Od Tita, preko Stefana Nemanje do Tome Zdravkovića: Spomenici kao tužni simboli vremena

Ako čoveka plaše brze promene sveta pod vođstvom ljudske neinteligencije i na njoj zasnovane veštačke inteligencije, možda mu je utešno da se podseti na to da se i u 21. veku štošta ipak ne pokreće. Početkom 2016. godine jedan je poznati srpski vajar za NIN podsećao da su gorostasne skulpture Hejdara Alijeva i Milorada Pavića na Tašmajdanu "populističke", da izvajanima daju značaj doslovno ih preuveličavajući, da je to „kopija matrice koja postoji u Rusiji“. Taj je poklon, kojim su Azeri krunisali obnovu Tašmajdana, u Beograd stigao još 2011, dakle pre naprednjačke epohe, a naprednjaci su na planu razvoja umetničkog ukusa savesno nastavili tamo gde su prethodnici stali. Zato je 2020. u Peščaniku Nenad Makuljević mogao da napiše u dlaku isto o spomeniku (pre)velikom županu Stefanu Nemanji:

"Megalomanske dimenzije figuralnog spomenika u visini sedmospratnice nemaju nikakvog uporišta u spomeničkoj praksi i kulturi Srbije, kao ni u mogućnostima beogradskog urbanog prostora. Opredeljenje za monumentalizam, danas prvenstveno primenjivan u ruskoj i u različitim azijskim spomeničkim praksama, može da se razume samo kao deo konstantnih ’takmičarskih’ nastojanja vrha vlasti...", zapisao je profesor istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu.

U tekstu NIN-a iz 2016. vajar je o skulpturi Nikole Tesle, koja od 2006. krasi beogradski aerodrom, rekao da je "potpuno ukočena, lišena života i svake likovnosti". Danas istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević za NIN ovako objašnjava skulpturu despota Stefana Lazarevića, koja od 2021. obeležava istoimenu ulicu.

"Spomenici poput tog su beživotni. Nikako ne mogu da u vama izazovu emociju koju treba da izazovu. Mi u tom spomeniku treba da vidimo šta je despot Stefan Lazarević predstavljao i šta je danas. Da li možemo to da vidimo? Ne možemo."

Tako ide, čini se, kroz ceo 21. vek, i nema potrebe dalje ređati primere, mada bi bio greh ne pomenuti slavni i nažalost kratkovečni spomenik odsečenoj glavi Jurija Gagarina na Novom Beogradu. Ovih je dana na tapetu skulptura Tome Zdravkovića, otkrivena početkom oktobra u Skadarliji, koja je, ruku na srce, najmanji problem od svih pomenutih sumnjivosti. Ako se i saglasimo da nije reč o vrhunskom delu, treba podsetiti da svrha Skadarlije jeste da bude anahrona i romantična, te pomalo kičasta, i da ni njen pobratim, Monmartr, sigurno nije najbolji uzorak pariske umetnosti. No popust koji ima spomenik voljenom pevaču u boemskoj četvrti, ne sme da važi za skulpture sa istorijskim i političkim nabojem; pogotovo ako dominiraju okruženjem, poput spomenika Hejdaru Alijevu ili Stefanu Nemanji.

"Mogla bi da se napravi matematička jednačina o odnosu demokratičnosti društva i broja spomenika u javnom prostoru, koji pre svega služe tome da ustoliče neku vlast. Spomenici se ne prave zbog prošlih ličnosti i događaja, nego zato da bi postali simboli savremenosti, simboli vremena koje određene pojave ističe u prvi plan. Sa druge strane, danas je jeftinije napraviti spomenik, naročito na način na koji se to ovde radi. Ako uzmemo u obzir broj spomenika, to omogućuje dobru zaradu malom krugu ljudi koji se bave tim poslom", smatra Branislav Dimitrijević.

Gigantski Stefan Nemanja

Ukratko, što je manje dobre sadašnjosti, to je važnija dobra prošlost. Uz to - kako bi režim znao da je osvojio neko društvo ako na njegovoj teritoriji ne bi ostavio vidne tragove? Ljubav prema monumentalnom dele sve vođe i sve partije, i to je pola objašnjenja gigantskog Stefana Nemanje. Druga polovina je, naravno, u parama.

"Ne znamo kako spomenici nastaju, kako se raspisuju konkursi, i da li se uopšte raspisuju. Mahom ne znamo ko su ljudi koji ih rade, a interesantno je kada autori ne žele da se zna da su autori. To je kontraintuitivno, umetnici obično insistiraju na svom autorstvu. Naposletku, ne znamo ni koliko koštaju. Za gotovo svaki spomenik socijalističke Jugoslavije postoji dokumentacija koliko je koštao. Nismo dobili više puta traženu informaciju koliko košta Stefan Nemanja na Savskom trgu", podseća Dimitrijević.

Poređenje savremene i socijalističke Srbije redovno je zabavno na štetu savremene, pa Branislav Dimitrijević podvlači da socijalistički spomenici nisu nasilno zauzimali gradske prostore.

"U našem gradu je veoma malo spomenika iz socijalističkog perioda. U Srbiji smo imali samo jednu značajniju skulpturu Tita u nekom gradskom jezgru, delo Frana Kršinića u Užicu, i ta je sklonjena. Socijalistička produkcija jeste bila velika, ali su postojale procedure kako su ti spomenici nastajali. Pre svega su nastajali na mestima događaja - ne u velikim gradovima, već na mestima stradanja i herojstava. Raspisivali su se ozbiljni konkursi, u komisijama su bili ljudi iz struke, organizovale su se izložbe konkursnog materijala, i izvedba je poveravana autoru tek posle transparentne procedure. Zato su ti spomenici skrenuli pažnju međunarodne javnosti - i zato što govore o jasnoj kulturnoj politici sistema i zato što imaju umetničku vrednost."

O tadašnjim procedurama i sistemu vredi govoriti još, pa Aleksa Ciganović, arhitekta i konzervator spomenika kulture, za NIN podseća na to koliko je u Jugoslaviji ozbiljno shvatana danas čudna ideja da bi skulptura, arhitektura, urbanistika trebalo da budu u skladu. Ciganović pominje niz institucija koje su se time bavile, na čelu sa Jugoslovenskim koordinacionim odborom za sintezu u umetnosti pri Saveznoj skupštini SFRJ. Naziv je možda bio kabast, ali je posao bio ozbiljan.

"Godina 1957. i 1958. usvojene su i Preporuke o izvođenju i korišćenju umetničkih radova i dela u investicionoj izgradnji i uređenju prostora", navodi Ciganović.

Projekti perjanice

Ljudi su, dakle, pre skoro sedamdeset godina institucionalno razmišljali o tome šta bi, gde bi i kako bi trebalo da stoji. Kada toga nema, onda ima sledećeg:

"Projekti velikih razmera, projekti perjanice, sve više su predmet zakonodavnih izuzetaka, Tako volšebno nastaju i javni spomenici - više kao sekundarna dekoracija centralnih i povlašćenih delova grada, ne i prigradskih prostora, i nikako ne kao znak konkretne memorije mesta", objašnjava Ciganović.

U takvim okvirima, jasno, ne može biti ni govora o ključnom Ciganovićevom pitanju, o promišljanju toga „da li treba potencirati bilo koju ličnost ili bi javni prostor trebalo usmeriti ka nekim univerzalnijim i aktuelnijim pitanjima ljudskog života“. Branislav Dimitrijević podseća da je Zeleno-levi front, u kome je koordinator grupe za kulturu, podneo inicijativu da park na Slaviji dobije spomenik i ime Dušana Jovanovića, romskog dečaka koga su 1997. nedaleko odatle ubili takođe maloletni neonacisti. Nisu tražili da spomenik razmerama bude konkurencija onome na obližnjem Savskom trgu, ali svejedno ne ide. Ako je i to problem, onda estetska razmatranja deluju kao sporedni rukavac, mada Aleksa Ciganović ima predlog.

"Akademska čestitost bi se u ovim situacijama najbolje testirala ukoliko bi se profesionalci i akademci angažovano odazivali na ocenu ponuđenog rešenja. Realizacija javnog spomenika bi se, dakle, morala zasnivati na obaveznim konsultacijama sa lokalnom fakultetskom ustanovom ili reprezentativnim udruženjem."

U međuvremenu, Branislav Dimitrijević sumira da estetika nikada nije samostalna.

"U estetiku su uvek upisane društvene i političke okolnosti. Spomenici koji se trenutno postavljaju jesu vizuelna ideologija ovog vremena, i malo je izuzetaka. Materijalni su, stoje nam pred nosem, nalećemo na njih, vidimo despota Stefana, vidimo Stefana Nemanju, i ne možemo da zaboravimo u kom vremenu živimo, čak i ako hoćemo. Uglavnom su toliko loši da nema boljeg vizuelnog označitelja ovog vremena."