Opasne crvene linije: Kako smo došli do toga da u Srbiji skoro da nema žene koja nije doživela seksualno uznemiravanje

Kada mlada glumica optuži starijeg i poznatijeg kolegu za seksualno uznemiravanje, onda je u društvu kao što je srpsko to automatski tema za podele i duboke polemike. Glumici se veruje ili se ne veruje, glumac se stigmatizuje ili se staje u njegovu odbranu, a sve to uglavnom na „blanko“ osnovi, „odokativno“ i prema ličnom osećaju, bez „poznavanja materije“. Međutim, ključna pitanja obično niko ne postavlja. Ili je na njih preteško dati odgovor? A ona glase - gde je granica na kojoj udvaranje prelazi u seksualno uznemiravanje i da li je svako loše udvaranje već samo po sebi oblik seksualnog nasilja?

„Kultura silovanja“, nesumnjivo ukorenjena u delu našeg društva, u kojoj „ne“ uvek postaje „da“ ukoliko budeš dovoljno uporan, definitivno je poremetila ovu granicu. Istovremeno, epidemija seksualnog nasilja kojoj smo svedoci i njegove žrtve čijim potresnim pričama svakodnevno svedočimo, kao i istraživanja koja govore o zapanjujućem rastu ove pojave, učinili su ovaj problem alarmantnim.

Međutim, ovaj problem ima i drugu krajnost i o njoj svedoči nedavna priča nastavnika fizičkog na zameni u jednoj beogradskoj školi, koji je dobio spisak sa imenima učenika koje ne sme da dodiruje posle vežbe na kozliću. 

„Kao profesor radio sam u jednoj školi na zameni, i tamo je bila gimnastika na polaganju kada sam dobio spisak od direktorke čijoj deci smem da asistiram dok preskaču kozlić, a čijoj ne. Jer kada dete preskače kozlić, vi morate da ga uhvatite za ruku da ne bi palo, da se ne bi povredilo“, objasnio je profesor Miloš Ademović, a jedino moguće rešenje, ako se tako uopšte može nazvati ishod, bilo je to da deca sa spiska koju ne sme da dodiruje ne preskaču kozlić.

Svaka treća devojka je žrtva

Ankete kažu da skoro da nema žene koja nije doživela seksualno uznemiravanje, ako se u to ubrajaju i zviždanje, slanje poljubaca ili komentari na društvenim mrežama. Ipak, tanka linija između lošeg ukusa i ataka na ličnost u anketama se ne podvlači, a pitanje je i može li uopšte da bude podvučena.

„Anketa koju je Autonomni ženski centar sproveo 2018. godine među mladima uzrasta 18-30 godina pokazuje da je gotovo 80 odsto njih doživelo neki oblik seksualnog uznemiravanja“, kaže za NIN Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra. 

Ona objašnjava da se pod „seksualnim uznemiravanjem“ podrazumeva neželjeno priljubljivanje, dodirivanje i unošenje u lice ili samododirivanje muškaraca po intimnim delovima tela, te da je najčešći oblik seksualnog uznemiravanja, koji je doživela svaka druga devojka u Srbiji, zviždanje, slanje poljubaca i oblizivanje. 

PROFIMEDIA / Andriy Popov / Panthermedia / Profimedia

Takođe, kako kaže naša sagovornica, nasilje se često dešava i u virtuelnom svetu. Druga anketa koju je AŽC sproveo u okviru preventivnog programa pokazala je da je svaka druga srednjoškolka bila izložena seksualnim komentarima onlajn, a devet odsto njih je bilo izloženo kroz objavu videa ili fotografija koje su nekome poslale privatno.

Pavlović dodaje da sve to upućuje da i dalje živimo u „kulturi silovanja“.

„U našem društvu se i dalje smatra udvaranjem kada komentarišemo nečiji fizički izgled ili upućujemo seksističke ‘viceve’. Smatram da to nije i ne sme biti deo kulture koju jedno društvo treba da ohrabruje, zapravo govorimo o onome što feministkinje nazivaju kulturom silovanja“, kaže Pavlovićeva, pojasnivši da je reč sociološkom pojmu koji upućuje na normalizaciju, pa čak i glorifikaciju različitih oblika seksualnog nasilja, koji dovode do toga da „ne“ znači „da“ ako budeš dovoljno uporan.

Nisu odgovorni samo nasilnici 

Njeno mišljenje deli i Jelena Riznić, aktivistkinja feminističkog kolektiva Ženska solidarnost, koja pojašnjava da žene koje su žrtve doživljavaju svojevrsno „obeležavanje“ kada podele svoje iskustvo – krivljenjem i prebacivanjem odgovornosti sa nasilnika na žrtvu, traženjem uzroka u tome kako je žena izgledala, kako se ponašala, dovođenjem u pitanje istinitost njenog iskaza o nasilju, iznurivanjem žrtava koje prijave nasilje u policiji i na sudu.

„Za nasilje nisu odgovorni samo nasilnici, već i sve one institucije i pojedinci koji na nasilje ne reaguju uopšte ili adekvatno. Ako znamo da ni naš pravosudni sistem ne shvata dovoljno ozbiljno seksualno nasilje, onda ne čudi što je ova ideja o postojanju neograničenog prava na telo žene i dalje toliko živa u društvu“, kaže Riznićeva.

Na granici objektivnog

Poseban deo problematike ove teme vezan je za mesta gde su muško-ženski kontakti posebno intenzivni - a to su radne sredine. Neki slučajevi su očigledni, poput onog iz Brusa gde je lokalni predsednik opštine Milutin Jeličić Jutka pravosnažno osuđen zbog seksualnog uznemiravanja Marije Lukić. Međutim, postoje brojni slučajevi koji nisu tako eksplicitni i kojima je prethodila čitava istorija odnosa između „napasnika“ i „žrtve“. Primera radi, ako su već bili u emotivnoj vezi ili pokazali zainteresovanost za nju, pa se predomislili.

PROFIMEDIA / Heline Vanbeselaere/Reporters / Sciencephoto / Profimedia

Advokatica Irina Borović kaže da se najčešće susretala upravo sa slučajevima polnog uznemiravanja koji su, kako je rekla, bili na granici objektivnog i subjektivnog.

„To su bile uglavnom uvredljive ili provokativne poruke seksualne sadržine. Dakle, nešto što ne možete do kraja ni da opredelite da li je šala ili provokacija. Dešavalo se da žena u toj interakciji prihvati ovu vrstu slobodnijeg ponašanja, pa onda odluči da je to više ne zanima i počne da ga doživljava kao seksualno proganjanje. Te situacije najčešće su se ticale komunikacije preko poruka ili društvenih mreža“.

Borovićeva kaže da je mnogo ovakvih slučajeva proisteklo iz ranijeg bliskog odnosa iz kojeg je kasnije neko hteo da izađe počevši da „preveliku pažnju“ doživljava kao „uznemiravanje“.

„Postoje oblici neprikladnog ponašanja koji su proistekli iz nekog prethodnog odnosa. Kad jedna strana, žena ili muškarac, ne želi da se to nastavi, to onda dobije obeležja uznemiravanja.“ 

Naravno, postoje i slučajevi kada se granica uznemiravanja radikalno pređe i eskalira u mnogo teži oblik nasilja - silovanje, a Borovićeva kaže da je bitno razjasniti da se pod silovanjem ne podrazumeva samo nedobrovoljni fizički kontakt.

„Dovoljno je da nekom samo pretite da ćete napasti na njegov život ili telo i da ga takvom pretnjom prinudite na obljubu, pa da time već činite krivično delo silovanje. Dakle, silovanje ne uključuje samo fizičke posledice i ne mora nužno da podrazumeva da ćete imati povrede koje ga prate“, kaže Borovićeva.

Ona kaže da u ovakvim slučajevima bitnu ulogu igraju i mediji, koji bi trebalo da, kad je reč o ovako osetljivim sudskim procesima kao što su tužbe za silovanje, izveštavaju nepristrasno i objektivno, ne stajući ni na jednu stranu, što se, po njenom mišljenju, ne dešava i stvara atmosferu linča, koja je kontraproduktivna, kako je rekla, za obe strane - i optuženog i oštećenog.

Janković: Sporna je i uloga medija

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković u izjavi za naš list skrenula je pažnju na medijske izveštaje kad je reč o tužbama za silovanje.

NIN / Đorđe Kojadinović

„Zabrinjavajuće je što se u medijima daje prostor u kojem neko može da iznese bilo šta bez ikakvih posledica, još se pri tome pozivajući da je do tih informacija došao iz MUP-a i to na nezakonit način. Kao da se zaboravlja činjenica ko je nadležan da utvrđuje činjenice i vodi postupak u svakom konkretnom slučaju, a da mediji treba da informišu istinito, tačno i nepristrasno“, konstatovala je Jankovićeva.

Babović: Kod nas ne postoje mehanizmi zaštite

Sociološkinja Marija Babović, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu i koautorka izveštaja OEBS-a „Seksualno uznemiravanje u Srbiji“, kaže da u našem društvu postoji visoka tolerancija na nasilje, pa i na seksualno uznemiravanje, kao jednu vrstu rodno zasnovanog nasilja.

„To se manifestuje kroz visoke stope rasprostranjenosti seksualnog uznemiravanja, a u istraživanjima vidimo da se ono javlja u vrlo različitim oblicima, a mnogi od njih se čak i ne percipiraju kao seksualno uznemiravanje, često se shvataju kao ‘kompliment’ na kojem bi žena trebalo da bude zahvalna, ali sam taj osećaj neprijatnosti, intruzija, upadanje u nečiji prostor, komentarisanje, nametljivi odnos, sve je to način na koji se vrši jedna vrsta nasilja i koji žene ne doživljavaju kao nešto prijatno, kao kompliment“, kaže ona.

Mehanizmi zaštite od seksualnog uznemiravanja kod nas ne postoje uopšte ili ih ima samo na papiru, smatra Babovićeva. A oni bi morali da imaju jasno propisane procedure šta se radi kada neko doživi seksualno uznemiravanje. Poseban problem je što su žrtve kasnije izložene i sekundarnoj viktimizaciji.

„One često moraju da dokazuju da se nešto dogodilo, često se osuđuju da su nečim isprovocirale to uznemiravanje... Sve dok okruženje i mehanizmi zaštite nisu u potpunosti takvi da stvaraju bezbedne uslove u kojima će se žrtva osetiti sigurno i ne ponovo viktimizovano, onda i nemamo neke njihove posebne efekte“, kaže Babovićeva. Ona dodaje da je jedini način da se izbegne viktimizacija kada se žene kolektivno pobune u nekom slučaju, jer je teško podvrgavati više njih prećutnom okrivljavanju.

Nedostatak mehanizama zaštite posebno je vidljiv kada se uznemiravanje dešava u odnosima nejednake moći, kao što su odnos profesor-student, nastavnik-đak, šef-zaposleni...

„Svugde gde postoje odnosi nejednake moći, seksualno uznemiravanje je zapravo i jedna forma, rodna forma, da držite te druge osobe u odnosu pokornosti, potčinjenosti, da time iskazujete svoju moć, jer nasilje je u suštini jedno neprimereno iskazivanje moći, i u tim situacijama ne postoje nikakvi mehanizmi zaštite koji su funkcionalni i efikasni“, ukazuje Babovićeva.