Socijalističko pravo u drugoj Jugoslaviji: Daščara na vetrometini

Kakvo je bilo socijalističko pravo u Jugoslaviji? Kakav je bio istorijski kontekst njegovog nastanka, višedecenijskog opstanka, transformacija i, konačno, nestanka? Koliki je bio značaj ideologije u njegovom oblikovanju i kakva je ona bila? Da li je u nekim oblastima socijalističko pravo bilo napredak? Jasno da je ono prevaziđeno, isto onako kako je prevaziđena ta, marksističkim rečnikom iskazano, društveno-ekonomska formacija, ali ipak…

To su samo neka od pitanja na koja su pokušali da odgovore oni pravnici i akademski poslenici drugih provenijencija koji su se okupili na trodnevnoj konferenciji „Socijalističko pravo u Jugoslaviji 1945-1990“ na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, čiji je prvi dan održan 29. novembra ove godine, tačno na 80 godina od Drugog zasedanja AVNOJ-a. Ne samo da je na ovoj konferenciji izloženo 28 referata, nego su se posle svih izlaganja vodile sadržajne rasprave, učesnici su iskazivali i obrazlagali svoja slaganja ili neslaganja sa iznetim nalazima, i pružali obilje dodatnih uvida o temama koje su bile predmet referata. Nije bilo pauza za kafu – niko nije želeo da remeti intelektualnu gozbu u kojoj je učestvovao.

Socijalističko pravo (boljševičkog ukusa) u Jugoslaviju je uvedeno velikim praskom – posle Drugog svetskog rata i sveobuhvatnog komunističkog preuzimanja vlasti. Svi dotad važeći propisi, doneseni u doba prve Jugoslavije i za vreme „neprijateljske okupacije“ proglašeni su nevažećim, ali su, svesni praznine koja je nastala, komunisti dopustili da neki od predratnih propisa mogu da se primenjuju kao pravna pravila. Stvari koje njih nisu interesovale, poput građanskog procesnog prava, suštinski nisu dirali. A ono što ih je interesovalo, poput deprivatizacije, odstranjivanja privatne svojine različitim mehanizmima, činili su gvozdenom rukom.

Utisak je ovog izveštača da su dva prelomna momenta bila pokretači preobražaja pravnog poretka socijalističke Jugoslavije. Jedan od njih je spoljnopolitički sukob Jugoslavije i SSSR-a. Na samom početku to nije bio ideološki raskid – Josip Broz i drugovi su sve do juna 1948. pokušavali da budu veći staljinisti od Staljina. Kada je postalo jasno da od pomirenja sa komunističkim papom nema ništa, jugoslovenski komunisti su uvideli da im ništa drugo ne preostaje nego da postanu komunistički protestanti. Tako je nastalo socijalističko samoupravljanje, posebnost druge Jugoslavije u odnosu na zemlje „realnog socijalizama“ i njen zaštitni ideološki znak – amalgam marksizma (otelotvorenog u radnoj teoriji vrednosti i „radnim ljudima“ kao predmetu ideološkog obožavanja), lenjinizma i njegove vizije komunističke partije kao društvene avangarde (koja, naravno, ima monopol na istinu) i staljinizma, naročito u pogledu „nacionalnog pitanja“ i njegovog rešavanja suzbijanjem navodne hegemonije najmnogoljudnijeg naroda.

Pod ideološkim plaštom socijalističkog samoupravljanja, počelo je civilizacijsko približavanje Jugoslavije Zapadu. Deo tog poduhvata bilo je napuštanje zakona boljševičkog porekla. Pojavljuju se dobro napisani zakoni, koji su po svom duhu i sadržaju bili bliski civilizacijskim tekovinama Zapada. Možda to najbolje pokazuje krivično pravo. Krivično zakonodavstvo, materijalno i procesno, u velikoj meri sledilo je zapadnoevropske pravne tekovine. Naravno, na njih je nakalemljeno nekoliko ideološki obojenih krivičnih dela, poput „kontrarevolucionarnog udruživanja“ ili „neprijateljske propagande“. Čisto da ne bude zabune!

Sektor koji se ne uklapa u ovaj obrazac jeste državna bezbednost – ništa se tu u pogledu propisa nije promenilo posle raskida sa Staljinom. A udbaška praksa još se i zaoštrila – na scenu je stupilo ono što je Svetozar Stojanović nazvao „antistaljinistički staljinizam“. Nije se to završilo sa Golim otokom – sve je ostalo isto i kada je poslednji kažnjenik napustio to jezivo mesto. Promene u pogledu pravnog uređenja poslova državne bezbednosti dolaze tek posle Brionskog plenuma jula 1966. 

Čini se da je svoj vrhunac, u pogledu kvaliteta propisa, socijalističko pravo dostiglo krajem šezdesetih godina prošlog veka. Tada je usledio drugi prelomni momenat – ideološko zaoštravanje početkom sedamdesetih godina, koje se može poistovetiti sa ustavnim amandmanima iz 1971. Posle lepo napisanih, jasnih i razboritih zakona, pojavljuju se loše napisani propisi. Verovatno da najjači dokazni materijal za tu ocenu čine Ustav iz 1974. i Zakon o udruženom radu: dugačke, nejasne, a ponekad i potpuno besmislene rečenice, uz besomučno ponavljanje neologizama tog vremena, poput „radni ljudi i građani“. Sedamdesete godine prošlog veka za mnoge (jugo)nostalgičare predstavljaju zlatno doba, ali to je bilo vreme u kome je pravni okvir zemlje padao u samoupravni ideološki ponor. Bez obzira na neke pokušaje prodora zdravog razuma pred sam njen kraj, iz tog ponora zemlja nikada nije izašla.

Upravo tada je bezrezervno prihvaćena koncepcija udruženog rada, koju niko, ni u to doba, ni na Konferenciji, nije uspeo da definiše – isto kao ni pojam društvene svojine – uz sveprisutnu osnovnu organizaciju udruženog rada. Pokazalo se da je ta privredna organizacija, sasvim očekivano, maksimizovala potrošnju samoupravljača, a da nije postojao mehanizam zaštite i unapređivanja kapitala kao proizvodnog faktora. Zbog toga su se investicije, kada ih je bilo, finansirale bankarskim kreditima, a banke su se zaduživale u inostranstvu, uz državne garancije. Samoupravljači nisu vraćali kredite, a i zašto bi kada nisu odlazili u stečaj; kada bi nešto ipak vratili, bilo je to obezvređeno pozamašnom inflacijom. Banke, stoga, nisu ispunjavale svoje obaveze prema stranim poveriocima, pa su aktivirane državne garancije i stvoreni državni dugovi, i svi mi i dan-danas plaćamo (i još ćemo par decenija) cenu jedne sumanuto pogrešne koncepcije organizacije privrede.

Spekulacija je ovog izveštača da je to ideološko zaoštravanje bilo posledica straha i nesigurnosti komunističke politike elite, pre svega Josipa Broza, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Sve je, čini se, započelo ne samo privrednom, nego i političkom liberalizacijom sredinom šezdesetih godina, što je dovelo do pojave ranije nezamislivih stvari, poput crnog talasa u kulturi, studentske pobune 1968, „hrvatskog proljeća“, pa čak i bespogovornoj saradnji nesklonih srpskih političara koje iz nepoznatih razloga označavaju kao „liberali“. Shvatio je Josip Broz da su procvetale tikve, pa je rešio da (u svakom pogledu) bude nenasledni monarh. A postao je i usamljen.

Nestalo mu je politički i lično bliskih ljudi, nekih se sâm otarasio, poput Milovana Đilasa i Aleksandra Rankovića, neki su se sami udaljili. Uz njega je ostao jedino Edvard Kardelj, čovek skromnog obrazovanja, konfuzne doktrinarne misli, ali jasne vizije rešenja slovenačkog nacionalnog pitanja. Pa onda i ne čude kvarenje pravnih tekstova, loši zakoni i ustav koji je doveo do nerazboritog uređenja države – fragmentacija poreskog sistema, na primer, to rečito pokazuje. U svojoj poslednjoj fazi, socijalistička Jugoslavija je bila nakaradna zemlja: nije ona bila ni jasno definisana konfederacija, nego provizorijum republika i pokrajina koji je na okupu držao monarh, autoritarnim režimom koji je on oličavao. Sa smrću monarha, još su za njegovog života smatrali mnogi, bilo je samo pitanje vremena kada će se zemlja urušiti. Sada znamo da je jedna mučna dekada bila dovoljna.

Ako ništa drugo, ova spekulacija ilustruje kako se istoriji jedne zemlje može pristupiti iz različitih uglova. Konferencija je pokazala da je ugao pravnih normi i njihovih promena u vremenu zahvalan za sagledavanje istorije druge Jugoslavije – svaka tema, svaki referat bio je, u stvari, specifičan pogled na istoriju te zemlje. A opšti zaključak? Ukratko, uz neke svetle tačke, poput porodičnog prava, i ponekih pokušaja približavanja zapadnoevropskim uzorima, socijalističko pravo završilo je isto onako kao i ideologija na kojoj se zasnivalo. Nema više ni socijalizma, ni Jugoslavije. Nisu bili održivi.

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u penziji