kao probni pilot testirao je mlaznjake u kalifornijskim pustinjama. Wihovi životi uskoro će se promeniti kao i životi mnogih drugih inženjera i tehničara, pilota i običnih ljudi. Raspoloženje Amerikanaca je počelo da se poboljšava od početka 1958. kad su lansirali Eksplorer 1, koji je uspeo da registruje magnetsku radijaciju oko Zemlje, poznatu kao Van Alenov prsten, što je bio značajan naučni uspeh. Amerikanci su zatim uhvatili poslednji voz svojim letovima iz programa Merkjuri i DŽemini. U aprilu 1961. u vasionu je lansiran Jurij Gagarin na Vastoku 1, a juna 1963. Valentina Terješkova na Vastoku 3. Stvari su se polako menjale uspehom programa Apolo (1961-1975), koji je imao 31 vasionsku misiju sa posadom, a jedna od njih izvedena je u test-programu Apolo-Sojuza. Od 31 leta iz programa Apolo, dva su bila suborbitalna, devet letova su bili lunarne misije, a preostalih 20 predstavljali su letove u Zemljinoj orbiti. Na dan 20. jul 1969. Nil Armstrong je sišao niz stepenice vasionske kapsule i spustio svoje stopalo na Mesečevu površinu uz reči: “Za mene je ovo mali korak, a za čovečanstvo veliki skok.” Na Mesec je letelo 27 astronauta, a njih trojica po dva puta. Svi oni znali su da se sve događa zahvaljujući Sputnjiku, koji ne samo da je iz dremeža probudio svetsku nauku, već je izmenio način razmišljanja svih ljudi na Zemlji. To je njegov legat čovečanstvu.