Ko sanja litijumske snove: Vlast ponovo priča o projektu „Jadar“

Litijim na području reke Jadar u Zapadnoj Srbiji pomalo je kao poslovični slon u sobi – svi su svesni njegovog postojanja, ali se malo ko ponaša kao da postoji. Makar od početka 2022. godine, kada je Vlada Srbije stopirala 2,4 milijarde evra vredan projekat „Jadar“ u izvedbi anglo-australijske korporacije Rio Tinto. Tome su prethodili masovni ekološki protesti koji su se s kraja 2021. prelili na početak naredne godine, čiji su neposredni povodi bili izmene i dopune Zakona o eksproprijaciji i Zakona o referendumu, a čiji je pravi uzrok bilo nezadovoljstvo netransparentnošću kojom je projekat „Jadar“ uopšte bio počeo da se realizuje. Od nejasne papirologije do jednako nejasne procene uticaja sprovođenja projekta na životnu sredinu, lista zamerki i bojazni bila je podugačka.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je više puta od tad odustajanje od „projekta Jadar“, koji je prema procenama s kraja 2021. godine Srbiji trebalo da donosi 1,5 milijardi evra godišnje, nazivao svojom najvećom greškom. Bivši ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Tomislav Momirović briljirao je poistovećivanjem iskopavanja litijuma s iznalaskom Interneta, ali je odgovornost zbog propuštanja ove razvoje šanse prebacio na pleća Vlade. Vučićeva odgovornost po njegovom mišljenju bila je i ponajmanja.

Stara vlada nije slušala predsednika, da li će predsednik slušati novu?

To zrno odgovornosti predsednik je u poslednje dve godine brižljivo čuvao, povremeno pominjući „Jadar“ kao neiskorišćenu odskočnu dasku Srbije, da bi svoj „skok u budućnost“ u vidu spiska lepih želja pod nazivom „Srbija 2027“ iskoristio da revitalizuje litijumski san, odnosno košmar, zavisi koga pitate. Ruku na srce, skoro pa bojažljivo – ne treba podilaziti neznalicama, rekao je, prethodna Vlada nije prihvatila njegovu inicijativu da se projekat sprovede, a nova će morati da donese odluku, razume se, jednako nezavisno od njegovog mišljenja. Neka budući ministri malo porazmisle, kao uostalom i protivnici projekta, hoće li na kritičnom području koji neki već vide kao jalovište iko ostati da živi – ali ne u slučaju eksploatacije rude, nego ako se finansijska injekcija koju bi ona predstavljala ne ubrizga. Vučić o tome tokom prezentacije svakako neće više govoriti. Pomalo je čudno da „izmišljanje Interneta“ ne bude sastavni deo „skoka u budućnost“, ali u redu, eto, slona ne vidimo, ali surla je makar tu.

Istini za volju, ovaj Vučićev „skok“ imao je i kraći zalet – predsednik je 17. januara na marginama Svetskog ekonomskog foruma u Davosu rekao da je imao „težak razgovor“ s predstavnicima Rio Tinta, s kojima uz podrazumevajuće javne rasprave Srbija želi da nastavi da pregovara, da se ipak pribojava tužbe protiv Srbije i da ih je „zamolio da ne preduzimaju mere za zaštitu svojih interesa“. Slon je kanda malo ljut što ga niko ne registruje, izgleda, ali ima li uopšte osnova da se ljuti?

Odgovor je donekle ponudio direktor Republičkog zavoda za statistiku Miladin Kovačević, koji je upozorio da bi „raskid ugovora“ značio bar pola milijarde evra štete za Srbiju. Međutim, nisu li i nekadašnja uzdanica Srpske napredne stranke i bivša ministarka rudarstva i enegetike Zorana Mihajlović, kao i premijerka Srbije Ana Brnabić više puta tvrdile da aktuelne vlasti nisu potpisivale nikakav ugovor? Ugovor zaista ne postoji, rekla je premijerka, ali postoji dozvola za istraživanje izdata pre ravno dvadeset godina, u međuvremenu produžena, a tadašnja legislativa o rudarstvu nalagala je da dobijanje istražnih prava automatiski podrazumeva i dobijanje eksploatacionih prava. Ako ih se Rio Tinto sam ne odrekne, rekla je Brnabić, imaće osnov da tuže Srbiju, uzgred kritikujući „prošlu vlast“ što je državu stavila u neprijatan položaj.

Premijerka nije objasnila kako je to „prošla vlast“ Srbiju ukanalila ako je projekat „Jadar“ po sebi fenomenalna razvojna šansa, ali ne mora baš sve ni da se razloži. To što nešto liči na kljovu ne mora da znači da je kljova.

Umesto tačke na projekat „Jadar“, zarez pred moguće ekološke probleme

Ipak, neke stvari su belodane, sugerisala je premijerka, a među njima i odlučnost kompanije „Rio Tinto“ da ostane u Srbiji koju treba pripisati činjenici da je legalno kupila brojnu imovinu u dolini reke Jadar. Na pitanje koje se samo nameće – a nametali su ga u poslednje dve godine i mnogi drugi, od „Ekološkog ustanka“, „Narodne inicijative“, „Kreni promeni“ – zašto bi firma koja ne planira da posluje na nekoj lokaciji kupovala zemlju na datoj lokaciji, premijerka je odgovorila, doduše posredno: projekat rudarenja litijuma „nije bio zaustavljen, samo stavljen na pauzu“.

Tako se ono što je ranije decidno opisivala kao „tačku“ na „Jadar“ izopačilo u zapetu, ili, u najboljem slučaju, tačku sa zapetom; projekat po sebi je odličan za Srbiju, rekla je premijerka, ali su stranci digli jagmu finansiranjem ekoloških protesta protiv njega. Isti oni koji su u međuvremenu snažno lobirali za realizaciju projekta „Jadar“ kako bi Evropska unija mogla da podmiri svoje potrebe za kritičnim sirovinama? Verovatno ne, ali ako i jesu isti, to je zato što su „želeli i jare i pare“, da „slome kičmu“ predsedniku Vučiću koji je shvatio koliko je projekat „Jadar“ dobar za Srbiju. Čekajte, ljudi, je li ono surla ili?...

„Citiraću premijerku – moram da razumem kako da razumem. Dakle, zapadne zemlje koje stoje iza Rio Tinta finansirale su proteste protiv Rio Tinta, iako im je njihov projekat u interesu, i to da bi oslabili Vučića, jer su znali da će on taj projekat podržati, zato što je toliko dobar za Srbiju“, pokušao je da sažme Savo Manojlović, direktor za kampanje Pokreta „Kreni promeni“ i jedan od organizatora protesta koji su projekat „Jadar“ utišali pre dve godine.

„Projektu je moguće odupreti se, ali ne ako sprovodite krađu izbora“

Zaista, projekat iskopavanja litijuma je kao retko koja druga afera u društvenopolitičkoj zbilji Srbije uspeo da predstavnike vlasti tera na logičke pogreške u javnosti. Protivrečnosti, među najčešćima. Jedno od pitanja na kojih niko nije dobio odgovor bilo je: zašto je čast izrade Studije o proceni uticaja na životnu sredinu pripala investitoru, a ne institucijama Republike Srbije? Ili: zašto su kabineti bivše ministarke rudarstva i energetike Zorane Mihajlović, premijerke Brnabić i ministarke za zaštitu životne sredine Irene Vujović na pismo akademika SANU u kojima su pobrojane bojazni vezane za iskopavanje litijuma odgovorili tekstom koji je „Rio Tinto“ prethodno bio uputio Vladi? Ili: zašto je Ministarstvo za rudarstvo i energetiku zaključno s aprilom prošle godine čak jedanaest puta produžavalo rok za dopunu dokumentacije kako bi kompaniji „Rio Tinto“ u nekom trenutku izdalo odobrenje za eksploataciono polje? I tako dalje.

Manojlović je pred „Skok u budućnost“ nagovestio da će predsednik Vučić obnarodovati početak iskopavanja litijuma. Srpska javnost na kraju nije čula baš te reči, ali kao da jeste.

„Otkad je blokada projekta izvojevana 2022. godine, sve vreme upozoravamo da je bitka dobijena, ali da rat za javno mnjenje i dalje traje. Učestvujemo u njemu kroz akcije, medijsku kampanju, ekološku edukaciju, a aktivnosti vlasti su takođe vidljive, jer su pred svake izbore, kao i za vreme protesta ’Srbija protiv nasilja’, govorile kako nisu za taj projekat, kako su ga doveli njihovi zli prethodnici, a kako su oni Srbiju spasili. Posle izbora krene druga pesma, pa predsednik pokaže kuraž i pohvali projekat“, kaže Manojlović za NIN.

I u Portugalu je, podseća naš sagovornik, postojala litijumska euforija, pa se ispostavilo da iza nje stoji „litijumska korupcija“ zbog koje je uhapšeno nekoliko članova kabineta premijera, koji je, pak, podneo ostavku, čime je vlada pala.

„U EU se litijum nigde ne kopa, iako se on dugo koristi. Rudari se na drugim delovima planete, često u predelima u kojima stotinama kolimetara oko nalazišta život već ne postoji. Kapacitet za odupiranje interesima krupnog kapitala zavisi od integriteta koji kao vlast imate. Ako sprovodite izbornu krađu ili pospešujete afere poput ’Jovanjice’, vi integritet i kredibilitet nemate. U tim okolnostima će vas svaka međunarodna podrška koštati. Mislim da nije slučajno što vlasti trenutno guraju projekat za koji će se dobiti najniža rudna renta u Evropi, i to dok cena litijuma strmoglavo pada, doduše, nakon što je imala period rasta“, predočava Manojlović i podseća da, suprotno uveravanjima premijerke i drugih iz državne i partijske vrhuške, nema te države koja će postati među najrazvijenijima korišćenjem primarnih resursa.

I zaista, dovoljno je pogledati podatke Svetske banke, gde se među izvoznicama primarnih resursa nalaze Libija i Irak, koje su prošle kroz rušilačke građanske ratove, Kongo, pa i Papua Nova Gvineja, u kojoj, kaže naš sagovornik, upravo „Rio Tinto“ imao uticaja na građanski rat s kraja prošlog veka. Ovde sukoba tog tipa biti neće – nadamo se – ali…

„Neka bude što biti ne može, neka bude borba neprestana. Imamo zarobljene institucije, država i investitor imaju obilje resursa, ali niko nije jači od građana s jasnim planom i zahtevima, što su prvi protesti i pokazali. Moram reći, šta god da su ljudi na vlasti branili, na čelu s predsednikom države, nije uspelo. Tamo gde su devedesetih čuvali interese Srba, Srba više nema. Propustili su možda i najpovoljniji period međunarodne politike, ali da Srbe na Kosovu dovedu u još nepovoljniju situaciju. I u tom smislu je dobra stvar što brane interese Rio Tinta, a ne građana Srbije“, zaključuje Manojlović.