Nepoštovanje sopstvenih sugrađana

Članak je pisan s merom i uvažavanjem sagovornika, koji su i pored ugleda koji verovatno uživaju u domaćim medicinskim krugovima, ispoljili nesigurnost u obrazlaganju razloga zbog kojih bolesnici od multiple skleroze nisu lečeni kao svuda u svetu pa, čak, i u zemljama u srpskom okruženju za koje svi naši zvaničnici tvrde da žive lošije nego naši rođaci. Ko bi trebalo da se pita za razloge diskriminacije i ponižavanja teških bolesnika od multiple skleroze ako ne profesori medicine i ministar zdravlja, njihov kolega, dr Tomica Milosavljević, član vlade i profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Da li je moguće da u civilizovanoj zemlji može biti odabrano 300 bolesnika koji će se lečiti o trošku države, a istovremeno najmanje 1.000 takvih pacijenta mora da prodaje sve što ima samo da bi se spasli invalidskih kolica. To je do te mere nemoralno i neobično za nas hrišćane, a verovatno i za sav ostali religiozni i civilizovani svet, da mi ovde u Kanadi ne možemo verovati da se to događa u našoj zemlji. Ovde, u Kanadi, svašta bi se dogodilo kad bi neko bio uskraćen za lek koji se primenjuje svuda u svetu. Pozivanje na Englesku koja je krajnje restriktivna u lečenju multiple skleroze, krajnje je licemerno, jer se u Engleskoj svako može osigurati dopunski i lečiti na račun svog dopunskog osiguranja. Kao što je istakao jedan od sagovornika, politika uskraćivanja lečenja lekovima, koji su zaista skupi, nije dalekovida, jer su kasniji izdaci države u tretmanu invalidnosti bolesnika s multiplom sklerozom neuporedivo veći. Privatno osiguranje koje bi bilo ravnopravno tretirano sa obaveznim vidom osiguranja onemogućeno je ne samo u Srbiji, već i u mnogim bivšim komunističkim zemljama, koje se boje klasnog raslojavanja u zdravstvu. Gligorije Crnilović, Toronto, Ontario, Kanada