Trka milijardera

“Nedelju dana je dug period u politici”, često je govorio veteran britanske političke scene Harold Vilson kad bi neko od njega zatražio da prognozira šta bi sve moglo da se dogodi narednih dana. Drugim rečima, godina u politici predstavlja čitavu večnost... Ipak, čini se da su sada već i neki od najuglednijih stranih analitičara i poznavalaca američkih političkih prilika skloni da kažu kako na sledećim predsedničkim izborima u Americi, koji će se održati tek za godinu dana – 4. novembra 2008 – neće biti iznenađenja. “Predizborna utakmica u Americi je već završena. Pobednik, tačnije pobednica, već je poznata. Ona se zove Hilari Klinton”, objavio je prošle nedelje renomirani britanski njuzmagazin “Ekonomist”. Ali, sva je prilika da je ta vest u najmanju ruku preuranjena, i da je njena jedina vrednost ovog trenutka u tome što ona razgovetno svedoči o željama i očekivanjima krupnog kapitala u Velikoj Britaniji, čije interese obično zastupa ovaj list. A možda i u čitavoj EU. I to u trenutku kada predizborna kampanja uoči američkih predsedničkih izbora, koja traje već mesecima, počinje sve više da se zahuktava. Američki predsednički izbori su, van svake sumnje, događaj od globalnog značaja. Stoga je razumljivo što se očekuje da bi njihov ishod mogao imati odlučujući uticaj na ratove u Iraku i Avganistanu, na buduću američku politika prema Iranu, ili na rešavanje kosovskog čvora... Tim pre što će naredni izbori u Americi, po nekim svojim karakteristikama, biti u mnogo čemu drugačiji od većine njih u novijoj istoriji, a što već unapred praktično nagoveštava i mogućnost krupnih političkih zaokreta i iznenađenja u američkog politici. Naime, po tradiciji, predsednik kome je istekao prvi mandat gotovo bez izuzetaka kandiduje se i za drugi. A nakon drugog mandata (pošto predsednik po Ustavu nema pravo na više od dva mandata) za predsedničku funkciju bi se obično kandidovao dotadašnji potpredsednik. Tako se, recimo, nakon dva uzastopna mandata predsednika Ajzenhauera za predsedničku funkciju kandidovao njegov dotadašnji potpredsednik Ričard Nikson. I, izgubio duel sa DŽonom Kenedijem 1960. godine. Nakon dva mandata Ronalda Regana kandidovao se (1988) DŽordž Buš Stariji i pobedio protivkandidata iz Demokratske stranke Majkla Dukakisa. A nakon isteka drugog mandata Bila Klintona, na predsedničkim izborima 2000. godine za predsedničku funkciju kandidovao se i Klintonov dotadašnji potpredsednik Al Gor. I, u mrtvoj trci sa DŽordžom Bušom Mlađim, tesnim i problematičnim rezultatom (o kojem je morao da odlučuje i Vrhovni sud) na kraju izgubio izbore. Sada, prvi put nakon 1928. godine (kada je posle Kalvina Kulidža trijumfovao Herbert Huver), na predsedničkim izborima ne učestvuju ni dotadašnji predsednik, jer po Ustavu više nema pravo da se kandiduje, niti njegov potpredsednik Dik Čejni. Potpredsednik Čejni je još posle prvih izbora, na kojima je – uz predsednika DŽordža Buša Mlađeg – bio izabran na tu funkciju, obnarodovao da se nikada neće kandidovati za predsednika Amerike. Dakle, već iz toga je jasno da će ovo biti izbori diskontinuiteta sa odlazećom Bušovom republikanskom administracijom kojoj su, u ideološkom smislu, pečat davali neokonzervativci i njihova agresivna strategija rata protiv terorizma. Uostalom, već i politički profili nekih od glavnih kandidata koji su se donekle izdvojili od ostalih u ovoj ranoj fazi predizborne kampanje, više od godinu dana pre samih izbora, svedoče da bi naredni američki izbori mogli da donesu potpuni trijumf politike diskontinuiteta. Bez obzira na to da li će na njima trijumfovati neko od kandidata Demokratske stranke, poput senatorke iz NJujorka Hilari Klinton ili senatora iz Ilinoisa Baraka Obame. Ili trenutno vodeći pretendent iz tabora republikanaca, bivši guverner NJujorka Rudi Đulijani. Jer, i Đulijani se, kao liberalni i urbani njujorški republikanac, gotovo u svemu što je sad u američkoj politici, bitno razlikuje od političara kao što su DŽordž Buš Mlađi, Dik Čejni ili njihova nekadašnja uzdanica Donald Ramsfeld. Uz ozbiljnu političku i moralnu krizu, koja se obično stavlja na teret sadašnjoj administraciju, neuspešan pohod na Irak, opasno zaoštravanje u odnosima sa Iranom i u širem regionu Bliskog istoka, nepotrebne komplikacije (raketni štit u Evropi) u odnosima sa Moskvom i odsustvo smislene politike na Balkanu (Kosovo), koja bi omogućila stabilizaciju i normalizaciju prilika u jugoistočnoj Evropi, mnogi će pamtiti kao glavne karakteristike vladavine DŽordža Buša Mlađeg. KO SU KANDIDATI: Predizborna trka u Americi je ovoga puta počela mnogo ranije nego obično. Glavni kandidati su svoje predizborne kampanje intenzivno vodili i godinu i po dana pre zakazanih stranačkih konvencija. Stoga mnogi veruju da će kod obe velike partije, demokrata i republikanaca, u samom finišu kampanje stranački izbori za oficijelne predsedničke kandidate na nacionalnim konvencijama biti tek formalnost. Ipak, čuda su, uvek, moguća. Dovoljno je setiti se kako se 2000. godine na predsedničkim izborima (Buš – Gor) dogodilo iznenađenje, pošto je izglasan veoma tesan rezultat. Prema tome, ne treba sasvim isključiti mogućnost da rezultati prethodnog izbornog postupka, unutar bilo koje od glavnih stranaka, ili u obe stranke, budu takođe do samog kraja neizvesni... Onima koji se narednih meseci, iz bilo kojih razloga, budu upuštali u prognoze, nije zato na odmet da vode računa o dosadašnjim trendovima ili sklonostima američkih birača. Recimo, u novije vreme osim jednog jedinog slučaja, kao što je bila nominacija i konačna izborna pobeda generala Dvajta Ajzenhauera na izborima 1952. godine, birači su redovno davali prednost iskusnim profesionalnim političarima. Zato su uvek pobeđivali bivši predsednici ili potpredsednici SAD, guverneri pojedinih američkih država ili senatori. Četvorica od pet poslednjih američkih predsednika (DŽimi Karter, Ronald Regan, DŽordž Buš Stariji, Bil Klinton i DŽordž Buš Mlađi) bili su prethodno – sa izuzetkom DŽordža Buša Starijeg – guverneri pojedinih država. I to guverneri velikih država, kao što su Kalifornija i Teksas, ili guverneri južnih država. Poslednji američki senator koji je (1960) izabran na predsedničku funkciju bio je DŽon Kenedi iz Masačusetsa. Pre njega to je u prošlom stoleću pošlo za rukom još samo Vorenu Hardingu (1920). Svi drugi senatori koji su se upuštali u predsedničku trku, gubili su izbore. Hoće li ovoga puta ta tradicija biti narušena, budući da je među pretendentima na predsedničku funkciju mnogo senatora, tek ćemo videti. Ko su predsednički kandidati? Spiskovi još nisu zaključeni, ali već je vidljivo da su veoma dugi i da je ponuda prilično raznovrsna. U taboru Demokratske stranke za sada figuriraju sledeća zvučna imena: DŽo Bajden, senator iz Delavera Hilari Klinton, senatorka iz NJujorka Barak Obama, senator iz Ilinoisa Kristofer Dod, senator iz Konektikata DŽon Edvards, bivši senator iz Severne Karoline i bivši kandidat za potpredsednika na izborima 2004. Majk Gravel, senator iz Aljaske Denis Kučinić, kongresmen iz Ohaja Bil Ričardson, guverner Novog Meksika Mnogi znalci računaju da nije isključeno da se u trku za predsedničku nominaciju u Demokratskoj stranci uključi i nekadašnji potpredsednik i predsednički kandidat na izborima 2000. godine Al Gor. Naročito od kako je, povrh brojnih drugih nagrada za svoj aktivizam u oblasti ekologije (Oskar, Grejmi i dr.), ovih dana dobio i Nobelovu nagradu za mir... Spisak najozbiljnijih kandidata iz tabora Republikanske stranke je takođe veoma dug. Na njemu prednjače: Rudi Đulijani, bivši gradonačelnik NJujorka Sem Braunbek, senator iz Kanzasa Majk Hakabi, guverner Arkanzasa Dankan Hanter, kongresmen iz Kalifornije Alan Kejes, američki ambasador u Ekonomskom i socijalnom savetu UN DŽon Mak Kejn, senator iz Arizone Ron Pol, kongresmen iz Teksasa Mit Romni, guverner Masačusetsa Tom Tankredo, kongresmen iz Kolorada Fred Tomson, bivši senator iz Tenesija KOLIKO KOŠTA PREDSEDNIČKA FUNKCIJA: Izbornu trku uoči predsedničkih izbora 2008. godine obeležiće i veliki novac. Veći nego ikada u dosadašnjoj američkoj istoriji. Analitičari su još davno uočili da se budžeti za predizborne kampanje predsedničkih kandidata svaki put uvećavaju velikom brzinom. Prema zvaničnim podacima, glavni kandidati obe stranke (Demokratske i Republikanske) na predsedničkim izborima 1996. godine potrošili su ukupno 449 miliona dolara za svoje kampanje. Na izborima 2000. godine ta suma je iznosila 649,5 miliona dolara. A, na izborima 2004. godine 1,1 milijardu dolara! U januaru 2007. godine šef Federalne izborne komisije Majkl Toner izneo je procenu da će na predsedničkim izborima 2008. godine svaki ozbiljan pretendent na predsedničku funkciju morati da obezbedi budžet za kampanju u visini od bar jedne milijarde dolara. Prema tome, svako ko želi da prognozira konačni ishod moraće da uzme u obzir da šanse u ovoj trci imaju samo milijarderi, u pravom smislu te reči. I da procenjuje pre svega sposobnost pojedinih kandidata da obezbede neophodan budžet za kampanju. Drugim rečima, novac predstavlja ključ za izbore, jer politički uspeh – barem u Americi – zavisi pre svega od novca. I, konačno, ne treba smetnuti s uma mogući uticaj medija na krajnji ishod bitke za mesto u Beloj kući. Naročito “novih medija”. Od kako je DŽon Kenedi trijumfovao nad Ričardom Niksonom u televizijskoj debati uoči predsedničkih izbora 1960. godine, sve do danas, televizija je imala presudnu ulogu u svim američkim izborima, pogotovo u predsedničkim izborima. Vođene su različite “prljave” i “čiste” kampanje, primenjivane različite tehnike u kampanjama (“od vrata do vrata”, “direktni politički marketing”, mobilisane hiljade volontera...), ali uloga medija je ostala nezamenjiva. Jednostavno, kandidat koji je gubio u TV-debatama, nije imao nikakve šanse da pobedi na biralištu. Ali, ovoga puta, uz konvencionalnu televiziju, koja će i dalje objavljivati reklamne spotove, organizovati promotivne nastupe i duele kandidata, izuzetno veoma važnu ulogu igraće i Internet. Preko Interneta će svi kandidati neposredno komunicirati sa biračima i nastojati da na sve moguće načine privuku pažnju pre svega mlađe populacije u biračkom telu. Putin osujetio nezavisnost Kosova Ruski predsednik koristi energiju kao političko oružje, istovremeno neprekidno testirajući volju SAD i Evrope u vezi sa nuklearnim oružjem, tvrdi u autorskom tekstu o spoljnoj politici Amerike, čije delove prenosimo, Hilari Klinton. Naglasak stavlja na obuzdavanje narasle moći Rusije i Kine Piše: Hilari Rodam-Klinton Foreign Affairs, novembar/decembar 2007. godine Da bi mogla da predvodi, jedna velika nacija mora uživati poštovanje drugih. Amerika je u prošlosti bila poštovana kao moćna nacija, nacija koja zna svoju misiju i darežljiva nacija velikog srca. Imala sam prilike da na svojim putovanjima širom sveta, i kao senator i kao prva dama, upoznam ljude iz svih životnih sfera. Tako sam se i lično uverila koliko je naša pređašnja politika uživala poštovanje i zahvalnost. Tragedija minulih šest godina jeste u tome što je Bušova administracija proćerdala poverenje i poštovanje čak i naših najbližih saveznika i prijatelja. U praskozorje 21. veka, SAD su imale jedinstvenu poziciju. Naše vođstvo u svetu bilo je opšteprihvaćeno i poštovano, jačali smo stara savezništva i gradili nova, širom sveta smo radili na dobrobit mira, promovisali smo ideju neširenja nuklearnog oružja i modernizovali smo sopstvenu vojsku. Posle 11. septembra svet se, kao nikada ranije, mobilisao oko Sjedinjenih Država, podržavajući naše napore da uklonimo talibane u Avganistanu i da krenemo u poteru za rukovodstvom Al kaide. Imali smo istorijsku mogućnost da izgradimo široku globalnu koaliciju za borbu protiv terora, da osnažimo uticaj američke diplomatije i da izgradimo svet u kome ćemo imati više partnera, a manje neprijatelja. Mi smo, međutim, tu priliku propustili. (...) Štaviše, skrenuli smo vitalne vojne i finansijske resurse sa borbe protiv Al kaide i mukotrpnog i zastrašujućeg zadatka izgradnje muslimanske demokratije u Avganistanu. U isto vreme, krenuli smo dotad neviđenim putem unilateralizma: odbili smo da ratifikujemo sveobuhvatni sporazum o zabrani nuklearnih proba, odrekli smo se obaveze neširenja nuklearnog oružja i okrenuli smo leđa traganju za mirom na Bliskom istoku. Povukli smo se iz Kjoto protokola. (...) Ne mora, međutim, da bude tako. Naši saveznici ne žele da bude tako. Svet još uvek gleda u SAD očekujući vođstvo. Amerika danas ne predvodi, ali drugi to očekuju i žele od nas. (...) Da bi ponovo zauzele mesto koje im pripada u svetu, Sjedinjene Države moraju biti jače, a naša politika mora biti mudrija. (...) Kao predsednik, ja ću nas ponovo predstaviti svetu. Ponovo ću izgraditi našu moć i uveriti sve da su Sjedinjene Države čvrsto posvećene izgradnji sveta kakav želimo, a ne samo odbrani od sveta koga se bojimo. (...) Sledeći predsednik biće prvi koji dobija u nasleđe dva rata, dugotrajnu kampanju protiv globalnih terorističkih mreža i rastuću napetost sa Iranom koji nastoji da se domogne nuklearnog oružja. Sjedinjene Države će se suočiti sa buntovnom Rusijom čija je buduća orijentacija neizvesna i sa Kinom koja beleži brzi rast i koja mora biti integrisana u međunarodni sistem. Međutim, sledeća administracija će morati da se suoči i sa dosad neviđenom i opasnom situacijom na Bliskom istoku koja ugrožava Izrael i koja bi potencijalno mogla da uruši globalnu privredu tako što bi poremetila isporuke nafte. (...) Da bismo se uspešno uhvatili u koštac sa tim izazovima, moraćemo da obnovimo američku moć tako što ćemo se povući iz Iraka, što ćemo ponovo izgraditi svoju vojsku i što ćemo razviti znatno širi arsenal sredstava koja možemo da koristimo u borbi protiv terorizma. Moramo iznova naučiti da se oslanjamo na sve aspekte američke moći, da inspirišemo i privlačimo isto onoliko koliko pribegavamo prinudi. Moramo se vratiti na pragmatičnu spremnost da sagledamo činjenice na terenu i da donosimo odluke zasnovane na dokazima, a ne na ideologiji. (...) Dok budemo vojno napuštali Irak, ja ću naše vojne snage zameniti intenzivnom diplomatskom inicijativom u regionu. Bušova administracija je prekasno počela da angažuje Iran i Siriju u razgovorima o budućnosti Iraka. To je korak u ispravnom pravcu, ali se još mnogo toga mora uraditi. Kao predsednik, ja ću sazvati regionalnu grupu za stabilizaciju u kojoj će učestvovati naši ključni saveznici, ostale globalne sile i sve države koje se sa Irakom graniče. Ta grupa će sarađivati sa novonaimenovanim specijalnim predstavnikom UN za Irak i biće joj povereno da razradi i sprovodi strategiju za postizanje stabilnosti u Iraku, što će podstaći Iran, Saudijsku Arabiju, Siriju i Tursku da se drže podalje od građanskog rata. (...) Ne smemo, međutim, popustiti u borbi protiv terorizma. Narediću specijalnim jedinicama da se angažuju u ciljnim operacijama protiv Al kaide u Iraku, kao i protiv drugih terorističkih organizacija u tom regionu. Te jedinice će takođe osigurati bezbednost američkih snaga i osoblja u Iraku i obučiće i opremiti iračke snage bezbednosti kako bi one održavale red i unapređivale stabilnost u toj zemlji, ali samo u meri u kojoj takva obuka stvarno funkcioniše. Takođe ću razmotriti mogućnost da jedan deo naših snaga ostavim u kurdskom području severnog Iraka, radi zaštite krhke, ali realne demokratije i relativnog mira i bezbednosti koji su tamo uspostavljeni, samo uz jasno poimanje da se mora voditi borba protiv terorističke organizacije Radničke partije Kurdistana i da turska granica mora biti poštovana. (...) Zaboravljena linija fronta u ratu protiv terora jeste Avganistan, gde moramo ojačati vojne napore. Talibanima se ne može dopustiti da ponovo osvoje vlast u Avganistanu; budu li se vratili, Al kaida će se vratiti sa njima. Ipak, aktuelna američka politika je u suština oslabila predsednika Hamida Karzaija i njegovu vladu i omogućila je talibanima da ponovo zauzmu mnoga područja, posebno na jugu. Trgovina heroinom, koja se uglavnom neometano odvija, finansira talibanske borce i teroriste Al kaide koji napadaju naše trupe. Moramo nastojati da u Avganistanu gradimo institucije u kojima će se lokalno stanovništvo obučavati i pripremati za pošteno i delotvorno upravljanje državom i moramo realizovati programe koji će ženama omogućiti da igraju značajniju ulogu u društvu. (...) Borba protiv terorizma širom sveta iziskivaće bolju obaveštajnu službu čiji pripadnici neće sedeti u kancelarijama, već će izaći na ulice i raditi u ilegali. Kao predsednik, nastojaću da vaspostavim moral naše obaveštajne zajednice, da povećam broj agenata i analitičara koji tečno govore arapski i druge ključne jezike i da uzdignem nivo i status obaveštajnih analiza. (...) Problemi sa kojima se suočavamo su globalni; zato moramo voditi računa o vrednostima, brigama i interesima naših saveznika i partnera. To znači da se moramo mnogo bolje angažovati na izgradnji antiterorističkih kapaciteta širom sveta. Moramo pomoći jačanju policijskih, tužilačkih i pravosudnih sistema u inostranstvu; moramo poboljšati obaveštajnu službu; moramo primenjivati strožu pograničnu kontrolu, posebno u zemljama u razvoju. (...) Izgubili smo mnogo dragocenog vremena. Iran mora ispunjavati svoje obaveze u pogledu neširenja nuklearnog oružja i ne sme mu se dozvoliti da izgradi ili da nabavi nuklearno oružje. Ako Iran ne bude ispunjavao svoje obaveze i volju međunarodne zajednice, sve opcije moraju ostati otvorene. Ako je, s druge strane, Iran spreman da okonča svoj program izgradnje nuklearnog oružja, da se odrekne pokroviteljstva koje pruža terorizmu, da podrži bliskoistočni mir i da odigra konstruktivnu ulogu u stabilizovanju Iraka, SAD će biti spremne da mu ponude brižljivo kalibriran paket podsticaja. To će omogućiti iranskom narodu da shvati da se mi ne sporimo sa njim, već sa njegovom vladom, i pokazaće svetu da su SAD spremne da slede svaku diplomatsku opciju. (...) Potrebno nam je državničko umeće u odnosima sa zemljama koje nisu naši neprijatelji, ali koje na mnogim frontovima upućuju izazov Sjedinjenim Američkim Državama. Ruski predsednik Vladimir Putin je osujetio brižljivo sročeni plan Ujedinjenih nacija koji je trebalo da izvede Kosovo na okasneli put ka nezavisnosti, nastojeći pri tom da koristi energiju kao političko oružje protiv suseda Rusije i udaljenijih zemalja, i testirajući volju SAD i Evrope u vezi sa čitavim nizom pitanja koja se odnose na neširenje nuklearnog oružja i smanjenje naoružanja. Putin je takođe ugušio mnoge slobode koje su bile izvojevane posle pada komunizma, stvorio je novu klasu oligarha i duboko se umešao u unutrašnje stvari bivših sovjetskih republika. Pogrešno je, međutim, u Rusiji videti samo pretnju. Putin je iskoristio energetsko bogatstvo Rusije da bi proširio rusku privredu, tako da danas više običnih Rusa uživa poboljšani životni standard. Nama je potrebno da Rusiju selektivno angažujemo kada je reč o pitanjima od velike nacionalne važnosti, kao što je osujećivanje iranskih nuklearnih ambicija, obezbeđivanje danas slabo obezbeđenog nuklearnog oružja u Rusiji i bivšim sovjetskim republikama i postizanje diplomatskog rešenja za Kosovo. U isto vreme moramo jasno staviti do znanja da naša sposobnost da u Rusiji vidimo istinskog partnera zavisi od toga da li će Rusija izabrati da jača demokratiju, ili će se, pak, vratiti na autoritarizam i mešanje u unutrašnje stvari regiona. Naši odnosi sa Kinom biće najvažniji bilateralni odnosi u svetu u ovom veku. SAD i Kina imaju veoma različite vrednosne i političke sisteme, ali ipak, uprkos tome što se duboko ne slažemo u mnogobrojnim pitanjima, u širokom spektru od trgovine do ljudskih prava, verskih sloboda, uslova rada i Tibeta, postoji mnogo toga što SAD i Kina mogu i moraju zajednički da postignu. Podrška Kine bila je važna za postizanje sporazuma o demontiranju severnokorejskih nuklearnih postrojenja. To je okvir u kome dalje treba da gradimo da bismo uspostavili režim bezbednosti u severoistočnoj Aziji. Uspon Kine, međutim, otvara i nove izazove. Kinezi su konačno počeli da shvataju da je njihov brzi privredni rast veoma skup sa stanovišta ekološke cene. SAD treba da pokrenu zajednički program sa Kinom i Japanom zarad razvoja novih čistih energetskih izvora, treba da promovišu veću energetsku efikasnost i bore se protiv klimatskih promena. Taj program će biti deo opšte energetske politike koja će zahtevati drastično smanjenje američke zavisnosti od strane nafte. Moramo ubediti Kinu da se priključi globalnim institucijama i da podrži međunarodna pravila, tako što ćemo nastaviti da unapređujemo područja gde nam se interesi podudaraju i što ćemo se starati da smanjimo razlike koje među nama postoje. Iako Sjedinjene Države moraju biti spremne da se suprotstave Kini kad god se ona ponaša na način koji protivreči američkim vitalnim interesima, istovremeno moramo da radimo na uspostavljanju kooperativne budućnosti. (...) Da bismo izgradili svet kakav želimo, moramo početi otvoreno da govorimo o problemima sa kojima se suočavamo. Moraćemo da govorimo o posledicama koje je naša invazija na Irak donela iračkom narodu i drugima u tom regionu. Moraćemo da govorimo o Gvantanamu i Abu Graibu. Moraćemo, takođe, da preduzmemo konkretne korake kako bismo ojačali bezbednost i širili mogućnosti širom sveta. (...) Moramo pomoći zemljama u razvoju da izgrade efikasnu i ekološki održivu domaću energetsku infrastrukturu. Dve trećine rasta potražnje za energijom u narednih četvrt veka poticaće od zemalja koje imaju slabu postojeću infrastrukturu. Tu se otvaraju mnoge mogućnosti za korišćenje alternativnih i obnovljivih energetskih izvora, a cela Afrika može da pruži Zapadu kredit za emisije ugljen-dioksida (u okviru sistema kvota predviđenog Kjoto protokolom). (...) Svet kakav želimo takođe je svet u kome se poštuju ljudska prava. Odričući se naših vrednosti u ime naše bezbednosti, Bušova administracija je ostavila Amerikance da se u čudu pitaju da li retorika o slobodi širom sveta još uvek važi i kod kuće. Podrili smo međunarodnu podršku borbi protiv terorizma time što smo sugerisali da taj posao ne može biti obavljen bez ponižavanja, kršenja osnovnih prava na privatnost i slobodu govora, pa čak i bez mučenja. Moramo još jednom staviti ljudska prava u žižu američke spoljne politike i moramo ih učiniti centralnim elementom našeg poimanja demokratije. (...) (Priredila i prevela Qiljana Nedeljković) Demokratska stranka Hilari Klinton Puno ime: Hilari Rodam Klinton Godina rođenja: 26. 10. 1947. Mesto rođenja: Čikago, Ilinois Mesto stanovanja: Čapakva, NJujork Bračno stanje: od 1975. u braku sa bivšim predsednikom SAD Bilom Klintonom Vera: Metodistička crkva Hilari Klinton je već provela osam godina u Beloj kući. Krenula je da gradi samostalnu političku karijeru 2000. godine, kandidujući se u NJujorku za funkciju senatora. Još u vreme dok je bila samo supruga predsednika SAD Bila Klintona, široko je bilo rasprostranjeno uverenje da je ona daleko snažnija ličnost u tom braku. I da je ona, zapravo, glavni arhitekt mnogih krupnih političkih odluka koje je svojevremeno nastojao da realizuje njen muž. Pre svega onih iz domena započete, ali nikada nedovršene reforme zdravstvenog sistema i zdravstvenog osiguranja. U unutrašnjoj politici Hilari Klinton je osoba posebno izraženih liberalnih uverenja, koja mnogi analitičari sada porede sa nekadašnjim političkim stavovima DŽona Kenedija. U spoljnoj politici, ona bi možda bila za okončanje rata u Iraku, ali bi u mnogim drugim slučajevima verovatno nastavila da sprovodi sve što je započeo njen muž. Politiku koja je definitivno obeležena bombardovanjem civilnih ciljeva, poput mostova u Novom Sadu, namernim izazivanjem ekološke katastrofe u Pančevu, zgrade RTS-a u Beogradu, bolnice u Nišu i brojnih sličnih civilnih ciljeva širom Srbije. Bombardovanjem koje je sprovedeno bez odobrenja UN, a koje je njenom mužu donelo priznanje u formi – “Bulevara Bila Klintona” u Prištini. Republikanska stranka Rudolf Đulijani Puno ime: Rudolf Vilijam Đulijani Datum rođenja: 28. 5. 1944. Mesto rođenja: Bruklin, NJujork Mesto stanovanja: NJujork Bračno stanje: oženjen, u trećem braku, supruga DŽudit Natan Vera: rimokatolik Većina kandidata tokom predsedničke kampanje putuje od mesta do mesta i potencijalnim biračima priča manje-više istu priču, u kojoj nastoje da predstave glavne elemente svog izbornog programa. Rudolf Đulijani to čini drugačije, nastojeći svaki put da u prvi plan istakne svoju snažnu individualnost. Jer, on nije tipičan republikanac. O većini tradicionalnih političkih tema o kojima se raspravlja u toku predsedničke kampanje – porezi, abortus, brak osoba istog pola – on ima svoje osobeno mišljenje. Mišljenje koje je znatno “mekše” od tipičnih stavova neokonzervativnih republikanaca koji su vladali Amerikom u poslednjih osam godina. Najbolji primeri za to su Đulijanijevo energično protivljenje pravu na posedovanje oružja ili neki njegovi tolerantniji stavovi u odnosu na ilegalne imigrante. Ipak, Đulijanijeva politička biografija ima jedan nezaobilazan element, koji je u isto vreme i njegov najjači izborni adut: bio je gradonačelnik NJujorka u vreme terorističkog napada 11. septembra 2001. godine. Ostao je zapamćen kao vrhunski menadžer i smiren i pribran političar, na visini zadatka u vreme najvećeg mogućeg izazova za gradonačelnika jednog velegrada kao što je NJujork. Đulijani je kandidat koji američkom biraču nudi efikasniju i racionalniju federalnu administraciju od ove sadašnje. Nudi da Ameriku odbrani od terorizma i očisti od kriminala, na način na koji je očistio NJujork. KAKO SE BIRA AMERIČKI PREDSEDNIK Na sledećim izborima, u jesen naredne godine, Amerikanci će 55. put zaredom glasati za predsednika i potpredsednika svoje zemlje. A izabrani predsednik biće 44. stanar Bele kuće u Vašingtonu. Sticajem okolnosti, predsednički izbori, koji se održavaju 4. novembra 2008, poklopiće se ovoga puta i sa izborima za Senat i Predstavnički dom Kongresa SAD, ali i sa izborima za guvernere i lokalnim izborima u više američkih država. Inače, kompletna procedura američkih predsedničkih izbora je prilično složena i puna tradicionalnih rituala. Oni se ređaju po utvrđenom kalendaru, a krenuće već početkom naredne godine. Najpre će na “prethodnim izborima”, odnosno “prajmaris”, ili “kokusima” (specijalnim unutarstranačkim raspravama) i konvencijama, u svakoj pojedinoj američkoj državi biti izabrani delegati za nacionalne stranačke konvencije. Važno je imati u vidu to da se mehanizmi, baš kao i nazivi tih prethodnih izbora, čiji je cilj da se izaberu predsednički kandidati za koje će se na kraju glasati, razlikuju, i različito nazivaju, u pojedinim američkim državama. Prvi među važnim događajima u toj prethodnoj fazi izbora odigraće se 5. februara 2008, pod imenom “Nacionalni dan predsedničkih prethodnih izbora”, ili “Cunami utorak”, kada se u nekoliko saveznih država održavaju prvi takvi prethodni izbori u ovom izbornom ciklusu. Mesec dana potom je tzv. superutorak, dan kada će takvi prethodni izbori (“kokusi” ili “prajmarisi”) biti održani u dvadeset drugih država u kojima živi više od polovine stanovništva SAD. Tada će već biti manje-više jasno šta će se događati i u svim narednim fazama koje prethode predsedničkim izborima. Pomenute nacionalne konvencije stranaka, na kojima se i zvanično biraju stranački kandidati za predsednika, održavaju se svakog puta u drugom gradu. Tako će se sledeća nacionalna konvencija Demokratske stranke održati 25-28. avgusta 2008. u gradu Denveru u državi Kolorado. A nacionalna republikanska konvencija 1-4. septembra u mestu Sent Pol u Minesoti. Za kandidate izabrane na tim konvencijama (održavaju ih i druge stranke: “Ustavna”, “Slobodarska, “Zelena”...) građani će glasati na samim predsedničkim izborima 4. novembra i to u skladu sa pravilima koja važe u svakoj pojedinačnoj američkoj državi. Jer, američke predsedničke izbore ne sprovodi federalna administracija iz Vašingtona, već “zemaljska” administracija svake američke države. To je u novije vreme izazivalo dosta konfuzije... Recimo, u nekim državama se glasa uz pomoć starih mehaničkih mašina za glasanje, dok se u drugim na biralištima koriste kompjuteri. Ali, kada su u Kaliforniji na predsedničkim izborima 2000. godine prvi put instalirani kompjuteri na biralištima, otkazao je softver... Znano je i da predsednički izbori u SAD, zapravo, nisu u pravom smislu reči neposredni, nego posredni, jer birači ne biraju predsednika nego elektore (članove “elektorskog koledža”), koji će tek 15. decembra birati predsednika. A opšte pravo glasa mogu na dan izbora da koriste samo oni građani SAD koji su se prethodno prijavili da će glasati i upisali u birački spisak u određenoj izbornoj jedinici. Ali, to je sve još daleko.