Blokeji u Parizu

Pariz nije bio nikada lepši nego ove jeseni, koja je pozlatila krošnje njegovih platana, a ulice i bulevare obavila tajanstvenom srebrnom izmaglicom. Dok sedim ispred restorana “Mediterane”, u kome je veliki Žan Kokto ostavio seriju crteža Pariza, sećam se jednog starog francuskog plakata koji je pedesetih godina stajao u izlogu tada nedostižnog “Er Fransa” u Knez Mihailovoj. U tom izlogu, na nekoj vrsti vrteške, smenjivale su se fotografije čuvenih putnika “Er Fransa”: Iv Montan i Simon Sinjore, Luj Armstrong, Margaret Diras... danas već svi mrtvi. Na tom plakatu je, pred nekim kafeom, sedela grupa mladih ljudi, nasmejanih mladića i devojaka, a ispod je pisalo: POL, VI NE ZNATE KAKVA JE JESEN U PARIZU... DOĐITE ODMAH! Na tom mestu više nema “Er Fransa”, a pored tog začaranog izloga ne nalazi se, takođe, ni “Grateksova” prodavnica sa dugim porhetskim gaćama zakačenim rajsnedlama u izlogu, cicanim haljinama i žućkastim šlofjankama, dok su muve, uginule od dosade, ležale svuda naokolo po izbledelom pak-papiru. Doba socijalizma sa ljudskim likom, koji nismo mogli da napustimo i prihvatimo poziv sa plakata da vidimo jesen u Parizu izbliza. Kao da čitav Pariz sedi pred kafeima, bistroima i restoranima, gde je nemoguće pronaći slobodan sto na trotoaru. Kao da ovde niko ništa ne radi. Jedni čitaju novine, drugi nešto, kobajagi, pišu (nepriznati pisci i pesnici), a treći, jednostavno gluvare i uživaju u izazovnom hodu lepih Parižanki. Jedanput davno, Koča Popović mi je rekao da je “nemoguće osvojiti Parižanku na ulici; one se ili vraćaju, ili odlaze na ljubavni sastanak!” Ali neću da pišem o Parizu, toj izlizanoj temi mnogih generacija pisaca, već o blokejima. U kvartu, u kome sam stanovao, šetajući primetim mnogo obućarskih radionica na obe strane bulevara. Zavirim unutra i vidim starog obućara kako pendžetira nečije cipele – običaj koji se već odavno izgubio u našim krajevima, a u bogatom Parizu nije. Pored obućara, otkrio sam i mnoštvo krojačkih radnji u kojima se produžuje, skraćuje i krpi stara odeća. Kako smo se samo pogospodili, za razliku od Francuza! Jedna mlada novinarka, kojoj usput spomenuh blokeje u nekom intervjuu, nije znala šta je to, baš kao što ni mnogi od vaših čitalaca ne znaju. Blokeji su metalne pločice ovalnog oblika koje se ukucavaju ekserčićima na pete i vrhove đonova, da duže traju, tako da se čovek dok korača trotoarom, oseća kao Fred Aster kada stepuje (a zna se da je on rođen u Stepojevcu, kao što i samo ime kaže). Kada je umro neki čovek, obukli ga u ukopno crno odelo, a za noge mu kupili nove novcijate crne cipele, pa majka posla sina da šuster pre ukopa udari blokeje. Mali se vratio i rekao da je majstor pitao na koju stranu je gazio pokojni ćaća, da zna gde da ih udari. Zanimljivo, više niko ne prevrće zimske kapute i iskrzane kragne od košulja, a na plastične i gumene đonove nemoguće je udariti blokeje. Dva-tri preostala obućara starog kova u Beogradu, tavore krpeći cipele koje na policama stoje u gomilama, jer oni koji su ih doneli na popravak ne dolaze po njih – zaboravili ih. Na Cetinju, odmah posle rata, u vreme velike bede i oskudice, umrla starica Gospava, ali nije bilo crnih postola za nju, nego je obuli u dotrajale patike istanjenih đonova, pa ih premazali kolomazom da budu crne. Nad njenim grobom okupile se narikače, pa će jedna: “O, Gospe, kad odeš do Nev Jorka, pozdravi mi Vuka Batričevića”, a druga će “I Martinovića Bajicu u Toronto, Gospe!” A jedna će: “Kad skokneš do Sidneja, moja Gospo, zagrlićeš mi Vukotiće, Novaka i Mijata...” Na to pred grob stade Velika Matova, pa će: “Moja Gospava, kako su te obukli, nećeš stići ni do Rijeke Crnojevića.“ Mladi ljudi takođe ne poznaju, niti su ikada videli produžetak za olovku; komad veštačke trske koji na vrhu ima limeni prsten što navlačenjem drži ostatak olovke. To pomagalo nalazilo se čak u pernicama sve do pre tridesetak godina i služilo je da se grafitna olovka iskoristi do kraja. Dok su Ivo Andrić, Krleža i Crnjanski pisali naliv-perom, Branko Ćopić pisao je olovkom u teke (sveske), a olovku je šiljio britvicom i koristio je zahvaljujući ovom produžetku sve do samog kraja. U njegovo vreme to je bio kompjuter; kad nečim nije bio zadovoljan, on uzme gumicu i izbriše. U tom korišćenju olovke postoji nešto dirljivo; od detinjstva, olovka je za njega bila dragocenost, a ona, sa gumicom na vrhu – pravo čudo. Pokušavam da povratim divljenje prema olovci pa napuštam kompjuter, na kome nikada nisam ni pisao, pisaću mašinu, čak i naliv-pero i flomaster, i pišem ovaj tekst žućkastom “koh-i-nor” olovkom 2B. Još nešto je potpuno nestalo iz naših života: pera i držalja, zajedno sa mastionicama. Nemoguće ih je pronaći čak ni u najzabitijim seoskim prodavnicama, gde se može naći petrolej za lampe, držalje za sekire i cicevi na metar. Deca u školama tako nikada neće upoznati zavodljivu lepotu kaligrafije – tanke i debele linije, osetljivost pera koje ispisuje seizmograf duše. Hemijske olovke kojima pišu i ulaze u svet slova, jednolično su tupe i ne mogu da dostignu nikada lepotu krasnopisa – osnovu kaligrafije. Kad smo već kod dece, spomenimo i to da je kod nas nemoguće ni na jednom mestu kupiti klikere. U pariskom kvartu Mare, u jednoj od uskih uličica što vode na Rivoli, u starovremenskom dućanu, otkrio sam u izlogu pregršt klikera. Bila je to neka starinarnica sa mnoštvom zaboravljenih čuda. Kakav susret sa detinjstvom! Bili su to staklenci sa šarama iznutra, retke dragocenosti u moje vreme, kada su postojali zemljanci (od pečene gline), mermerci i gvozdenci, koje smo vadili iz kuglagera ukradenih iz nemačkih tenkova ispred Vojnog muzeja. Danas se deca više ne igraju klikerima. To je zbog toga što u Beogradu ne postoji nijedno poljanče gde je moguće iskopati rupu za ovu igru. Svet je prekriven asfaltom, ali Pariz ne zaboravlja tu staru dečiju igru. Odlazim u “Klozeri d’ Lila”, legendarno stecište pariske elite, koja je vlasništvo našeg zemljaka iz Bosanske Dubice, Miroslava Šiljegovića. Pored ovog čuvenog mesta on je kupio i još čuveniji kafe “Flor”. U “Klozeri dž Lila” na svakom stolu postoje mesingane tablice sa imenima znamenitih ličnosti koje su sedele za njima. Tu je Ernest Hemingvej dvadesetih godina napisao svoje najlepše priče o Niku. Dobijam sto na kome je tablica “Lenjin”. To nije sto za mene, kažem vlasniku koji u znak dobrodošlice otvara šampanjac “dom perinjon”, hoću da sedim tamo gde je sedeo Ernest Hemingvej. Onda ćeš morati za šank, kaže on. I zaista, za šankom, iznad jedne barske stolice, stoji tablica sa imenom Ernesta Hemingveja. Pariz – grad koji se već izlizao od prevelike upotrebe. U vreme moje mladosti država je u njega radi obrazovanja slala ugledne pouzdane pisce za koje je bila sigurna da će se vratiti. Trebalo je da nauče francuski i da upoznaju kulturu ove zemlje o državnom trošku. Najviše mi se dopao jedan crnogorski klasik koji pola godine nije izlazio iz hotela igrajući šah sa portirom, a posle toga pisao u sobi debele knjige o tome kako se Vasojevićki četnici i partizani jure po vrletima iznad Berana, jer ga je bilo strah da se na ulici ne upozna sa klasnim neprijateljem. U to vreme, UDBA je davala pasoše samo retkima, pa se jedan ugledni književnik proslavio pišući u NIN-u reportaže iz Pariza; najpre nam je otkrio da pored Sene postoje sandučare gde se prodaju stare knjige, a da se prodavci zovu bukinisti. Nismo mogli da verujemo u to čudo! Zatim je napisao kako je prisluškivao jedan razgovor između lepe devojke u crnom džemperu uz vrat sa jednim mladićem u bistrou “Purkva pa”. “Mišel, hoćeš li noćas da spavaš sa mnom?” upitala je mladića. U to vreme kod nas su samo najbolji učenici spavali sa devojkama. Danas sedim u bistrou koji se začudo zove “Purkva pa”, ali nigde nijedne devojke da mi postavi slično pitanje. Došao sam, izgleda, suviše kasno.