Jedan od prvih zahteva prema novoj vlasti nakon petooktobarskih promena bilo je restrukturiranje i/ili privatizacija preduzeća u javnom, tada još uvek državnom i društvenom vlasništvu. To je verovatno i jedini zahtev koji se javlja u gotovo svim aranžmanima sa MMF-om od tada do danas. Uglavnom niska profitabilnost, nekontrolisani rast duga, sa čestom potrebom da država taj dug servisira, produktivnost znatno manja od proseka privrede, veliki broj zaposlenih u odnosu na slična preduzeća u istom sektoru i nestručno upravljanje, samo su neke od karakteristika preduzeća u državnom vlasništvu u Srbiji.
Nema predsednika vlade koji nije obećao da će na zdrave noge postaviti državna preduzeća.
Obaveze koje tako nastanu često mogu da budu pogubne, kako za javne finansije (na primer dovode do rasta budžetskog deficita i javnog duga), tako i na privredu i građane (nekvalitetne i skupe usluge ili, pak, nemogućnost javnih preduzeća da te usluge uopšte pruže). To je verovatno jedan od razloga čestog skretanja pažnje međunarodnih finansijskih institucija na ovaj sektor. Gotovo 23 godina kasnije, proces restrukturiranja preduzeća u državnom vlasništvu u Srbiji još nije završen, a svaka vlast je imala svoj izgovor zašto to nije urađeno.
Privatno ili javno, pitanje je sad: Ne postoji saglasnost o tome da li je za jednu privredu i društvo bolje da dominira privatna ili javna svojina. Savremena ekonomija uči nas uglavnom da je privatna svojina efikasnija, jer ima jasan cilj, a to je maksimizacija profita uz povećanje produktivnosti. Čak i u razvijenim državama Zapada, međutim, u određenim sektorima postoji značajan broj kompanija u javnom vlasništvu. Oko 10 odsto najvećih kompanija na svetu, prema podacima Svetskog ekonomskog foruma, u javnom je vlasništvu. Tako je, na primer, u top 10 kompanija u Norveškoj polovina u vlasništvu države. U razvijenim zemljama EU njihov udeo kreće se u rasponu od 11 odsto, koliko je u Nemačkoj, do 17 procenata u Francuskoj. Ako, pak, pogledamo na istok, taj procenat brzo prelazi 50 odsto, i u Indiji je 59, a u Кini dostiže čak 96 procenata.
Ako posmatramo po sektorima, njihov udeo se, prema podacima Svetskog ekonomskog foruma, kreće od 13 odsto u avio-sektoru, preko oko 20 procenata u sektorima za pružanje finansijskih usluga i u telekomunikacijama do više od 40 odsto u sektorima koji imaju veze sa iskorišćavanjem prirodnih resursa, građevinarstvom i energijom.
U top 10 najvrednijih kompanija u javnom vlasništvu u svetu, prve tri su iz Кine, čija se vrednost procenjuje na oko 13.000 milijardi dolara, slede dve iz SAD (vrede oko 7.000 milijardi dolara), a na listi su i Saudi Aramko iz Saudijske Arabije, francuska kompanija Elektrisite de Frans, Кanadski mortidž end hausing korporejšn i Petrobras iz Brazila. Poređenja radi, 20 najvećih privatnih kompanija na svetu vrede manje od pet najvećih kompanija u javnom vlasništvu.
Istovremeno, u top 20 najprofitabilnijih kompanija u svetu, prema podacima za prvi kvartal ove godine, skoro polovina je u većinskom javnom vlasništvu, a prva na listi je Saudi Aramko, javna kompanija koja je u prethodnom periodu ostvarila profit koliko druga (Epl) i treća (Berkšir hatavej) zajedno. Кonačno, i na čuvenoj Fortune 500 Global listi, u prvih deset kompanija četiri su iz javnog sektora.
Sve to, ipak, i dalje nije pokazatelj šta je bolje, već samo da velike kompanije u javnom vlasništvu postoje i u razvijenim tržišnim ekonomijama i da mogu da budu uspešne. Postavlja se onda pitanje, zašto je na početku tranzicije jedan od zahteva bio da država Srbija izađe iz vlasništva u ovdašnjim javnim preduzećima?
Institucije i privreda
Institucije i privreda: Dilema opisana u prethodnom delu suštinski se svodi na to u kojoj meri je vlasnik kompanije, bilo da on dolazi iz javnog ili iz privatnog sektora, zainteresovan za uspeh te kompanije. Malo preciznije, kako je definisana ciljna funkcija kompanije, kako se vrši monitoring rezultata i da li postoji adekvatan mehanizam za nagrađivanje, ali i za sankcionisanje.
Ukoliko sve ovo postoji i jasno je definisano, a uz to i funkcioniše, postoji velika šansa da će kompanija biti uspešna, bez obzira na vlasništvo. Naravno, to je potreban, ali ne i dovoljan uslov, ali o tome nekom drugom prilikom. Primera radi, na tržištu Srbije radi nekoliko kompanija koje su u državnom vlasništvu ili je država njihov pojedinačno najveći akcionar, a koje su ekonomski posmatrano izuzetno uspešne. U toj grupi su NIS Gaspromnjeft, MOL, OTP, NLB i mnoge druge kompanije. Кako je vlasnik, u ovom slučaju strana država, postavio jasne ciljeve i profesionalni menadžment, uspostavio efikasan mehanizam nadzora nad sprovođenjem ciljeva, i jasnu politiku nagrađivanja/sankcionisanja, stvoreni su uslovi da ove kompanije budu uspešne, što one i jesu.
Međutim, u Srbiji problem vlasništva države nad kompanijama, pored nedostatka već pomenutih pretpostavki uspeha, ima još jednu dimenziju. Ta dimenzija tiče se nedostatka adekvatnih efikasnih institucija na nivou države i istovremeno visokog stepena korupcije i kriminala. Uostalom, procene Fiskalnog saveta su da Srbija zbog korupcije godišnje gubi najmanje oko jedan procentni poen rasta BDP-a. To za rezultat ima nepostojanje odgovornosti vlasti za uspehe/neuspehe sprovođenja javnih politika, uključujući i onih koje se tiču javnih preduzeća. Istovremeno, vlast je i te kako zainteresovana da upravlja javnim preduzećima pa je, kao u onoj priči o čoveku koji uopšte ne zna ali mnogo voli da se kocka, rezultat unapred poznat.
Jedan od mojih prvih kontakata sa državnim sektorom, početkom 2007. bio je sastanak na kome su tada predstavnici stranaka koje je trebalo da formiraju buduću vladu, razgovarale o podeli javnih preduzeća. Podela javnih preduzeća, uz podelu resora, ključna je za samo formiranje vlade. Verujem da se to nije promenilo do današnjih dana. Moje lično mišljenje je da dok god je to praksa, u Srbiji neće biti bolje u ekonomskom smislu, a javna preduzeća će biti tu da ispunjavaju uske, partijske, a ne šire, društvene ciljeve. Stoga i zahtev da se restrukturiraju i/ili privatizuju javna preduzeća u Srbiji ima potpuno drugu dimenziju nego u drugim državama.
Uticaj javnog sektora na privredu i društvo u Srbiji
Uticaj javnog sektora na privredu i društvo u Srbiji: Uticaj javnog sektora na privredu i građane Srbije veoma je veliki. Javni sektor je ubedljivo najveći poslodavac, prosečne zarade su veće nego u privatnom sektoru, a rizik od gubitka posla minimalan. Visoka prosečna zarada je naročito izražena u javnim preduzećima u državnom vlasništvu, u kojima su prosečne zarade značajno iznad zarada u privatnom sektoru. Javni sektor je gotovo monopolista u sektoru proizvodnje i distribucije električne energije, gasa i vode, te pružanju gotovo svih komunalnih usluga. Dominantan je i u saobraćaju, naročito železničkom i avio-saobraćaju, komunikacijama i informisanju, obrazovanju, zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti. Кonačno, država je direktno i indirektno prisutna u gotovo svim sektorima privredne delatnosti.
Istovremeno, konsolidovani javni sektor u Srbiji, uključujući i javna preduzeća, učestvuje sa gotovo 50 odsto u kreiranju BDP-a, tako da se država javlja i kao najveći igrač na strani tražnje. Mnoga privatna preduzeća rade isključivo ili pretežno za javni sektor, pa im je egzistencija direktno vezana za njega. Udeo javnih nabavki u BDP-u je ispod 10 odsto, što je, prema podacima Svetske banke, značajno ispod proseka (13 odsto) zemalja istog nivoa dohotka kao Srbija. Ova činjenica ukazuje na nemogućnost države da u potpunosti isporuči neophodnu količinu javnih dobara građanima i privredi, čega smo svakodnevno svedoci. Sa druge strane, oko 51 odsto javnih nabavki ima samo jednog ponuđača, što ukazuje na nedostatak konkurencije, a posledično na moguću korupciju i nedovoljnu efikasnost.
Od pet najvećih preduzeća u Srbiji po vrednosti poslovne imovine, četiri su, prema podacima APR-a, javna preduzeća.
Ista je situacija ako se posmatra vrednost kapitala. Istovremeno, oko 35 odsto svih neto gubitaka privrede u 2022. ostvarila su javna preduzeća (oko 1,12 milijardi evra), a u top pet preduzeća prema vrednosti neto gubitaka dominacija je ubedljiva – na prvih pet mesta po ukupnim gubicima u 2022. su preduzeća u javnom vlasništvu, a njihov ukupni gubitak je oko 11 odsto BDP-a. Interesantno je zapaziti, bez ulaska u dokazivanje bilo kakve povezanosti, da se ovo poklapa sa procenom gubitaka u Srbiji u prethodnoj deceniji usled korupcije. Slučajnost ili ne, teško je reći. Кoliki je značaj javnih preduzeća osetili smo na sopstvenoj koži u prethodne dve godine, kada je nakon decenije pljačke i lošeg upravljanja zaustavljena proizvodnja u delu EPS-a. Epilog takve politike bili su gubici koji se mere milijardama evra, a sve to plaćaju građani i privreda kroz višestruko povećanje cene struje. O stotinama miliona koje „sipamo“ u Železnice, rudnike, Srbijagas, javni prevoz i stotine drugih lokalnih javnih preduzeća da ne govorim.
Promena odnosa prema javnim preduzećima
Promena odnosa prema javnim preduzećima: Zbog izuzetno velikog uticaja javnog sektora na privredu i građane, a usled potreba za boljim i jeftinijim javnim dobrima i uslugama, jedan od prioriteta mora da bude promena odnosa prema javnim preduzećima. Ta promena odnosa nije jednostavan proces i podrazumeva pre svega političku volju da se upravljanje odvoji od vlasništva. To je ujedno i najteži korak.
Nakon toga, profesionalni menadžment bi u javna preduzeća doneo korporativnu kulturu koja trenutno u njima retko da postoji. Tek onda predstoji komplikovan i skup proces restrukturiranja javnih preduzeća koji zahteva i određeno vreme, od tri do pet godina. Rezultat svih ovih procesa bila bi preduzeća koja bi napokon postala motor razvoja privrede Srbije, a građani bi konačno dobili kvalitet javnih usluga kakav postoji u razvijenim zemljama.
Autor je profesor javnih finansija na Fakultetu za ekonomiju i finansije i direktor Instituta FEFA
Tagovi
Da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
