Zašto se u sportske klubove slivaju milioni iz budžeta: "Državni projekti" za mir na tribinama

Kada je Aleksandar Vučić jedne novembarske večeri, sada već davne 2012. godine, došao na stadion Crvene zvezde i sa svitom društveno-političko-sportsko-poslovnih i subposlovnih radnika različitih profila i polja delovanja održao čuvenu noćnu konferenciju na kojoj je predstavio plan spasa i preporoda najtrofejnijeg srpskog kluba, već tada, u praskozorje njegove vladavine, bilo je jasno da oblast sporta u svojoj percepciji drži veoma visoko na listi prioriteta. 

Danas, dvanaest godina kasnije, stotine miliona evra koje su se u tom periodu slile u kase sportskih saveza i klubova iz državnih izvora, jasno govore o jačini te percepcije. I to nije nikakva tajna – predsednik prilikom gostovanja u TV emisijama gotovo nikada ne propusti priliku da se pohvali tim uplatama, naročito kada želi da ukaže na nezahvalnost koju dobija zauzvrat. Zahvaljujući tim milionima, nastali su „državni projekti“, kako se posprdno nazivaju klubovi i savezi koji su doživeli najpre spas od bankrota, a zatim i procvat zahvaljujući državnom novcu.

Da bi se razumela ova priča, potrebno je najpre razumeti vezu između Vučića i sporta. A ona je neuporedivo kompleksnija od njegove navijačke prošlosti na Zvezdinom severu i potencijalne budućnosti na trenerskoj klupi nekog košarkaškog kluba. Ta veza je slična vezi između Vučića i politike - sa obe oblasti sadašnji predsednik Srbije je višedecenijski isprepletan, za obe je životno zainteresovan, obe vrhunski poznaje i obema sa podjednakom strašću pristupa. 

Poučen iskustvom iz vremena vlasti DOS-a, tokom kojeg je Zvezda devastirana do ivice bankrota dok je Boris Tadić u Areni zavrnutih rukava košulje slavio uspehe košarkaša Partizana, Vučić je shvatio da zapostavljanje ne samo institucije Crvene zvezde, već sporta uopšte, može da se vrati kao bumerang u političkom smislu. Najpre u vidu neprijatnog skandiranja na stadionima, gde je izborna volja često umela da se manifestuje, a u određenoj meri čak i kreira, a zatim i na samim izborima, što je na svojoj koži osetio upravo Tadić. Vrlo dobro je Vučić znao i da je i pad Slobodana Miloševića simbolično počeo na stadionima, a poznato je da on sa sportom nije imao nikakve dodirne tačke, osim što se po ličnom priznanju „u mladosti malo bavio plivanjem“.

Sipanje novca

Spasavanjem i istovremeno osvajanjem Zvezde, statusnog simbola i jednog od nezvaničnih stubova srpstva, Vučić je u startu hteo da ubije čitav roj muva – da se predstavi kao iskreni prijatelj kluba i ljubitelj sporta (što on uistinu i jeste) i tako spreči da mu se ime pominje u negativnom kontekstu na tribinama, ali i da proširi svoju marketinško-propagandnu mašineriju na čitavu oblast sporta.

NIN / Aleksandar Dimitrijević

Upravo zbog toga ne treba da čudi nedavno objavljena vest, prvo u „Službenom glasniku“, a kasnije i u brojnim medijima, da je Vlada Srbije preko svog Generalnog sekretarijata samo u poslednjih nekoliko meseci prebacila oko pet miliona evra na račune Fudbalskog i Košarkaškog saveza Srbije. Baš jedna takva objava iz „Službenog glasnika“, o dokumentu objavljenom 30. marta, govori o tome kako se taj novac, budžetom namenjen sasvim drugim stvarima, preusmerava na sport. U toj objavi stoji da se „378 miliona dinara, namenjenih eksproprijaciji zemljišta, prebacuju na budžetsku rezervu i raspoređuju Generalnom sekretarijatu Vlade na ime finansijske pomoći Fudbalskom savezu Srbije“. Iako je dalji tok tog novca zvanično javnosti nepoznat, javna je tajna da je on namenjen servisiranju obaveza FK Partizan kako bi se obezbedila licenca kluba za nastup u evropskim kupovima. Da je tako, otelo se i samom Vučiću, koji je u jednom TV nastupu baš krajem marta, žaleći se na neopravdanost uvreda koje uporno dobija od navijača crno-belih, otkrio da je država „uplatila 3,2 miliona evra Fudbalskom klubu Partizan da bi mogli da šutiraju loptu u Evropi“. To upravo odgovara navedenoj sumi prebačenoj za finansiranje FSS.

Međutim, takvo finansiranje sporta iz budžeta sve je samo ne jednokratna pomoć. Pre bi se moglo reći da je u pitanju sistemska stvar. O tome govori i podatak da je FSS poslednjih godina redovno dobijao ne tako malu pomoć. Ovaj savez je tako krajem novembra 2023. dobio 211,5 miliona dinara (1,8 miliona evra), a krajem septembra iste godine 235 miliona dinara (oko dva miliona evra). Prošlog aprila mu je uplaćeno 298 miliona dinara (oko 2,5 miliona evra), a krajem marta 2023. godine još 295 miliona dinara iz tekuće budžetske rezerve. Kada se sve sabere, samo preko ovih „finansijskih  pomoći za redovan rad“, FSS je za nešto više od godinu dana iz državnog budžeta dobio oko 12 miliona evra. 

Ništa lošiji tretman država nema ni prema Košarkaškom savezu Srbije. Prema podacima iz „Službenog glasnika“, objavljenog 12. aprila, iz budžetske rezerve je na ime KSS uplaćeno 177 miliona dinara, što je oko 1,5 miliona evra. Te pare su zatim, prema nezvaničnim ali poprilično pouzdanim informacijama, prosleđene KK Crvena zvezda. Međutim, do ove uplate dolazi samo nekoliko meseci pošto su u novembru, takođe iz budžeta, na isti način Košarkaškom savezu uplaćena čak 462 miliona dinara (oko 3,9 miliona evra). Ima indicija i da je za tu transakciju Savez bio samo protočni bojler, a da je prava destinacija uplate opet klub sa Malog Kalemegdana.

Naravno, ni to nisu jedine uplate iz budžetske kase na račun KSS. Ovaj savez je početkom 2023. godine dobio 88,5 miliona dinara iz tekuće budžetske rezerve, dok mu je u 2022. godini iz istog izvora uplaćeno 256 miliona dinara. Kada se sve sabere, za dve godine država je u domaću košarku, samo po osnovu ovih jednokratnih uplata „za redovno funkcionisanje“, dala oko 8,5 miliona evra.

Kako se i koliko ulaže u sport izašlo je na videlo i kada se trener KK Partizan Željko Obradović u februaru, posle poraza u finalu Kupa, požalio na to što njegov tim nazivaju „državnim projektom“. Vrlo brzo je dobio odgovor u vidu izveštaja po kojem je država crno-belima za sedam sezona dala čak 27 miliona evra, što čini više od 40 odsto prihoda kluba.

O kolikom se zaista ukupnom iznosu radi, govorio je još pre dve godine, u junu 2022, ministar finansija Siniša Mali, koji je otkrio da je država samo najvećim klubovima, Zvezdi i Partizanu, dala 130 miliona evra pomoći za deset godina, što se poklapa sa dolaskom SNS na vlast. Danas, dve godine kasnije, taj iznos je svakako veći.

NIN / Aleksandar Dimitrijević

„Da krenemo od košarke, imam preciznu analizu. KK Crvena zvezda je u poslednjih deset godina od državnih institucija dobila 26.000.000 evra. KK Partizan je dobio 24.400.000, što od države, tu je i sponzorski ugovor sa NIS-om“, rekao je tada Mali, a onda izneo i precizne podatke za fudbalske sekcije večitih rivala:  

„Zvezda je od države dobila 17,6 miliona evra, a računajući i sponzorski ugovor sa ruskim Gaspromom, vlasnikom NIS-a, to je ukupno 63,4 miliona evra. S druge strane, Partizan je od države dobio 14 miliona evra, dok nema sponzora na nivou ruske naftne kompanije“.

Ogromni interesi

Mirko Poledica, bivši fudbaler i aktuelni predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera „Nezavisnost“, kaže da kada država uloži 130 miliona u sportske klubove, to na prvi pogled zvuči kao dobra vest, ali zapravo nije baš tako, jer otvara niz pitanja.

„Ta informacija zvuči lepo sve dok se ne postavi pitanje zašto se toliki novac ulaže u sport, a da u mom rodnom Čačku narod ne može da izvrši neke od najosnovnijih zdravstvenih pregleda zbog nedostatka medicinske opreme?! Osim toga, zapitate se kako je moguće da u tako profitabilnoj oblasti kao što je fudbal, koji čini dva odsto svetskog BDP-a, klubovi moraju da se dotiraju od države. U decembru 2023. generalni direktor FK Crvena zvezda obavestio je javnost da je klub od 2014. godine generisao prihode u iznosu od 227 miliona evra. Gde je taj novac, zašto je klub i dalje u dugovima i zašto je potrebno da klub dodatno finansira država? Ne mislim samo na FK Crvena zvezda, njih navodim kao primer iako je slična situacija u većini klubova. Istina je da fudbal, i sport uopšte, nikada nije dobijao toliko novca od države kao u vreme SNS vlasti, ali problem je u kontroli tog novca. Mi ne znamo ni kako se on troši, ni kolika su stvarna dugovanja klubova. Jer umesto kontrole novca, važnija je kontrola onoga što se čuje na tribinama“, kaže Poledica.

Što se tiče učestalih jednokratnih pomoći koje se iz budžetske rezerve, preko FSS, slivaju u klubove, Poledica objašnjava zašto se to dešava na takav način.

„Te uplate iz budžeta namenjene klubovima su, ako pažljivo pratite, redovne na kraju marta svake godine. Zašto? Zato što tada, 31. marta, UEFA traži od klubova da dokažu da nemaju zaostala dugovanja prema zaposlenima, poveriocima, kao i poreske dugove, a sve navedeno zaključno sa 28. februarom tekuće godine, kao uslov za dobijanje licence za klupska takmičenja koja organizuje UEFA. A kako klubovi po pravilu ne smeju da dobijaju novac direktno od države, ali smeju od Saveza, a Savez sme od države, onda se FSS pojavljuje kao posrednik, opet u formi koja javnosti nije poznata, pa ni meni kao članu Skupštine FSS. Ono što je tu apsurd jeste to što se UEFA više interesuje za finansijsko poslovanje naših klubova nego Poreska uprava. A to poslovanje je takvo da je jasno da oni koji vode klubove to čine na netransparentan i sumnjiv način. Interesi su tu ogromni. I zato se, kada je Nemanja Vidić krajem prošle godine želeo da se vrati u naš fudbal i ponudio tim ljudi, plan i program, digla čitava mašinerija da ga u tome spreči. Bez reformi, vrlo brzo ćemo postati trećeligaška fudbalska nacija“, objašnjava Poledica.  

Prema njegovim rečima, spas je jedino u privatizaciji klubova:

„Klubovi su sada svačiji i ničiji, a to je najpogodnije tlo za razne mahinacije, ali i za kontrolu od strane vlasti. Privatizacija bi to uredila, ali nacrt tog zakona već sedam godina stoji netaknut i zaboravljen“. 

Na strateškim mestima njihovi ljudi

Da bi uplaćeni državni novac bio pod što boljom kontrolom kada stigne u saveze i klubove, vlast se potrudila da na čelna mesta u njima postavi najpouzdanije ljude. Tako je na čelo FK Crvena zvezda, na funkciju generalnog direktora postavljen Zvezdan Terzić, čovek koji je pre dolaska na funkciju bio na poternici, pa u zatvoru, zbog malverzacija sa transferima. Na optužnici je bio sve do pre desetak meseci – prvostepeno je oslobođen u julu 2023. Na važnim položajima tokom svih godina je još jedno lice sa optužnice, fudbalska legenda Dragan Džajić.

NIN / Aleksandar Dimitrijević

Čovek koji je od prethodne vlasti pritvoren, takođe zbog navodnih malverzacija sa transferima, aboliran je u novembru 2012. od strane tadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića, doslovno dva dana pošto je nakon noćne konferencije na „Marakani“ vraćen na mesto prvog čoveka kluba. Džajić je prošle godine ponovo izvađen kao kec iz rukava u obliku protivkandidata Nemanji Vidiću na izborima za predsednika FSS. Kada je pobedio, svu vlast je predao Branislavu Nedimoviću, istaknutom funkcioneru SNS, bivšem ministru poljoprivrede i ispostaviće se – još jednom kadru koji je imao problem sa zakonom, izazvanim saobraćajnim udesom. Ključni čovek vlasti u FK Partizan je generalni sekretar Vlade Novak Nedić, čiji je otac Vojislav, poznati advokat, bio dugogodišnji potpredsednik kluba, ali i blizak Vučićev saradnik. Zvanično, klub vode Milorad Vučelić i Miloš Vazura. 

Na čelu KK Crvena zvezda je već dugo Nebojša Čović, mada je u tom klubu kao neka vrsta kontrole jedno vreme bio Vučićev brat Andrej. Konačno, na čelu KK Partizan je Ostoja Mijailović, uspešan privrednik, koji je na tu funkciju došao 2017, dve godine pošto je postao član SNS.