Izvesna tačka

Ima ličnosti pored čijeg imena, ma koliko to novinarska korektnost zahtevala, ne mora da piše išta... Jedna od njih sigurno je Liv Ulman. Celi svet zna tu (nekada) veoma lepu norvešku glumicu, govorilo se – Bergmanovu glumicu – koja je, međutim, mnogo toga ostvarila i sama, bez njega, a što se tako često previđalo. Toliki je (bio) njegov silni uticaj u skandinavskoj i, uopšte, evropskoj kinematografiji i kulturi... Ali, opet, opet, nema ni tog razgovora niti tog povoda za intervju sa Liv Ulman a da je mogućno mimoići ime i (životni) pečat velikog Ingmara Bergmana, letos preminulog, u njenoj dugoj karijeri i mnogim aktivnostima obogaćenoj priči koju je ona, da podsetimo, pretočila čak i u dve autobiografske knjige pod engleskim nazivima “Changing” i “Choices”. Nedavno je, u San Sebastijanu, Liv Ulman primila vrhunsko priznanje tog (očaravajućeg) baskijskog festivala, Premio Donostia za životno delo... Poslednju nagradu u dugom nizu i norveških, i švedskih, i evropskih, pa i svetskih priznanja koja, sva skupa i sva na gomilu, jesu kruna jednog impresivnog glumačkog a, bogami, u novije doba, i njenog rediteljskog angažmana. O pisanju kratkih priča, scenarija i tome slično, o zapaženom radu u UNICEF-u, o tome sad da i ne govorimo... Dodajmo još, podsećanja radi, nekoliko važnih podataka: Liv Ulman rođena je 16. decembra 1938. u Tokiju, Japan, pošto je u tom času njen otac Johan upravo tamo bio, tamo radio kao avionski tehničar. Odrasta, ipak, u Norveškoj, a živela je kasnije u Kanadi. Danas, baš kao godinama i godinama unazad, Liv Ulman je stanovnik Wujorka ali “sa čestim i sve češćim letovima za Norvešku”. Igrala je glavne uloge u čak devet filmova, možda i najslavnijih filmova Ingmara Bergmana, pored ostalih u “Kricima i šaputanjima” i “Licem u lice”... Glumačka karijera Liv Ulman obuhvata više od pedeset filmova, a rediteljska četiri ostvarenja, među kojima i “Nevernicu” iz 2000. koja je rađena prema autobiografskom Bergmanovom scenariju. Zbog razumljivog interesovanja, novinari, španski ali i inostrani, imali su po petnaestak minuta vremena za razgovor sa Liv Ulman. Prvo je, čuvši da sam iz Beograda, mnogo, ali mnogo, pozdravila Borku Pavićević, svoju, kako je rekla, vrlo dobru prijateljicu. I, evo, javno i zvanično taj pozdrav prenosimo, jer je tako on i dat. Pošto fer uvek znači samo jedno... Moramo početi od glavne stvari, ove nagrade za životno delo. Da li je dobijate u pravom trenutku? Jer, bilo je ovde glumaca i glumaca koji su smatrali da im je ona stigla prerano? - Ne, naprotiv, nalazim da mi Premio Donostia dolazi u pravi čas. Ja jesam mnogo radila, verujem da imam nešto što bi se moglo već sasvim lepo zaokružiti u životni opus i, onda, zašto ne?! Zar mislite da ću biti mlađa, ili izgledati mlađe, ako kažem da je ipak rano i da imam pred sobom još mnogo vremena i da imam pred sobom još toliko planova i želja... I imam, naravno da imam, pre svega sam još puna energije i puna dobre volje i velike radoznalosti, što sve jesu pokazatelji vitalnosti, ali jednom se izvesna tačka mora staviti. Hoću da kažem da kada bi na ovome ostalo i kada bi ova nagrada bila nešto kao moj profesionalni kraj, pa to bi, po mom mišljenju, bilo u redu, bilo bi čak i tačno. Imam zbog čega da hodam uzdignute glave, mislim da jesam ostavila za sobom izvestan a dobar trag i to jeste dovoljno razumnoj osobi, a takvom ja sebe smatram. Da, ali kraj o kome govorite govori i o odmaklom životnom dobu: kako se, recimo, borite s godinama koje stižu ili koje su već stigle. Možda nije učtivo pitati tako nešto jednu ženu, pa i veoma lepu ženu, kao što vi to još jeste? - Ne, ne pripadam osobama koje izbegavaju razgovor o godinama, o starosti, ne volim da lažem ni sebe ni druge. Jeste, stigle su me godine, imam ogledalo i vidim sebe lepo u ogledalu, vidim jednu drugačiju Liv, Liv s borama, sa kosom koja se proredila i koja je izgubila sjaj, vidim ženu s viškom kilograma, sve sam to ja danas, šta ću... Dobro zdravlje me još drži a to je, verujte, jedino bitno u ovim godinama, mada ja mislim da je bitno i inače, u životu celom. Prema tome, nemam za čim da žalim, naprotiv. Iako, iako mi nije pravo, nije, kada se ugledam i primetim svu, bogami, veliku razliku koja mi se vremenom dogodila a ostajem nemoćna pred tom činjenicom. Ovog leta umro je Ingmar Bergman. Kako ste doživeli njegovu smrt? - Pored njega, pored njegovog kreveta. Dobro, svi smo mi znali da se on odavno povukao na Faro i da je u dubokoj depresiji, onoj bez leka i pomoći. Zato što se najviše bojao smrti, taj ga je strah mleo. I, šta se dogodilo?! Kao u komadu “Sarabanda” kada sluškinja čuje glas, glas kojeg zapravo nema, tako sam i ja tog popodneva čula Ingmara da me poziva. Bila sam u tom času u Oslu, iznajmila helikopter, odletela na Faro... Iste noći je, ne dolazeći svesti, on umro. Od tada se često pitam da li sam dobro uradila što sam otišla kod njega i videla ga u apsolutno poslednjim trenucima, videla njegovu smrt. To me pitanje proganja. Uglavnom verujem da sam dobro postupila: bila sam u odsudnom času pored svog najboljeg prijatelja u životu, pored oca moje ćerke Lin, pored čoveka od kojeg sam toliko toga važnog naučila. Ali, ponekad, ponekad uopšte tako ne mislim: strašna je ta slika starog i belog i već iščezlog Ingmara koju ne mogu da zaboravim a koja je jako, jako bolna. Umreću, i ja ću umreti, a neću znati da li je bilo ispravno i pametno otići tada na njegovo ostrvo. Ne znam i uvek plačem kada se toga setim. Tako da... ajmo o nečemu drugom. Pa o svemu drugom, ili o ma čemu drugom, izvan, da tako kažem, Bergmanove orbite. Velika je sama vaša priča, ipak? - Naravno. Ali to, to znaju ljudi koje mene privatno veoma dobro poznaju. Znaju da je moj život bio i jeste vrlo, vrlo različit od onog pustinjskog i samotničkog Bergmanovog života, pogotovo kraja života na ostrvu Faro. Mi jesmo bili veoma bliski ali smo, kao osobe, veoma različiti. Moja životna fascinacija Bergmanom nije išla samo iz ljubavi i poštovanja prema njegovom delu, ne, išla je pre svega iz onoga što je on i mene i Maksa fon Sidova, i Svena Nikvesta, i sve druge oko sebe neprestano učio: da je dostojanstvo važno i najvažnije, da ono što činimo, ma šta to bilo, mora da bude obojeno dostojanstvom. Pazite, dostojanstvom, nikako arogancijom. Ulio nam je još mladima u glavu da je jedini način da nas drugi poštuju i da uopšte poštuju naš rad u tome da i mi pokažemo kako cenimo drugog i tuđe. Pretpostavljam da je to bila i jedna od prvih roditeljskih lekcija vašoj ćerki Lin? - Mislim da je naša ćerka Lin imala prilične probleme s nama, čuvenim roditeljima, probleme traženja identiteta. Do Lin su slabo dopirali i Bergmanovi i moji saveti, naša podrška uopšte u tom nekom kreativnom osmišljavanju njenog života. Bili smo, u stvari, njeno veliko opterećenje: hoće li nas stići, hoće li nas dostići... To je bilo pitanje s kojim se ona, moram da priznam, jedva izborila. Jer, ljudi često ne znaju koliki su teret svom detetu ukoliko su recimo poznati, slavni, uspešni. Obično se, obrnuto, misli: blago toj deci, sve imaju. Ni govora. Ništa bolnije od njihovog dokazivanja sopstvene vrednosti. Srećom, Lin se danas uveliko bavi pisanjem, objavila je više knjiga u Americi. Verujem da je našla svoj put, da konačno ima svoj put...