Srbija i zadah minhenskih pivnica

Zar stvarno iko ozbiljan može tvrditi da grupa “neonacističke gamadi” može slomiti multinacionalnost u Vojvodini. Šta onda rade demokratske snage u ovoj pokrajini i koliki je njihov stvarni politički i društveni uticaj i značaj? Da li je multinacionalnost tako krhka, da može da padne tako lako, pod udarima male grupe pripadnika Nacionalnog stroja? Kako je moguće da naši političari imaju tako malo poverenja u našu demokratsku javnost i demokratske institucije, kada pozivaju na fizičke obračune na ulicama Novog Sada? Otvorena je i neskrivena politička manipulaciju kojom se služe samozvani antifašisti i pripadnici tzv. druge Srbije kako bi dokazali da državni organi Srbije žmure na desno oko i podstiču i podržavaju, kako oni to kažu, sve dominantniju fašizaciju Srbije. Wihov je prevashodni cilj i politička namera, ipak, da dokažu da u Srbiji preovlađuju desne snage koje u ovoj zemlji podstiču i podržavaju najmračniju ideologiju fašizma. Veoma je indikativno da predstavnici tzv. druge Srbije i zastupnici liberalno-demokratskih i građanskih ideja tako olako i bez velikog premišljanja podržavaju i zahtevaju zabrane skupova, konačne fizičke obračune i likvidacije, ali i često neprimereno kvalifikovanje nekih društvenih pojava kao manifestaciju fašizma i neonacizma. Oni ideološke i političke protivnike žigošu kao fašiste i neonaciste, smatrajući da su oni jedini ovlašćeni i dokazani antifašisti i borci za ljudska prava u ovoj zemlji. A njima je jedino politički važno da dokažu da u Srbiji jača ideologija nacionalističkog tipa, cvetaju neonacističke i klerofašističke grupe, da se stvara predominantno ksenofobična atmosfera i pojavljuju sve brojniji elementi fašizacije društva. Ovakve tvrdnje samo pokazuju da zagovornici liberalno-demokratskih i tzv. građanskih ideja druge Srbije ostaju puki i ostrašćeni zatočenici ideoloških simplifikacija. Čak se sve češće u javni govor uvodi kvalifikacija o autentičnom srpskom nacizmu. O ovakvoj ideološkoj konstrukciji najbolje svedoče reči istoričara Nikole Samardžića da se “Koštunica, iz kukavičjeg jajeta, izlegao u novog autoritarnog lidera koji se sa skromnom neposrednom političkom podrškom dočepao apsolutne vlasti i ekonomske moći. Wegov ‘koalicioni kapacitet’ okupio je ovoga puta predsednika lišenog ozbiljnih političkih uverenja i njegovu očišćenu i ućutkanu stranku, Ilića i Dinkića i njihove unosne feude, poslušne radikale, crkvu koja osuđuje abortus a nagrađuje pedofilsko nasilje, i paljanske medije. Ali vladajuća Srbija ponovo širi zadah minhenskih pivnica”. Ovo je verovatno obrazac korektnog političkog mišljenja u tumačenju jednog od značajnijih ideologa Liberalno-demokratske partije. Po takvom tumačenju, ni predsednik Republike (a o premijeru Srbije da i ne govorimo), Boris Tadić, nema iskrena i dosledna antifašistička uverenja kad je ušao u koaliciju sa političkim snagama koje su se izlegle iz “zmijskog jajeta srpskog nacionalizma i nacizma”. Popularnost Socijaldemokratske partije pala je u istočnonemačkoj pokrajini Saksoniji prvi put u istoriji ponovo ujedinjene Nemačke ispod popularnosti neonacističke Nacionaldemokratske partije. “Svedoci smo buđenja nacizma”, istaknuto je u Dokumentacionom arhivu austrijskog pokreta otpora (nacizmu i neonacizmu) u Beču. U Mauterndorfu u salcburškoj regiji Luganu raspravlja se da li Hermanu Geringu treba oduzeti titulu počasnog građanina. Gornjeaustrijsko selo Hazlah je odlukom meštana prošle godine oduzelo titulu počasnog građanina – Adolfu Hitleru. Evropski komesar za pravosuđe Franko Fratini tvrdi da novi antisemitizam ne buja samo u zemljama suočenim sa nacističkim nasleđem. Pogođene su članice EU u kojima je registrovan najveći broj jevrejskih i muslimanskih zajednica, a radi se o društvenim sredinama u kojima su najuticajnije liberalne političke snage. On je imenovao Italiju, Belgiju i Holandiju kao zemlje koje su suočene sa naglim porastom rasizma, između 25 i 40 odsto. Nije imenovao članicu u kojoj je porast definisan sa čak 70 odsto. Komentatori su prepoznali Veliku Britaniju. Porast neonacističkih i antisemitskih incidenata i nastajanje neonacističkih grupa zabeleženi su i u zemljama koje su tek nedavno ušle u Evropsku uniju: u Mađarskoj i Bugarskoj. U objavljenom izveštaju Evropske agencije za temeljna ljudska prava „rasizam i ksenofobija u članicama EU i dalje postoje, a veoma je izražena etnička diskriminacija pri zapošljavanju, obrazovanju i u stambenom smeštaju”. Rasističko nasilje i zločini su zabeležili rast u osam zemalja Unije: Danskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Irskoj, Poljskoj, Finskoj. U zemljama Evropske unije raste otpor prema građenju džamija. Ove činjenice govore o rastućoj opasnosti od širenja rasizma, antisemitizma i neonacizma i u zemljama sa razvijenim demokratskim tradicijama. Ali za Srbiju očigledno važe drugačiji kriterijumi i merila, ona se ne može posmatrati u kontekstu rasta neonacističkih snaga u samoj Evropi. Rasprave koje se u javnosti vode oko zabrane okupljanja pripadnika Nacionalnog stroja otvaraju najvažnije pitanje svakog demokratskog poretka: gde su i ko određuje granice demokratije, i ko daje demokratskom društvu toliko potrebni legitimitet. Demokratija u Srbiji se sada nalazi u žrvnju dva suprotstavljena ekstremizma, liberalno-demokratskog i nacional-patriotskog, a svako ko pokušava da ukaže na potrebu uravnoteženog i odmerenog razmatranja svih izazova pred kojima se Srbija nalazi, u nezahvalnom je položaju da bude politički diskvalifikovan kao antidemokrata ili nacionalni izdajnik. Marinko M. Vučinić